На коцки је опстанак српске деце на српској земљи, образоване на српским културним основама које треба да им уграде српски став и становиште

Алексадар Ћурић (НК)

Први показатељ реалности и рационалности ставова и мишљења се осликава у свести да историја није почела нити се завршава са нашим малим животима као и свест да је наш кратки век само трептај ока у процесима дугог трајања.

Надаље, сва данашња дешавања и процеси су само једна фаза и оно што данас гледамо на медијима је већ договорено, карте су подељене и присуствујемо само пуком одигравању.

Новооткривене карте су само и искључиво забава за народ и неопходна магла која треба да сакрије процесе поделе нових карата негде у позадини. Док смо ми заслепљени и загледани у новооткривене карте (као некакву новост а уствари само нови запоњак), негде у позадини и тами се дели нови сет карата чије одигравање ћемо видети пост фестум и које ће потпуно утицати на наше животе у будућности.

Кад ту чињеницу схватимо и прихватимо као реалност, можда ћемо имати могућност да, барем, кибицирамо ту нову поделу, можда чак и да утичемо на неки „штих” или „адут”.

Вучић је пао!

Још је само остало да нас, уз јавно одигравање, медији обавесте о томе. То је неминовност које је, вероватно, он сам свестан, без обзира да ли ту реалност прихвата или гаји илузију да неким сетом потеза може нешто по том питању променити. Једина измена која може да се догоди јесте краткотрајно одлагање неминовног. Свакако не на дуже стазе и свакако директно везано за нечије туђе интересе а не наше. И то је то. И то пролонгирање, ако се догоди, свакако ће бити део сета већ подељених карата. На то, да ли ће и формално отићи пре или касније, се можда и може утицати али то је, напокон, само средство тј. једна фаза у нечему много битнијем. Свакако битнијем од пуког термина и врсте опела над једном, суштински, неуспешном политичком каријером.

Ток тог процеса можете пратити праћењем англосаксонских медија у Србији, (не)деловања пратећих невладиних организација и свих оних фарисеја западњаштва који нам туђе интересе завијају у обланду некаквих, искључиво, декларативних вредности са једне стране, док са друге стране у циљу подршке завршетку процеса предаје Космета окрећу главу од непочинстава на унутрашњем плану. Управо је то окретање главе најбољи доказ да су вредности у које нас убеђују ништа више него декларативне.

Што се буду више враћали на те појаве на унутрашњем плану то се примиче истек рока трајања. Али опет не због нас и некаквих вредности и стандарда већ због сопствених интереса.

Но, то се свакако неће догодити док се не поделе нове карте, и то је централна тема овог текста.

Вратимо се на централну тему. Оно што је за нас данас битније јесте процес нове поделе карата. Та „новоподељена” лица ће обликовати нашу будућност следећих 15 година и ако опет подела буде лоша наша будућност је потпуно угрожена. Не поставља се више питање некаквог лепог живота за нашег века нити некаквих интеграција које треба да нам донесу благостање. Тога нема, никада није ни било. Поставља се питање пуког останка и опстанка српског народа са свим својим смислом, традицијом, вером, вредностима и културом.

На коцки је опстанак српске деце на српској земљи, образоване на српским културним основама које треба да им уграде српски став и становиште. А системске (организационе, економске, административне, регулативне…) муке ћемо носити са собом деценијама, сувише кукоља је посејано да би плодови, на кратак рок, били добри. Једном приликом сам написао: све да сутра на власт дође најбоља, најпоштенија и најквалитетнија екипа, тој екипи ће требати барем 10 година да позитиван тренд спусте „по дубини”. А онда нас чека највећа туга – из васпитно-образовног система нам излази младост, у великој већини, потпуно неспособна и без карактера да настави добар посао. Но, шта је ту је. Боље почети данас него сутра, пре ће се угледати светло на крају тунела. За нашег живота сигурно не. То је само залог и први корак да неке будуће генерације, ако буду паметније од нас, угледају то светло и Србију поставе на „зелену грану”.

Све у свему, окренимо се ономе што ми данас можемо и морамо испратити и, максимално колико је у нашој моћи, утицати – ко долази после Њега и пробамо спречити да то буде, само ново у низу, окупационо намесништво!

Неколико питања за све потенцијалне претенденте:

1. Да ли сте спремни успоставити културу понашања, дијалога и опхођења? Очистити своје редове од примитиваца који не могу саставити 2 просто-проширене реченице без вулгарности. Или их барем не пуштати у први план. Какав год примитивизам стајао са друге стране, то није оправдање за сопствени примитивизам. Пристојност није ограничавајући фактор за оштру политичку борбу и дебату. Шта више, то је неопходан елемент за неку будућу пристојну Србију. Пристојност и култура су једина неопходна подлога за даљи напредак. Не постоји замена, не постоји пречица која ће овај корак надоместити или заобићи. Из тог разлога, ко није способан на ово прво питање позитивно одговорити и личним примером доказати посвећеност пристојности, нема потребе ни да чита следеће тачке.
2. Да ли сте спремни у потпуности раскрстити са највећим пошастима из XX века – комунизмом и југословенством?
3. Да ли сте кадри да дефинишете српске националне интересе и реафирмишете српску националну идеју и поставите их на прво место приоритета? Идеје уско везане за највише демократске принципе, вредности слободе, истине и међусобног уважавања.
4. Да ли ћете на путу реализације националних интереса тражити пријатеље где их има? Да ли ће само национални интереси бити безалтернативни а све остале идеје, правци и погледи бити само и евентуално алат/механизам за реализацију тих интереса? Да ли сте способни исправно проценити садашњост и успешно антиципирати будућност?
5. Да ли ће на унутрашњем плану централно место заузети, насушно потребна, српска национална културна политика? На првом месту, финално раскрстити са свим рецидивима комунизма преодевеним у шињел еуропејштине, оличеним у НВО дружини и другосрбијанској грађанштини. Да се лош утицај НВО сектора на државу и друштво потпуно укине, наравно, не спречавајући им деловање далеко од система, поготово оних најбитнијих стубова – образовање, култура, безбедност. Ако не лустрирати а онда барем спречити следећи круг страначког „пресвлачења и прелетања”. Ефикасним Законом о пореклу имовине и још ефикаснијом применом истог, ако не одузети онда адекватно опорезовати незаконито понашање и богаћење, увести ред и напунити државни буџет. Уподобити и унормалити јавни простор и медије, постављајући стриктне моралне и вредносне критеријуме деловања.
6. Да ли ћете зауставити даљу злоупотребу и манипулацију националном идејом? Мучку злоупотребу оличену у вештачком етаблирању девијантних лица и организација („квазинационалисти са дијагнозом”) за носиоце националне идеје којом приликом се та идеја урушава, дају јој се особености које никада није имала и за циљ има да се згади аудиторијуму, док се искрени и исправни носиоци називају фашистима.
7. Да ли сте вољни и спремни да никада не признате независност ни једног метра Космета, осим ако тај метар није надокнађен адекватним метром на другој страни а све у складу са најбољим националним интересима на обе стране?
8. Да ли сте спремни да од Србије направите уређену дводомну парламентарну монархију са већинским изборним системом који ће потенцирати квалитетне људе уместо страначких листа напуњених најгорим кадровима? Изборни систем који ће забранити предизборне коалиције и цензус подићи на виши ниво и тиме, у доброј мери, прочистити српску политичку „сточну пијацу” и у историју послати све „комби странке” са најширим коалиционим капацитетом. Меритократску државу са способним државним апаратом чије деловање неће угрожавати благородне редовне промене власти. Централизовану државу која ће раскрстити са локалним обор-кнезовима, локалним шерифима и генераторима лоповлука, махинација, корупције и криминала на локалу. Државу која ће указати поштовање државним универзитетима, предност дати дипломцима државних универзитета како би барем део квалитета остао у Србији и дао допринос напретку. Држава која ће протерати „болоњу” из високог образовања.
9. Да ли сте способни направити државу вредности, реда и поретка? Државу која неће толерисати корупцију, махинације и фалсификате, која неће одузимати стечена права и ниподаштавати труд, учење и залагање.
10. Да ли сте способни вратити достојанство нашим васпитачима, учитељима, наставницима и професорима, нашим лекарима, полицајцима и војницима? Вратити достојанство уз дефинисање стриктних правила – коме и под којим условима у радној књижици може стајати такво занимање.
11. Да ли сте спремни укинути комунистичку творевину АП Војводина, наравно, одговарајућом одлуком на референдуму? И тим потезом уклонити следећи погодан инструмент за даље растакање Србије и укинути непотребне трошкове паралелних институција/синекура.
12. Да ли сте спремни спречити продају природних ресурса и индустријских грана од највишег националног интереса странцима?
13. Да ли сте спремни водити економску, фискалну и монетарну политику у складу са најбољим интересима српске економије а не страних компанија/банака и центара моћи (ММФ, СБ), увозника, тајкуна? Да ли сте свесни неопходности да држава буде, у оптималној мери, регулатор и усмеривач развоја привреде и економије?
14. Да ли ћете радити у интересу свих Срба у региону, помажући им да се изборе за демократска права, каква имају све мањине у Србији?
15. Да ли сте способни навести првих 10 врло конкретних одлука и потеза које ћете предузети доласком на власт?

Е ово су, драги читаоче, ставке Уговора који ја могу потписати.

Не тражим ништа више од овога, не пристајем на мање.

Ко позитивно и конкретно одговори на ова питања, њему не требају ни фер изборни услови ни време на медијима… ништа.

Ова идеја побеђује сама од себе јер гарантује опстанак и напредак Србије и свих њених грађана.

Све друго је само нова шарена лажа, промена без промене, нови адути туђих интереса и ново окупационо намесништво.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 17. 2. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Ћурић, Вучић, прекретница