Није ваљда превише цинично помислити да би се за коју деценију у Хрватској могао посве озбиљно варирати Филип Вишњић: да ће Рива пожелети Срба, али Срба више бити неће
Мухарем Баздуљ (Извор: Политика)
Вест од суботе је брзином муње обишла популарни „регион”, како се последњих година еуфемистично и глупаво описује простор некадашње Југославије. Четворица ватерполиста Црвене звезде нападнута су у Сплиту пред утакмицу са Морнаром. Меч је отказан, а играчи Звезде су се вратили у Београд. Спортисти су нападнути док су у клупским обележјима пролазили Ривом, шеталиштем у центру Сплита. Тројица су успела да побегну, а четврти је морао да потражи спас скоком у хладно море. Том четвртом име је Александро Краљ и његов случај привукао је највећу пажњу јавности. На снимцима који су се преко интернета гледали широм света види се и чује како он покушава да умири нападаче говорећи им да је Црногорац, а не Србин, но бесни Далматинци му поручују да је, упркос томе, „четник”.
Међу реакцијама у српским медијима било је и неколико оних које су постављале (реторичко) питање шта се десило с неким старим Сплитом, Сплитом какав је био у СФРЈ (који је на конференцији за штампу призивао, рецимо, Небојша Човић) односно Сплитом „Миљенка Смоје и Игора Мандића”, кога се присетио новинар РТС-а Стеван Костић.
Можда је, међутим, било ефектније присетити се Сплита од пре тачно стотину година, Сплита у којем је практично читав град на тој истој Риви дочекао српску војску с потпуним одушевљењем. Доминантно расположење у Сплиту и Далмацији није било само пројугословенско, него и отворено просрпско, па се чак ондашњи сплитски часопис „Живот” истиче по томе што прилоге штампа искључиво на екавици. О чињеници да је сплитска штампа у првим годинама Краљевине СХС исказивала прави „култ личности” према краљу Александру Карађорђевићу данас се пишу и научни радови. Да и не говоримо о начину на који су Сплићани оплакали краља Александра након атентата у Марсељу, односно о спомен-светионику од брачког камена посвећеном истом том краљу Александру, на месту заправо врло близу оног на којем је пре неки дан нападнут Александро Краљ.
Цела прича о краљу Александру (Карађорђевићу) и Александру Краљу (ватерполисти) тешко да би била материјал за текст, осим у кључу бизарне сатире унутар које би било места и за потенцирање чињенице да је и краљ Александар био, на известан начин, Црногорац, односно да је говорио са црногорским акцентом сличним оном којим говори и Александро Краљ, да само дан-два касније, негде у околини Трста, Антонио Тајани, председник Европског парламента, није изјавио: „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација!”
У Хрватској се (као и у Словенији) дигла огромна фрка. Високи политички функционери осудили су Тајанијеву изјаву, потенцирајући како из ње провејавају чак и територијалне претензије. Од Тајанија је захтевано извињење. Овај политичар је поручио да је погрешно интерпретиран, али је одбио да се извини. Из његовог кабинета поручили су да је он говорио у историјском контексту: „То је препознавање историје и важно је да сви знају историју како не бисмо старе грешке понављали у будућности.”
У свему овоме је најироничнији моменат то што је Антонио Тајани председник Европског парламента. Да је он председник Италије, или италијанске скупштине, да је министар или чак премијер, то би на једном нивоу било вероватно озбиљније, али не би са собом носило толики пртљаг ироније. Јер сама суштина читавог пројекта Европске уније, чији је саставни део и Европски парламент, своди се на одбацивање рата, на одустајање од територијалних претензија и промене граница, на инсистирању на миру као основној вредности модерне Европе. Кад из врха Европског парламента долазе овакве поруке, то заиста значи да је враг однео шалу.
Да се разумемо, нису прадедови данашњих Сплићана волели Србе зато што су били некакви богомдани србофили. Волели су Србе зато што су у јединству Срба и Хрвата видели једини начин да се одупру вишеструко бројнијим и вишеструко јачим Италијанима. Уосталом, Вјекослав Перица с разлогом подсећа да је највећи добитник раних међуетничких тензија у Краљевини СХС био „надолазећи италијански фашизам”, односно да није случајно да су после усташких злочина над Србима Италијани наоружавали четнике који су се светили усташама убијајући хрватске цивиле, пошто је италијански циљ био гурање двају највећих јужнословенских народа у „узајамно истребљење”.
Данас је, нажалост, Хрватска практично без Срба, а упркос чињеници да је Хрватска у ЕУ, никад у претходних неколико векова није било генерације Хрвата попут оне која управо сазрева, а којој би се у већој мери чинило да јој будућности нема ако домовину не напусти. Италија је велика нација и „маре нострум”, доживљај Јадранског мора, није нешто што ће олако бити заборављено, упркос Осинским споразумима. Није ваљда превише цинично помислити да би се за коју деценију у Хрватској могао посве озбиљно варирати Филип Вишњић: да ће Рива пожелети Срба, али Срба више бити неће.
Писац и новинар
Опрема: Стање ствари