Није ваљда превише цинично помислити да би се за коју деценију у Хрватској могао посве озбиљно варирати Филип Вишњић: да ће Рива пожелети Срба, али Срба више бити неће
Мухарем Баздуљ (Извор: Политика)
Вест од суботе је брзином муње обишла популарни „регион”, како се последњих година еуфемистично и глупаво описује простор некадашње Југославије. Четворица ватерполиста Црвене звезде нападнута су у Сплиту пред утакмицу са Морнаром. Меч је отказан, а играчи Звезде су се вратили у Београд. Спортисти су нападнути док су у клупским обележјима пролазили Ривом, шеталиштем у центру Сплита. Тројица су успела да побегну, а четврти је морао да потражи спас скоком у хладно море. Том четвртом име је Александро Краљ и његов случај привукао је највећу пажњу јавности. На снимцима који су се преко интернета гледали широм света види се и чује како он покушава да умири нападаче говорећи им да је Црногорац, а не Србин, но бесни Далматинци му поручују да је, упркос томе, „четник”.
Међу реакцијама у српским медијима било је и неколико оних које су постављале (реторичко) питање шта се десило с неким старим Сплитом, Сплитом какав је био у СФРЈ (који је на конференцији за штампу призивао, рецимо, Небојша Човић) односно Сплитом „Миљенка Смоје и Игора Мандића”, кога се присетио новинар РТС-а Стеван Костић.
Можда је, међутим, било ефектније присетити се Сплита од пре тачно стотину година, Сплита у којем је практично читав град на тој истој Риви дочекао српску војску с потпуним одушевљењем. Доминантно расположење у Сплиту и Далмацији није било само пројугословенско, него и отворено просрпско, па се чак ондашњи сплитски часопис „Живот” истиче по томе што прилоге штампа искључиво на екавици. О чињеници да је сплитска штампа у првим годинама Краљевине СХС исказивала прави „култ личности” према краљу Александру Карађорђевићу данас се пишу и научни радови. Да и не говоримо о начину на који су Сплићани оплакали краља Александра након атентата у Марсељу, односно о спомен-светионику од брачког камена посвећеном истом том краљу Александру, на месту заправо врло близу оног на којем је пре неки дан нападнут Александро Краљ.
Цела прича о краљу Александру (Карађорђевићу) и Александру Краљу (ватерполисти) тешко да би била материјал за текст, осим у кључу бизарне сатире унутар које би било места и за потенцирање чињенице да је и краљ Александар био, на известан начин, Црногорац, односно да је говорио са црногорским акцентом сличним оном којим говори и Александро Краљ, да само дан-два касније, негде у околини Трста, Антонио Тајани, председник Европског парламента, није изјавио: „Живео Трст, живела италијанска Истра, живела италијанска Далмација!”
У Хрватској се (као и у Словенији) дигла огромна фрка. Високи политички функционери осудили су Тајанијеву изјаву, потенцирајући како из ње провејавају чак и територијалне претензије. Од Тајанија је захтевано извињење. Овај политичар је поручио да је погрешно интерпретиран, али је одбио да се извини. Из његовог кабинета поручили су да је он говорио у историјском контексту: „То је препознавање историје и важно је да сви знају историју како не бисмо старе грешке понављали у будућности.”
У свему овоме је најироничнији моменат то што је Антонио Тајани председник Европског парламента. Да је он председник Италије, или италијанске скупштине, да је министар или чак премијер, то би на једном нивоу било вероватно озбиљније, али не би са собом носило толики пртљаг ироније. Јер сама суштина читавог пројекта Европске уније, чији је саставни део и Европски парламент, своди се на одбацивање рата, на одустајање од територијалних претензија и промене граница, на инсистирању на миру као основној вредности модерне Европе. Кад из врха Европског парламента долазе овакве поруке, то заиста значи да је враг однео шалу.
Да се разумемо, нису прадедови данашњих Сплићана волели Србе зато што су били некакви богомдани србофили. Волели су Србе зато што су у јединству Срба и Хрвата видели једини начин да се одупру вишеструко бројнијим и вишеструко јачим Италијанима. Уосталом, Вјекослав Перица с разлогом подсећа да је највећи добитник раних међуетничких тензија у Краљевини СХС био „надолазећи италијански фашизам”, односно да није случајно да су после усташких злочина над Србима Италијани наоружавали четнике који су се светили усташама убијајући хрватске цивиле, пошто је италијански циљ био гурање двају највећих јужнословенских народа у „узајамно истребљење”.
Данас је, нажалост, Хрватска практично без Срба, а упркос чињеници да је Хрватска у ЕУ, никад у претходних неколико векова није било генерације Хрвата попут оне која управо сазрева, а којој би се у већој мери чинило да јој будућности нема ако домовину не напусти. Италија је велика нација и „маре нострум”, доживљај Јадранског мора, није нешто што ће олако бити заборављено, упркос Осинским споразумима. Није ваљда превише цинично помислити да би се за коју деценију у Хрватској могао посве озбиљно варирати Филип Вишњић: да ће Рива пожелети Срба, али Срба више бити неће.
Писац и новинар
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Сматрам да је југословенство тежак српски психолошки поремећај и траума, од чега је тешко излечити се. То се види и из бројних носталгичних југо-реакција на овај сплитски догађај о коме пише М.Баздуљ, који уображава да су прадедови данашњих Сплићана ипак како-тако волели Србе. Каква глупост! О сплитском србофилству и југословенству (а и југословенству уопште) имам и фамилијарно искуство: мој таст, Србин из Црне Горе, политички убеђени Југословен и монархиста, живео је и радио као државни службеник (инспектор Државне Железнице) пре Другог Светског рата, крајем тридесетих година неколико година са супругом (тршћанском Словенком, прешавшом у православље, избеглицом из Трста пред италијанским прогонима Словенаца од 1919 г.) и децом – баш у том “пројугословенском“ Сплиту. Због својих нескривених национално-политичких ставова, већ од 1938 г. био је принуђен – што због вечитих, не само вербалних, сукоба са комунистима, што са хрватским-усташким активистима да стално са собом носи пиштољ… 1940 г., када је друштвена и политичка ситуација постала неиздржљива, добио је премештај за Суботицу и ту је породицу 6.04.1941 г. затекао рат. Он је тада био на инспекцијском путовању у Босни и одмах се – као резервни официр јавио војсци која је већ била у расулу, у Сарајеву, а колеге-железничари су му жену са петоро мале деце наврат-нанос, са пар кофера и без икаквог покућства евакуисали у Београд, где су добили нужни смештај. Муж се некако докопао окупираног Београда, наставили су живот, добили стан и једва почели да се куће – кад 1944 г. паде “савезничка“ бомба баш у ту кућу и остадоше поново без ичега… После тзв. “ослобођења“, старији син – гимназијалац бива више пута као члан “Белих Орлова“ хапшен, онемогућен му је упис на студије које је желео и уништен му је даљи нормалан живот – али остајао је дуго југословенских убеђења. Тек пред крај живота се ипак од тога излечио. Таст ми је у умро у 95-ој години и остао је – мада дубоко разочаран, упркос свом српству, југословенски убеђен. Остала деца су се, већ као остарели људи ипак излечила од југословенства (мада се понекад види и парадоксални, али срећом пролазни рецидив). Моја супруга – рођена баш у Сплиту, добија прави напад гађења само на помен имена те отровне јазбине.
За мене је историја те фамилије прави микро-епитом трагедије тог – по Србе погубног појма – југословенства. Поменуло се – не повратило се!
1985. године за време служења војске у Бенковцу био сам упућен у Сплит на очни преглед. Чекајући војни аутобус после прегледа за повратак у касарну кренуо сам да се прошетам Старим градом. Само што сам кренуо уским уличицама према Риви неко је са спрата бацио петарду на мене, очигледно због униформе у којој сам био, иако тада нисам био потпуно свестан зашто и шта то значи, али сам се осетио угроженим.
Из тог времена се још сећам да ми је било савршено јасно да је ЈНА већ тада била трула, корумпирана, разједена националним кључевима, ситним диверзијама, идеологијом и лажирањем стварности.
Југоносталгија Срба је уистину тежак психички поремећај, као што рече колега изнад. Сплићани су своју “србофилију” показали, не сами за време два светска рата, и оног југословенског, већ и у деценијама проведеним у привидном миру и братство-јединственој слози. “Стари” Сплит није био ништа мање усташко гнездо од овог “новог”, и зато је бесмислено правити било какву разлику између њих, позивајући се на догађаје од пре једног века, као да то поништава све што се дешавало касније.
Можда најсмешније (или пак најжалосније?) у свему овоме јесте сама чињеница да Сплит, тај најусташкији од свих хрватских градова, тешко да је у својој историји, бар до 1941, икада био у саставу независне хрватске државе. Но, то и не треба да чуди, с обзиром да ни у самој хрватској престоници, баш као ни на широком простору између Саве и Драве, до 18. века није било никога ко се идентификовао као Хрват. Ту су живели само придошли православни Срби, Срби-римокатолички, и кајкавци, који су себе звали Словинцима. О Далмацији и Босни је сувишно и говорити, а Херцеговину, која је вековима бика у саставу немањићке државе и њених претеча, не треба ни помињати.
Али, оставимо се ми Хрвата. Не смета мени што код њих бесни усташлук, већ што се неки међу нама понашају као да их се то не тиче, и мисле да је сасвим разумно да летују на “хрватском” приморју и купују хрватске производе.