Ваља изнова подробно проверити какве то перспективе демократије Слободан Самарџић и његови истомишљеници, из круга тзв. саборне Србије, нуде својим јавним залагањима за очување статуса кво; за замрзавање косовског конфликта и напуштање ЕУ интеграција

Јован Комшић (Фото: Станислав Милојковић)

Уморан од углавном неуспешних колективних политичких подухвата и цивилних иницијатива у којима сам учествовао током своје каријере универзитетског наставника, а све са циљем демократизације и европеизације Србије, последњих година доследно се држим принципа искључиво личне партиципације на јавној сцени.

У томе је и основни разлог зашто се, као пензионисани професор, својим потписом нисам придружио петицији колега са Филозофског факултета у Београду и потоњим иницијативама са неколико других факултета друштвених наука у Србији. Међутим, то не значи да немам, или, пак, да кријем свој став.

Казаћу, зато, пре свега, да сам мање-више сагласан са скоро свим понуђеним дијагнозама кварења државе и парламентарне демократије у Србији. За разлику од колеге Слободана Самарџића, који је у писму „Данасу“ („Дијалог плус“, 30. 01. 2019) упозорио да није ставио свој потпис на текст подршке Факултета политичких наука, због „велике несмотрености“ колега са Филозофског факултета у ставу да „власт одустаје од европског пута и добросуседских односа, чиме поново води земљу у међународну изолацију“, ја управо овај став сматрам изразито битним за позитивну валоризацију поменуте иницијативе. Реч је о правовременом упозорењу на велике опасности које могу да задесе Србију, уколико се интензивира наговештени тренд заустављања ЕУ интеграција.

Фокусирајући се, дакле, на наведене покушаје „пробијања научног материјала у проблеме политике“ (Франц Нојман), нисам склон игнорисању Самарџићевог становишта да „онај ко се залаже за те ствари мора да подржи, а не да критикује, данашњу власт Србије, јер је једино она у стању да испуни главни услов ‘европског пута и добросуседских односа’ – правно признање независности Косова“. Посебно је за полемичку расправу изазован став да „ко ово не види, а критикује власт, или је политички неписмен или је политички лицемеран“.

Дакле, кад је реч о кључним питањима политике, а посреди су односи снага и пројекти ближе и даље будућности, моје виђење таквих ствари своди се на становиште, за које држим да тешко може бити оцењено лицемерним, још мање дилетантским („политички неписменим“). Налазим, наиме, да је европеизација Србије, посредством интензивирања ЕУ интеграција, данас једина расположива шанса стварних реформи и изласка Србије из историјског ћорсокака. У том смислу, будући да су, на овим балканским ветрометинама, посреди темељне претпоставке демократије уопште, неспорно је да се актери наше научне заједнице морају много конкретније одредити према проблему Косова (Косова и Метохије).

Један разборити политички мислилац је за такве ситуације давно упозорио да тамо, где додир етничких и националних скупина „подразумева сукобе сила, демократија је немогућа“ (Делајл С. Бернс). Слично мисли и Нојман када каже да „уколико појмови ‘непријатељ’ и ‘страх’ састављају ‘енергетске принципе’ политике немогућ је демократски политички систем, без обзира да ли се страх производи извана или изнутра“.

Три дуге деценије, након насилног распада Југославије, читав регион Западног Балкана живи у таквом, латентном или манифестном стању ни рата ни мира међу народима и политичким заједницама. Ту се елите власти и популације које им дају изборну подршку, нажалост, не показују способним за реализацију цивилизацијског задатка помирења и суочавања са сопственим доприносом свеколиком пропадању. Како због националистичких уверења, која „сужавају видике“, тако и због реалполитичких интереса да се перманентним ванредним стањем и инжењерингом урођеничких идентитета онеспособе грађани да контролишу своје власти путем добро схваћеног интереса и уставно гарантованих права на живот, слободу, имовину и трагање за срећом.

Па, кад смо већ толико „тешка друштва за демократију“ (Ђ. Сартори), ваља изнова подробно проверити какве то перспективе демократије Самарџић и његови истомишљеници, из круга тзв. саборне Србије, нуде својим јавним залагањима за очување статуса кво; за замрзавање косовског конфликта и напуштање ЕУ интеграција?

А, кад је реч о аутократској природи власти, за коју, према Самарџићу, Вучић има одрешене руке све док не призна Косово, ваљало би поставити питање: каква би тек природа самодржавља била да су се, уместо проевропске оријентације, оваплотиле супротне опције, које су претходних година биле у оптицају на (пост)изборној сцени. У оштром сукобу са Западом око модуса решавања косовске „квадратуре круга“, политички неумитна консеквенца таквих, „национал-патриотских“ (ДСС, СРС) понуда за формирање парламентарне већине, била би дефинитивно претварање Србије у некакву балканску Белорусију, песмом и игром чврсто збратимљену са актерима евроазијске безбедносне и економске структуре.

Но, будући да је ненаучно размишљати у стилу: „шта би било кад би било“, сложићемо се са оценама да данашња Вучићева моћ, као и моћ његове партије, тежи свеколикој експанзији. Ту су и разлози што, уз све хвале вредне напоре да у новој, напредњачкој одори превлада старе радикалске манире, он ипак не успева у намери да веродостојно одигра захтевну улогу либералног демократе. Међутим, ту није крај приче. Ради се тек о почетку озбиљне детекције проблема са којима се Србија „рве“ већ деценијама транзиције.

Луцидан политички мислилац, као што је већ поменути Нојман, би у том смислу констатовао да се „власт не може растворити у правне односе“, те да у решавању крајње комплексног задатка успостављања „владавине права а не људи“, не смемо сметнути с ума да ипак људи владају у конкретном институционалном, интересном и културолошком контексту. Другим речима, с обзиром да природу политике одређује однос снага у нимало нежној борби за ауторитет „монопола легитимне употребе силе“ (Макс Вебер), политичка теорија принуђена је да продре до истине кроз затамњену сферу стварних намера и интереса политичких актера, све са дебелим наслагама симбола, ставова и идеологија. Језгро такве истине јесте слобода, подвлачи Нојман.

У том контексту, имам утисак да Самарџић, као политичар, не жели да се суочи са једном много важном чињеницом. А, то је да лакоћа свеколике концентрације моћи у рукама партијско-државног „боса“ (Макс Вебер) и забрињавајуће постојана изборна верификација таквог модела политике у Србији, није само, нити пре свега, резултат личне харизме и особеног стила лидерства.

Као и ранијег Милошевића, Вучића је заправо „породила“ и „хиротонисала“ победа Ћосићевог идеолошког пројекта о „оптималном искориштавању преимућства заосталости и неразвијености“ (Добрица Ћосић, „Промене“, стр. 175-176). А, све то, како би се у кризи и распаду бивше СФРЈ „разгорела нова огњишта историје“ и, на таласу популистичке максиме да су „Срби у ратовима били победници, а у миру губитници“, српско питање коначно решило државним обједињавањем читавог националног корпуса, милом или силом. Логична последица делотворне реализације ових, плебисцитарно „оверених“ циљева, који су определили и карактер (не)политичких средстава, управо је чињеница да већ дуго на тржишту политичких идеја Србије доминира потражња за вођом – „избавитељем“ и „ујединитељем“.

Све у свему, ако се након овог осврта на збивања, чије дејство и те како снажно утиче на наше животе, фокусирамо на кључно питање садашњости и блиске будућности, онда жеље за оздрављењем демократије у Србији, морамо врло пажљиво и поштено артикулисати. Нојман је, у том смислу, завршио своју књигу о демократској и ауторитарној држави коментаром Веберових расправа о објективности друштвених наука, који почива на тези да је „свако дужан, познавајући властите предрасуде, да расправља отворено и рационално о сваком политичком ставу“.

Разуме се, да би у контексту „постојеће повесне ситуације и међузависности свих збивања“ (Вебер), коефицијент личне пристрасности у нашим дебатама о Србији данас и сутра, био што мањи, нужно је наше знање поткрепити свесном рефлексијом „непожељних наспрам пожељних последица свог деловања“. Притом је, како Вебер упозорава, кључан одговор на питање: „колико ‘стоји’ постизање жељеног циља пропраћено могућим крњењем других вредности“?

Преведено на језик стварне политике, то значи да осим успешног јавномњењског кандидовања најрелевантнијих тема за дебату о начинима превладавања упадљивог раскорака између уставних прокламација и „опоре“ политичке стварности, научна заједница не сме занемарити одговоре на кључно питање: како Вучића, таквог какав је, и опозицију, такву каква је, цивилним ангажманом запутити ка „излазу из тунела“?

Имајући на уму Ектонову (Lord Acton) максиму да „апсолутна моћ корумпира апсолутно“, као и то да „свака моћ тежи експанзији док не наиђе на већу моћ“, онда је досадашњи учинак грађанских протеста делотворан у неколико праваца. Најважније је да се, после кризе изневерених очекивања од ДС-ДСС владавине, поново формира „робусно“ грађанство, као неопходан, контролни фактор елите власти, па и политичке класе у целини (Х. Линц и А. Степан).

Ако на страни власти буде разума, онда протестни захтеви морају бити схваћени као крајње озбиљно упозорење да се шансе сопственог опстанка на политичкој сцени не могу очувати узурпацијама јавног добра, већ таквом владавином која ће, како то Нојман каже, свој минимални демократски карактер потврдити поштовањем следећих темељних права: а) једнаког бирачког права; б) једнаког приступа свим јавним службама и ц) једнаког третмана у вези са запослењем, позивом и именовањима.

С друге стране, један број интелектуалаца, који су петицијама и протестима непосредније ступили на јавну сцену, мисли да је превише касно за наду да властодршци могу изменити свој политички хабитус, па да због тога дефинитивно треба „отказати послушност режиму“ и радикализовати отпор, на алтернативној платформи демократског национализма, неевропске (антиевропске) оријентације, или, пак, некаквим левичарским фантазијама „револуционарне правде“.

Међутим, надајући се да није баш све отишло дођавола, имам потребу да упозорим да би, уз све племените намере протестаната, евентуално поентирање такве стратегије само отворило брешу за снажни уплив, пре свега десног радикализма. Рачуна се ту и на могућност да критички ставови, слични Самарџићевом – о ЕУ детерминацијама „страховладе“, инклинирају ка масовнијем прихватању Амфилохијевих идеја о Вучићевом „издајништву“. А то, наравно, тешко да би могло бити другачије схваћено него као пламени позив да се свим могућим средствима спречи евентуално правно признање независности Косова.

Како било, само политички наивци и дилетанти могу очекивати да би власт на све то спокојно гледала, све седећи скрштених руку, без већ „утренираног“ активирања сценарија ванредног стања и „планова одбране“ свега и свачега што је у вези са „правном државом“, „интегритетом“, „суверенитетом“, „идентитетом“, „слободама“ и слично.

Из наведених разлога, држим да је очување грађанских, проевропских енергија протеста, укључујући спречавање свих могућих провокација, примарни задатак њихових организатора и учесника. Либералној демократији приврженији сегмент нашег друштва мора наћи снаге да мудрим делањем, резолутнијом политичком артикулацијом својих захтева, чак и кад радикализује идеје о оставкама, ипак остави „одшкринута врата“ за компромисе. Уосталом, опозициони захтеви за преговорима са владајућом коалицијом о изборним процедурама и условима то и подразумевају.

На крају, али не и најмање важно. Ако се не појаве знакови да је у врло блиској перспективи могуће очекивати финале преговора о решењу косовског проблема, тада иоле озбиљан и одговоран свет теорије, политике и цивилних иницијатива неће моћи да пренебрегне потребу за драматичним упозорењем на извесност нових сукоба у региону, „заробљавања државе“ и разарања економије и друштва, према већ добро осведоченој формули: „косовизација – милитаризација – ауторитаризација“.

У том случају, заборавимо на лагодне опције слободе, у стилу: „Ко воли, нек изволи“. Осим за ратне профитере, катастрофа би била судбина читаве нације и државе?!

Аутор је редовни професор социологије у пензији Универзитета у Новом Саду

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 10. 2. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Јован Комшић, Александар Вучић, Слободан Самарџић