Боље да не сањамо о РС која „у УН улази после Косова“. Разумније је да не дозволимо, нипошто и ни по коју цену, да Косово уђе у УН

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Премда у протестима „1 од 5 милиона“ учествују и суверенистиче странке – Двери, Народна странка и Здрава Србија, ипак је утисак да, некако, тон демонстрацијама поглавито дају прозападне (атлантистичке) партије и идеологије.

То се можда може видети, између осталог, и по томе што предложени Споразум с народом (овде) уопште не садржи речи „Косово“ или „Република Српска“.

Штавише, тачка 4 овог Споразума која је, према уверавањима што их је аутор овог текста добио од суверениста из СзС, требало приближно да гласи: „Не признајемо ниједан државни или економски споразум који ова нелегитимна власт буде потписала, те упозоравамо друге државе, међународне организације и институције, као и компаније, да ово приме к знању“, преформулисана је као: „Обавезујемо се да ћемо обелоданити и преиспитати све акте који су до сада усвојени и које би садашњи недемократски режим усвојио, а који угрожавају државне, националне и економске интересе“.

Суштинска је разлика између јавног и упозоравајућег одрицања права „нелегитимној власти“ да склапа споразуме који се тичу државних, националних и економских интереса – укључив и уговоре о статусу Космета, и онога што је на крају завршило у Уговору с народом, а што је само слаба и млака најава да ће такви споразуми бити – тек „преиспитани“ (?!).

Тако се посредно, по мом мишљењу, потврђују процене из кругова озбиљних београдских аналитичара да, каква год да је намера учесника, најопаснији учинак ових протеста може бити, заправо, јачање атлантистичког притиска на Александра Вучића како би што пре потписао „Правно обавезујући споразум“, односно, омогућио „Косову“ добијање столице у УН.

Изјава Александре Јерков из ДС-а (Извор: Н1/Србин.инфо)

Да догађаји, изгледа, иду у том правцу показује не само изјава српског министра иностраних послова да је „сада повољан моменат за решавање косовског питања“ јер ће, у тренутној констелацији, „САД подржати договор Београда и Приштине“ (овде), већ и размишљања која, изнебуха, чујем из извора који комуницирају с властима, да „столица у УН за Косово можда и није тако страшна“, будући да су „Белорусија и Украјина, као део једне државе (СССР), биле у УН“, те да „и Република Српска може исту прилику да искористи да и она уђе у УН“.

Тачно је да је Додик више пута рекао да „ако Косово буде примљено у УН, Република Српска ће предузети кораке у том правцу“ (овде и овде), позивајући се, између осталог, и на дух Резолуције Скупштине РС од 22. фебруара 2008. године (овде). Ову везану намеру недавно је афирмисао и Драгомир Анђелковић, аналитичар близак СНС-у (овде). Али, хајде да видимо да ли београдско пуштање Косова у УН може бити праћено и, истовременим, уласком Републике Српске у светску организацију.

Идеја да се „Косово“, „по моделу Белорусије, Украјине и СССР“, може слободно примити у УН, а да и даље правно остане део Србије (?), јавила се још 2006. године. Њу је, као алтернативу, изнео Срђан Срећковић, тадашњи потпредседник СПО, указавши да је „лидер наше странке, Вук Драшковић, анализирао велики број мировних споразума“ и закључио како су „различита решења могућа“ – попут чињенице да је „СССР био стални члан СБ УН, али су Белорусија и Украјина имале посебне столице у УН“ (овде).

Саша Јанковић, као лидер Покрета слободних грађана, обновио је ову идеју 2018. године. Тврдио је да Србија може да „предложи да се договори о уласку (`Косова`) у УН, слично моделу некадашњег Совјетског Савеза и Украјине или Белорусије, дакле без признања независности с наше стране“. „У међувремену“, објашњавао је он, „развијамо демократију, привреду и добар живот, не кочимо једни друге, већ сарађујемо…“ (овде). И све је супер, хојла, хојла…

Међутим, све ове идеје (читај: „удице“) не узимају у обзир следеће чињенице.

Најпре, случај „СССР, Белорусије и Украјине“ десио се у специфичном и тешко поновљивом историјском тренутку, приликом оснивања ОУН 1944–1945. године. Наиме, СССР је требало наговорити да уђе у нову Лигу народа, као и да објави рат Јапану. Било је предвиђено да у ОУН уђу британски доминиони: Индија, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Африка. То би Британији дало шест гласова у Генералној скупштини УН – од педесетак чланица (овде). Стаљин је, међутим, реципрочно тражио да у УН буде примљено и свих 16 совјетских република (овде и овде).

Пропагандни постер из Другог светског рата (Извор: Википедија)

Пошто су чланице УН могле да буду само државе, са сопственом војском и дипломатијом, у складу са овом Стаљиновом контра-акцијом, Пленум ЦК КП СССР донео је одлуку, 28. јануара 1944. године, „о проширењу права савезних република у области одбране и спољне политике“, да би истог дана, Врховни Совјет СССР усвојио два закона: „О формирању војних формација савезних република“ и „О обезбеђивању надлежности савезних република у области спољних односа“ (овде).

Британија и САД, међутим, одбиле су овај маневар Москве, приставши да СССР – осим места сталне чланице Савета безбедности (с правом вета) – добије само још два гласа у Генералној скупштини: Украјину и Белорусију. Како би ове републике СССР формално биле украшене прерогативима истинских држава и тако стекле право на пријем у УН, не само да су Белорусија и Украјина формално добиле своју „дипломатију“ и „војску“, већ је за команданта оружаних снага Украјине именован генерал-лајтнант Василиј Пилипович Герасименко (исто).

Наравно да су Белорусија и Украјина, убрзо по оснивању ОУН, развлашћене за било какве прерогативе везане за војску и дипломатију, а тај процес је завршен негде у пролеће 1946. године (исто). То што ове две „државе“, после тога, нису биле одмах избачене из ОУН, заслуга је само „veto power“ коју је имао СССР у Савету безбедности ОУН.

Али, то је био специфични и непоновљиви историјски тренутак (овде). Формално, по Повељи УН, само држава може бити примљена за чланицу ОУН. Тзв. Република Косово има Министарство спољних послова, а недавно је добила и војску. Ову „НАТО-нарко територију“, као формално „независну државу“, признало је неких 99 чланица ОУН – мало преко половине чланица (од 193).

Међутим, Република Српска, ако погледамо реално стање на терену, нема – нити по Уставу БиХ може имати – властиту дипломатију, а њена војска је укинута 1. јануара 2006. године (овде). Републику Српску, као независну државу, нажалост не признаје ниједна једина земља – чак ни Србија.

У том смислу, оправдање да Београд „Републику Косово“ може пустити у УН, с тим да одмах иза њега у ОУН уђе Република Српска, тешко да има озбиљније утемељење у реалности.

Будимо реални – Косово, какво год да је, захваљујући својим атлантистичким патронима, успело је да се домогне већег броја прерогатива државе од, вечито сумњиве, самосвојне и „проруске“, Републике Српске. Стога, пријем „Републике Косово“ у УН, с аманетом Београда, никако не подразумева и аутоматски отворена врата ОУН за Републику Српску.

Извор: Све о Српској

Положај РС закован је међународноправним Дејтонским споразумом, који предвиђа да ентитети могу „склапати споразуме с државама и међународним организацијама уз пристанак парламентарне скупштине“ БиХ (чл. 3, ст. 1) – у којој су већина Хрвати и Муслимани. То је дозвола коју Република Српска, не завравајмо се, никада неће добити.

Дакле, боље да не сањамо о РС која „у УН улази после Косова“. Бојим се да од тога нема ништа. Разумније је да не дозволимо, нипошто и ни по коју цену, да Косово уђе у УН (овде).

Преклињем вас да разумемо да је прича о „посткосовској“ Српској као наредној, „195. чланици“ ОУН заправо тек бајка за наивне (овде). Зар ћемо поново бити жртва своје магареће наивности као 1918, 1941. или 2000. године?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 16. 2. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: КиМ, Косово у УН, РС, Слободан Антонић