Отворено писмо пријатељима и саборцима са патриотске стране јавне сцене 

Бошко Обрадовић

Већ годинама, а посебно од када сам постао народни посланик, идем на све народне протесте и подржавам јавно њихове оправдане захтеве: од протеста трудница и породиља, пензионера и просветара, преко протеста оштећених банкарских клијената и ратних војних ветерана, до протеста Војног синдиката, протеста против ГМО, против превисоке цене горива или изградње мини-хидроелектрана… У протеклих 10 година Двери су организовале самостално или у сарадњи са другим организацијама многе протесте: од протеста „Остаће нашеˮ дан уочи проглашења лажне државе Косово до тродневног протеста на Тргу Републике против антиуставних бриселских споразума, протеста против продаје Телекома, разних протеста против изборне крађе, испред РТС, Председништва и Владе, до протеста испред ТВ ПИНК и великог броја породичних шетњи…

На Сретење ове године група младих људи из Двери и СНП Наши, предвођених народним послаником Двери Маријом Јањушевић, дочекали су представнике власти у Орашцу онако како заслужују – са транспарентом „Вучићу, издао си Косовоˮ, звиждуцима и повицима „Издаја, издаја…ˮ. На сличан начин пре неколико година члан Председништва Двери Славиша Милетић дочекао је тадашњег председника Владе на Церу, због чега је и приведен у Полицију.

Дакле, увек смо као Двери били и бићемо уз свој народ тамо где се брани слобода и правда, као и оправдани захтеви оштећених и понижених грађана, као што је случај са онима који страдају од неправедног система јавних извршитеља и сличног лоповско-криминалног дела државног апарата.

Разуме се да сам био и у Крушевцу на првом протесту „Стоп крвавим кошуљамаˮ након покушаја убиства Борка Стефановића, као и на свим протестима суботом у Београду који су уследили након тога и који се данас одвијају под именом „1 од 5 милионаˮ у више од 60 градова Србије, и нисам имао никакав проблем ни са ким.

Бошко Обрадовић на протесту „Стоп крвавим кошуљама“ 15. децембра 2018. (Фото: Двери)

Како да не идем на ове протесте и како бих објаснио и себи и другима да седим кући док је народ устао против ове мафијашке и издајничке власти? Па, могао бих на следећи начин да се изговорим: нађем одређену замерку овим протестима и обезбедим себи оправдање зашто нећу подржати протесте док се то не исправи.

Идеја овог текста је управо супротна: зашто сматрам да је тражење изговора овог типа и неморално и кукавички, такође штетно по наше патриотске идеје и интересе, и да ми, српски родољуби, и те како треба да идемо на протесте против Вучићеве власти, јер имамо много разлога за то.

Да ли су „1 од 5 милионаˮ патриотски протести?

Имам одређени број угледних пријатеља и вишегодишњих сабораца са патриотске јавне сцене који не иду на протесте „1 од 5 милионаˮ или упркос томе што излазе на улице изражавају сумњу у карактер протеста и не желе да буду активнији учесници. Многи од њих не прихватају и отворени позив организатора да се обрате на протестима, и то без икаквог утицаја самих организатора на то о чему ће они говорити. Морам признати да то не разумем и не могу да прихватим.

Оно што апсолутно разумем јесте скепса и неповерење у уличне протесте после свега што смо доживели од „27. мартаˮ, преко „68ˮ и „9. мартаˮ до „5. октобраˮ. Много пута у ранијој и новијој политичкој историји смо преварени и оправдани народни гнев искоришћен је за туђе и ненародне, често и антидржавне интересе. Много пута смо као побуњени народ завршавали посао за другога и служили циљевима оних за које никада не бисмо пристали да радимо. Много пута се све завршавало супротно од онога што смо хтели на почетку. Да ли то, међутим, треба да буде разлог да овога пута не устанемо против актуелне издајничке и лоповске власти?

Пошто од почетка учествујем на свим протестима поводом Боркове разбијене главе (подсетио бих да смо почели протесте под именом СТОП КРВАВИМ КОШУЉАМА у Крушевцу и Београду, а да су они инспирисани једним Вучићевим коментаром накнадно прерасли у 1 ОД 5 МИЛИОНА у читавој Србији), могу одговорно да тврдим да у овим протестима не постоји никакав страни западни фактор иза сцене и да су аутентично српски. Да ли се у међувремену неко покушава убацити или ће можда касније то пожелети – то не искључујем, али понављам да су у овом тренутку то самоникли српски народни протести против једне погубне и криминалне власти. Зашто то мислим? Зато што је западни фактор на Вучићевој страни, директно га подржава од 2012. године и у овом тренутку са њим тајно преговора око признања независности Косова од стране Вучићеве власти. Протести у томе само сметају Западу да се тај раније договорени посао коначно заврши.

То што се некоме не свиђа што протесте подржава или на њима говори тај и тај са грађанске и прозападне стране српске интелектуалне и политичке сцене – не значи да су протести грађански и прозападни, већ да смо тамо сви заједно против актуелне власти без обзира на наше идеолошке и политичке разлике, и да ћемо своје различите програме сучелити кад се у Србији поново врати слобода. Све друго само помаже остајању Вучића на власти још једно дуже време, јер нико од нас, са ове или оне стране политичког спектра, не може да сруши владајући режим самостално.

Бошко Обрадовић у Скупштини Србије (Извор: Снимак екрана/Телеграф.рс)

Протестима се, дакле, може наћи много сличних мана и замерки са обе стране. Претпостављам да и многи који су грађанског и прозападног опредељења сматрају да су ово „десничарскиˮ протести, да нема довољно помињања ЕУ, да не воле што тамо виде „оног Бошка Обрадовића и Двериˮ, и слично. Међутим, ови протести су успели само зато што су сви учесници на њима заједно, без обзира колико се воле или не воле међусобно. Да су самостално довољни да сруше Вучића – онда би то урадили неки од поменутих многобројних протеста Двери или протест „Против диктатуреˮ или заиста велики и успешни протести других, посебно великих социјалних група, попут Војног синдиката, пензионера, малинара, CHF, просветара, ратних војних ветерана… Нико од нас соло не може да победи ову власт. То можемо само заједно.

Али, у тој заједничкој борби је важно да се истовремено договоримо и како ће изгледати Србија после пада Вучића са власти. И то се, на један веома отворен, прецизан и поштен начин, налази у предлогу „Споразума са народомˮ, који су потписали готово сви представници опозиције у Србији, а потом подржали бројни интелектуалци, јавне личности и грађани широм Србије и који се сада може сматрати политичким циљем свих протеста „1 од 5 милионаˮ. То је, дакле, поента ове заједничке борбе и њена визија: боримо се за нормалну, демократски уређену земљу у којој ћемо на слободним медијима слободно моћи да износимо своје различите политичке програме, а грађани моћи слободно да гласају за кога желе на поштеним изборима, без икаквог притиска и уцена од стране власти. Да ли је то мало? Мислим да није мало јер тек под тим условима постојаће шанса да се чује и наш патриотски глас у јавности, на медијима, у Скупштини, на изборима…

Косово и Метохија, наравно!

Да ли сви ови протести широм Србије могу да буду „српскијиˮ, мало родољубивији, више социјално интонирани, да ли може да има више говорника који су познати као патриотски оријентисани интелектуалци и јавне личности уопште… Може – ако будемо у њима и ако се боримо да буду више такви, а не другачији, поштујући све друге учеснике и њихова опредељења. Али, тражећи поштовање и за нас и за наше политичке идеје. Ова ствар може да успе само ако будемо заједно у овој борби упркос нашим идеолошким и политичким разликама, јер – поновићу – „ако не будемо стајали заједно – висићемо одвојеноˮ. Дакле, ја сам за активни приступ, а не за стајање са стране и тражење „длаке у јајетуˮ зашто не треба изаћи и подржати протесте.

На протестима нема и не треба да буде других застава сем српских застава. Биће прилике за све наше различите заставе кад сменимо ову власт. И то ваљда сви можемо да поштујемо, а не да долазимо на протесте са било којом провокацијом оној другој групацији која тамо такође долази борећи се заједно са нама против ове власти.

Права ствар на протестима су социјални транспаренти, захтеви и говорници. И то треба максимално појачати. Треба дати шансу свим социјално угроженим категоријама становништва, свима које је ова власт опљачкала и понизила.

И на протестима мора бити Косова и Метохије, као што је већ и било. Зар нису организатори послали писмо Вучићу на тему КиМ, једно од боље написаних у последње време? Зар није организована посебна протестна шетња поводом годишњице убиства Оливера Ивановића која је ишла до Храма Светог Саве? Зар на протестима нема застава и транспарената посвећених Косову и Метохији који јасно поручују: „Нема предаје, нема поделеˮ? Зар није проф. др академик Коста Чавошки први потписао текст подршке протестима који су написали професори Правног факултета, где се јасно дефинише где је све председник Србије прекршио Устав, а где га је више прекршио него на питању КиМ?

На једанаестом протесту „1 од 5 милиона“ одржаном 16. фебруара у Београду грађани потписивали „Споразум са народом“ (Фото: Двери)

Постоји и – по мом мишљењу – мање вероватна опција да ће протести бити злоупотребљени за нешто друго, за неку другу политику од националне, за наставак Вучићеве политике, за срљање у ЕУ и НАТО по сваку цену да би се добила западна подршка. То је могуће. Али, најмање исто толико колико и да то не буде тако. А и ми се нешто питамо ако у томе учествујемо и боримо се за наше ставове.

Можемо и да се повучемо са протеста и чекамо неко идеално време и околности у којима ће све бити тотално чисто и савршено из угла патриотских уверења, али када ће до тога доћи? Ја у то не верујем. Као што нећу и никада нисам учествовао ни у каквим западним сценаријима рушења или постављања власти у Србији, тако нећу ни да се повлачим и одустајем од патриотског карактера актуелних протеста.

Ако се и деси да на протестима превладају неки антисрпски елементи, некакав „грађанистичкиˮ прозападни идеолошки дискурс сличан некадашњој политици „ЕУ нема алтернативуˮ са додатком „НАТО је будућност Србијеˮ – за то неће бити одговорни они који евентуално то уопште заступају међу учесницима или организаторима протеста (а мислим да их је јако мало) већ ми, патриоте који смо се повукли уместо да смо отворено и врло јасно и гласно, али и поштено и конструктивно, изашли и рекли: нема ни садашње ни будуће Србије без Косова и Метохије, без националне политике, без заштите српских националних и државних интереса, без нашег духовног и националних идентитета, без наше националне културе, без економског патриотизма, и ми тражимо да око овога разговарамо и договарамо се са свима у интересу општег добра. Тражимо да се ове наше основне вредности уваже, да буду испоштоване и да имају своје место на овим протестима и у будућем државном уређењу и политичком систему. Јер ми представљамо један значајан део нашег народа који у ово верује, и то га представљамо на један прави и аутентичан патриотски начин, а не као лажни цар Шћепан Вучић, и сматрамо да заслужујемо да се питамо и одлучујемо о будућности овог народа заједно са вама другима, са другачијим идеолошким и политичким уверењима, који такође учествујете на протестима и делите са нама противљење актуелној власти. Али, не без нас. И да знате да Вам то нећемо дозволити. Без нас не могу успети ови протести нити бити уређивана будућа Србија. И у овоме ћемо истрајати без обзира на успех или неуспех. Али ћемо се борити. Јер су ови народни протести против Вучићеве власти и наши патриотски протести, пре свега за очување Косова и Метохије у саставу Србије, али и за бројне друге наше националне и државне интересе и вредности које је овај владајући режим угрозио или у потпуности издао.

Aутор је народни посланик и председник Српског покрета Двери

Categories: Разномислије

Tags: „1 од 5 милионаˮ, Бошко Обрадовић, Двери, КиМ, Савез за Србију, Споразум са народом, протести