Слободан Антонић: Опасна уверавања да „Косово“ може ући у УН a остати у саставу Србије

Боље да не сањамо о РС која „у УН улази после Косова“. Разумније је да не дозволимо, нипошто и ни по коју цену, да Косово уђе у УН

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Премда у протестима „1 од 5 милиона“ учествују и суверенистиче странке – Двери, Народна странка и Здрава Србија, ипак је утисак да, некако, тон демонстрацијама поглавито дају прозападне (атлантистичке) партије и идеологије.

То се можда може видети, између осталог, и по томе што предложени Споразум с народом (овде) уопште не садржи речи „Косово“ или „Република Српска“.

Штавише, тачка 4 овог Споразума која је, према уверавањима што их је аутор овог текста добио од суверениста из СзС, требало приближно да гласи: „Не признајемо ниједан државни или економски споразум који ова нелегитимна власт буде потписала, те упозоравамо друге државе, међународне организације и институције, као и компаније, да ово приме к знању“, преформулисана је као: „Обавезујемо се да ћемо обелоданити и преиспитати све акте који су до сада усвојени и које би садашњи недемократски режим усвојио, а који угрожавају државне, националне и економске интересе“.

Суштинска је разлика између јавног и упозоравајућег одрицања права „нелегитимној власти“ да склапа споразуме који се тичу државних, националних и економских интереса – укључив и уговоре о статусу Космета, и онога што је на крају завршило у Уговору с народом, а што је само слаба и млака најава да ће такви споразуми бити – тек „преиспитани“ (?!).

Тако се посредно, по мом мишљењу, потврђују процене из кругова озбиљних београдских аналитичара да, каква год да је намера учесника, најопаснији учинак ових протеста може бити, заправо, јачање атлантистичког притиска на Александра Вучића како би што пре потписао „Правно обавезујући споразум“, односно, омогућио „Косову“ добијање столице у УН.

Изјава Александре Јерков из ДС-а (Извор: Н1/Србин.инфо)

Да догађаји, изгледа, иду у том правцу показује не само изјава српског министра иностраних послова да је „сада повољан моменат за решавање косовског питања“ јер ће, у тренутној констелацији, „САД подржати договор Београда и Приштине“ (овде), већ и размишљања која, изнебуха, чујем из извора који комуницирају с властима, да „столица у УН за Косово можда и није тако страшна“, будући да су „Белорусија и Украјина, као део једне државе (СССР), биле у УН“, те да „и Република Српска може исту прилику да искористи да и она уђе у УН“.

Тачно је да је Додик више пута рекао да „ако Косово буде примљено у УН, Република Српска ће предузети кораке у том правцу“ (овде и овде), позивајући се, између осталог, и на дух Резолуције Скупштине РС од 22. фебруара 2008. године (овде). Ову везану намеру недавно је афирмисао и Драгомир Анђелковић, аналитичар близак СНС-у (овде). Али, хајде да видимо да ли београдско пуштање Косова у УН може бити праћено и, истовременим, уласком Републике Српске у светску организацију.

Идеја да се „Косово“, „по моделу Белорусије, Украјине и СССР“, може слободно примити у УН, а да и даље правно остане део Србије (?), јавила се још 2006. године. Њу је, као алтернативу, изнео Срђан Срећковић, тадашњи потпредседник СПО, указавши да је „лидер наше странке, Вук Драшковић, анализирао велики број мировних споразума“ и закључио како су „различита решења могућа“ – попут чињенице да је „СССР био стални члан СБ УН, али су Белорусија и Украјина имале посебне столице у УН“ (овде).

Саша Јанковић, као лидер Покрета слободних грађана, обновио је ову идеју 2018. године. Тврдио је да Србија може да „предложи да се договори о уласку (`Косова`) у УН, слично моделу некадашњег Совјетског Савеза и Украјине или Белорусије, дакле без признања независности с наше стране“. „У међувремену“, објашњавао је он, „развијамо демократију, привреду и добар живот, не кочимо једни друге, већ сарађујемо…“ (овде). И све је супер, хојла, хојла…

Међутим, све ове идеје (читај: „удице“) не узимају у обзир следеће чињенице.

Најпре, случај „СССР, Белорусије и Украјине“ десио се у специфичном и тешко поновљивом историјском тренутку, приликом оснивања ОУН 1944–1945. године. Наиме, СССР је требало наговорити да уђе у нову Лигу народа, као и да објави рат Јапану. Било је предвиђено да у ОУН уђу британски доминиони: Индија, Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Африка. То би Британији дало шест гласова у Генералној скупштини УН – од педесетак чланица (овде). Стаљин је, међутим, реципрочно тражио да у УН буде примљено и свих 16 совјетских република (овде и овде).

Пропагандни постер из Другог светског рата (Извор: Википедија)

Пошто су чланице УН могле да буду само државе, са сопственом војском и дипломатијом, у складу са овом Стаљиновом контра-акцијом, Пленум ЦК КП СССР донео је одлуку, 28. јануара 1944. године, „о проширењу права савезних република у области одбране и спољне политике“, да би истог дана, Врховни Совјет СССР усвојио два закона: „О формирању војних формација савезних република“ и „О обезбеђивању надлежности савезних република у области спољних односа“ (овде).

Британија и САД, међутим, одбиле су овај маневар Москве, приставши да СССР – осим места сталне чланице Савета безбедности (с правом вета) – добије само још два гласа у Генералној скупштини: Украјину и Белорусију. Како би ове републике СССР формално биле украшене прерогативима истинских држава и тако стекле право на пријем у УН, не само да су Белорусија и Украјина формално добиле своју „дипломатију“ и „војску“, већ је за команданта оружаних снага Украјине именован генерал-лајтнант Василиј Пилипович Герасименко (исто).

Наравно да су Белорусија и Украјина, убрзо по оснивању ОУН, развлашћене за било какве прерогативе везане за војску и дипломатију, а тај процес је завршен негде у пролеће 1946. године (исто). То што ове две „државе“, после тога, нису биле одмах избачене из ОУН, заслуга је само „veto power“ коју је имао СССР у Савету безбедности ОУН.

Али, то је био специфични и непоновљиви историјски тренутак (овде). Формално, по Повељи УН, само држава може бити примљена за чланицу ОУН. Тзв. Република Косово има Министарство спољних послова, а недавно је добила и војску. Ову „НАТО-нарко територију“, као формално „независну државу“, признало је неких 99 чланица ОУН – мало преко половине чланица (од 193).

Међутим, Република Српска, ако погледамо реално стање на терену, нема – нити по Уставу БиХ може имати – властиту дипломатију, а њена војска је укинута 1. јануара 2006. године (овде). Републику Српску, као независну државу, нажалост не признаје ниједна једина земља – чак ни Србија.

У том смислу, оправдање да Београд „Републику Косово“ може пустити у УН, с тим да одмах иза њега у ОУН уђе Република Српска, тешко да има озбиљније утемељење у реалности.

Будимо реални – Косово, какво год да је, захваљујући својим атлантистичким патронима, успело је да се домогне већег броја прерогатива државе од, вечито сумњиве, самосвојне и „проруске“, Републике Српске. Стога, пријем „Републике Косово“ у УН, с аманетом Београда, никако не подразумева и аутоматски отворена врата ОУН за Републику Српску.

Извор: Све о Српској

Положај РС закован је међународноправним Дејтонским споразумом, који предвиђа да ентитети могу „склапати споразуме с државама и међународним организацијама уз пристанак парламентарне скупштине“ БиХ (чл. 3, ст. 1) – у којој су већина Хрвати и Муслимани. То је дозвола коју Република Српска, не завравајмо се, никада неће добити.

Дакле, боље да не сањамо о РС која „у УН улази после Косова“. Бојим се да од тога нема ништа. Разумније је да не дозволимо, нипошто и ни по коју цену, да Косово уђе у УН (овде).

Преклињем вас да разумемо да је прича о „посткосовској“ Српској као наредној, „195. чланици“ ОУН заправо тек бајка за наивне (овде). Зар ћемо поново бити жртва своје магареће наивности као 1918, 1941. или 2000. године?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 16. 2. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

13 replies

  1. Одличан, као и увек. Дубоки наклон г. Антонићу!

    Свиђа ми се

  2. Аналитични проф. Антонић у маниру првенствено аутора научних радова за све што пише наводи изворе. Са лакоћом и задовољством читам све што је написао, од научних радова до текстова на порталима. Поздрав од социолога из Бањалуке.

    Свиђа ми се

  3. Велеиздаја је увек и једнако – велеиздаја, вазда истоветна самој себи, било да је обликована кроз мимикрију, ребус, глупост, будалаштину, наказност, маскенбал, било да је хермафродитна, четвртог рода, трећег пола, окренута петој страни света, једнолична у својој дволичности, тринаестопрасна, шестопрста, осми путник, девети круг – све набројано јесте описност сваког предлога сваке власти од “ црвене куге “ до данашњега дана, од аутономије до столице у “ ун „… Косово и Метохија, Стара Србија ЈЕСТЕ Света и Заветна Србска земља, темељ, камен од угла, корен у Небесном, све друго је велеиздаја…
    Република Српска јесте једна од Србских земаља која се угледа, огледа и изображава на, у, кроз Свето и Заветно Косово и Метохију… Тада, и само тада нема велеиздаје.
    Протести који управо трају – велеиздаја у облику цртаног јунака – “ ла линеа “ – немушта и бесловесна…

    Свиђа ми се

  4. … Да дометнем само, у вези са “ ла линеом “ , оловка, гумица и рука која их користи, са почетка овог века беше стиснута у песницу…

    Свиђа ми се

  5. Врло јасан и аргументован чланак г. Антонића. Посебно је важан први део где се говори о измењеном тексту тачке бр. 4 „Споразума са народом“. Спорно је и само ненавођење Косова и Метохије у вези са „преиспитивањем потписаних државних споразума“. Јер је то и најважније питање за Србију. У вези са преиначеним текстом тачке бр. 4 поменутог Споразума, треба се подсетити обећања која су дата од стране СНС пре Избора у мају 2012. године. Тада је актуелни председник СНС обећао да ће испитати Бриселске преговоре претходних власти и о томе обавестити грађане. После победе на Изборима, ускоро смо од њега, сада председника Србије, добили одговор „да је све рађено у складу са Уставом“. Да би доказали да верују у ту неистину, убрзо су наставили са преговорима и „крунисали“ их Бриселским споразумом 2013. године. Није искључено да ће „атлантистичке“ странке у садашњем СзС преузети вођство и поред „суверениста“, слично као СНС са новим премијером и „заборавити“ на обећања дата у „Споразуму са народом“. Уосталом и после 5. Октобра 2000. године нису сви чланови тадашњег ДОС-а били за оно што се убрзаним корацима дешавало са Србијом.
    Друго што пада у очи, је повезивање Косова и Метохије са Републиком Српском. Србија не може дати територију своје јужне покрајине да би створила услове за државност РС. Тамо су другачији услови одређени Дејтонским споразумом. И то је друга држава у бившој СФРЈ – Босна и Херцеговина. Давањем столице у УН за квазидржаву „Косова“, ми прихватамо трајно отцепљење своје државне територије. И то не било којег дела. То је у сваком погледу „срце“ Србије. Тамо је стварана средњевековна српска држава. И после одласка вишевековног окупатора, враћена у састав модерне државе краљевине Србије 1912. године.

    Свиђа ми се

  6. Danger is my middle name…

    У потпису,
    Психопата
    Лека Путинов Брат те надасве и поврх свега Мождани Љубавник Срба Приморју и Западним Странам Покоритељ свих Професора Универзитета генерално а Васцеле Пензионерске задњице партикуларно

    Свиђа ми се

  7. Фала ви на експресном објављивању коментара.

    Оригинал слике је са Вујаклије – пре него што су тамо мимови цензурисани.

    Сачувајте, и ово ће да нестане, по свој прилици.

    Мали предлог – што не преузмете цензурисану идеју мимова? Лепо бирате шта ће бити објављено, а слика вреди више од хиљаду речи.

    Баш као изјаве.нет – само тисјаћ пута ефектније.

    Свиђа ми се

  8. Ovaj Jankovićev predlog je priča za malu decu i zaslužuje posebnu analizu koje će utvrditi delovanje ovakvih ideja na mase.
    Preporučujem čitaocima da pogledaju dokumentarne filmove Adama Kertisa (Adam Curtis), posebno Century of the Self.

    Свиђа ми се

  9. Преиспитаће се сви акти који угрожавају државне, националне и економске интересе, а затим ће се прихватити стање на терену.

    Свиђа ми се

  10. @ Вуле Лека

    Мали предлог – што не преузмете цензурисану идеју мимова? Лепо бирате шта ће бити објављено, а слика вреди више од хиљаду речи.

    Што рече један кад сам му предложио да понекад нешто преведе са енглеског: КАД ЈЕ КОД МЕНЕ ЛОПТА, СВИ СЕ НАДАЈТЕ. Или: Немојте, браћо, све у мој бунар (Маратонци).

    Баш као изјаве.нет – само тисјаћ пута ефектније.

    А све дирајте, али Изјаве.нет ЊЕТ 🙂 За то убиВам 🙂

    Мало озбиљније: хвала на предлогу, занимљив је, али „мало руках а малена и снага“.

    срдачно,
    Александар Лазић

    Свиђа ми се

  11. U kninu avgusta`95. srpski djemper se poceo rasivati.Drzati zamrznuti konflikt na Kosmetu do Sudnjeg dana.Ili naseg povratka.Druge nam nema.U suprotnom,od bluze ce ostati samo rukavi.

    Свиђа ми се

  12. @ Александар Лазић

    ИЗЈАВЕ ми не дирајте, са главом се не играјте!

    Извор парафразе: Црвен бан, Вук Караџић.

    Знам да је ”мало парах, малена и снага”, али ето, изланух се, ипак.

    Мислим да би то пребацило Стање у категорију масмедија. И не само Стање, свакога.

    Први сам ја прочитао само наслов Антонићевог чланка – до сада нисам прочитао текст – а ако сам то урадио ја (ваки силно паметан) – иако знам да Антонић често убоде у месо – то је урадило бар 20х више просечних.

    Свако добро!

    Vуле Λека

    Свиђа ми се

  13. https://www.google.com/search?&q=„Антонић%3A+Опасна+су+удица+уверавања“&oq=“Антонић%3A+Опасна+су+удица+уверавања“

    Линк ка Стању није био у првих 100 резултата током моје претраге.

    Вери интрестинг!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s