Садашњег колонијалног гувернера Вучића империјалне структуре притискају и подбадају преко бивших колонијалних гувернера и протеста „1 од 5 милиона“ које они организују
Протест „1 од 5 милиона“ 16. фебруара у Београду (Фото: П. Димитријевић/РАС Србија)
„Ми нисмо убили Александра Обреновића да би Александар Карађорђевић
владао исто онако као што је он владао. Ми јесмо противу Пашића, али
то је само стога што он више мисли на странку, него на народ и државу.
На место њега ми бисмо желели да видимо на влади искреније
демократе и патриоте, а не повампирене напредњаке. “
Пуковник Драгутин Димитријевић Апис
Последњих недељу-две дана, догађаји на политичкој сцени Србије као да се смењују филмском брзином. Клупко се убрзано одмотава, а маске, чини се, полако падају.
Протести, започети због бруталног напада на Борка Стефановића у Крушевцу и који се одржавају сваке суботе већ два и по месеца, почињу да показују своју праву сврху. Иако номинално и формално „грађански“, они су организовани од стране Савеза за Србију (СзС), који практично чине сви могући деривати и (нус)продукти деоба Демократске странке плус Двери, чије понашање у целој ситуацији није сасвим најјасније и о чему ће бити речи касније. Апстрактност захтева протеста (слобода медија, независност правосуђа, изборни услови итд.) и изостанак јасног и недвосмисленог одређивања према два кључна питања: Косова и Метохије и колонијалног статуса Србије (и државног суверенитета Србије уопште) – што је дошло до изражаја и у „Споразуму са народом“, уз „округло па на ћоше“ садржај истог, као и одлазак двојице лидера СзС Вука Јеремића и Драгана Ђиласа у Брисел на састанак са челницима Европске комисије и посланицима Европског парламента на својеврсно „поклоњење“ или бар препоручивање – указују на праву природу ових протеста.
Разуме се, један део „шетача“ несумњиво протестује сваке суботе и због КиМ, као и због незадовољства општим стањем у држави. Ипак, огромна већина њих је на протестима због идеолошке заслепљености „европским вредностима“, идејом „Европа нема алтернативу“ и фанатичне верности својим слатким, али још „неспаљеним“, илузијама у вези са ЕУ и њеном политиком према Србији, па и Александру Вучићу.
Пошто је одавно, и то не једном, стављено до знања да пут у ЕУ води преко Косова и да се целокупна ситуација у Србији данас искључиво посматра кроз ту призму, једини ко може да прљави посао „решавања Косова“ обави јесте Вучић, који (засад) држи под контролом највећи део национал-патриотског, „старорадикалског“, бирачког тела, због чега му ЕУ (још увек) гледа кроз прсте поводом кршења „европских вредности“, тј. већ поменутих захтева изнетих на протестима до којих огромна већина „шетача“ држи. Парадоксално, једини начин да се оствари сан снова те огромне већине, а то је да Србија „једног лепог дана, а можда и пре“, уђе у ЕУ, јесте да – подрже Вучића. Они то, у свој својој идеолошкој заслепљености и фанатизму, а вероватно и саможивости и егоцентричности – јер изгледа мисле да је признање независности и одрицање од КиМ као попити чашу хладне воде или потписати уговор о отварању текућег рачуна у банци – не могу, не желе и неће да виде. Они, заправо, раде у корист сопствене штете. Прецизније – не знају шта чине. За вођство и организаторе ових протеста се, међутим, не би могло рећи да не знају шта раде, судећи по неким фотографијама које су „процуреле“ у јавност.
Ови протести, дакле, имају за циљ – пецкање, подбадање и подсећање Вучића „шта мора да се уради“ око КиМ и то што пре, с обзиром на то да у последње време делује да Вучић одуговлачи са „решавањем Косова“, како због зачуђујуће тврдоглавости албанске стране око укидања такси, тако и због тога што или још није добио нешто чиме би могао да маше патриотском делу свог бирачког тела као „великим успехом“ и „компромисом“ или зато што, као врашки интелигентан политичар, зна да ће га ЕУ, по „решавању Косова“, врло брзо пустити низ воду и кренути да обара. На овај начин, одлагањем тог решења, било до избора за Европски парламент у мају, било до краја ове године у којој се обележава 20 година од бомбардовања 1999. (што може бити разлог хитности, журбе, па и драматизације, налик на ситуацију око британске резолуције о Сребреници 2015), а хипотетички до у недоглед, он, можда и не желећи то, иде ка политици „замрзнутог конфликта“. И то не због тога што се вратио „старим љубавима“, већ зарад пуког политичког преживљавања.
„Споразум са народом“ Савеза за Србију (Фото: РАС Србија)
Ако се на све ово дода да је Србија већ 19 година колонија ЕУ, САД и НАТО, у којој се, као на траци, један за другим, смењују колонијални гувернери и да на најмањи наговештај резервисаности према захтевима споља, непослушности, колебања или, не дај Боже, побуне (што је био случај са Коштуницом 2006–2008), следи оркестрирана, синхронизована и моментална одмазда империјалиста и колонијалних господара и њихових домаћих слугу, онда се добија комплетан мозаик. Садашњег колонијалног гувернера Вучића, од којег се (још) очекује да „заврши посао“ око КиМ, империјалне структуре притискају и подбадају преко бивших колонијалних гувернера и протеста које они организују, истовремено им стављајући у изглед могући повратак на власт, уколико Вучић буде превише некооперативан.
Зато су ови протести „1 од 5 милиона“ суштински бесмислени јер се врте унутар исте (ауто)колонијалне матрице. Да њихови организатори стварно хоће ,,промену система“ о којој толико громогласно говоре, протесте би организовали испред представништва ЕУ у Србији или најмоћнијих земаља Европе и НАТО-а, те се не би крили иза апстрактних захтева – тако типичних за ситуиране друштвене слојеве – за „слободама, људским правима и демократијом“. Али, као што се видело до сада, они то не чине, јер, очигледно, не желе да се замерају империјалним господарима. Они само хоће да буду – калиф уместо калифа. Колонијални гувернери уместо колонијалног гувернера.
Зато је потпуно неразумљиво понашање Двери (тачније, већинског дела Двери у њиховом Председништву и Главном одбору) које, учешћем у оснивању СзС и давањем национал-патриотског ореола том „пројекту“, као да дају муницију онима који их сматрају мање или више отвореним љотићевцима, јер, треба то још једном поновити, СзС највећим делом чине бивши колонијални гувернери, који, док су били на власти, нису били ништа бољи од садашњих колонијалних гувернера окупљених око Вучића и његове коалиције.
Треба рећи и то да се демократија, на коју се толико позивају у СзС, у Србији од 2000. на овамо, дакле, већ 19 година, код обичног света, не повезује са добрим, већ напротив, са лошим. Великој већини људи у Србији демократија је постала синоним за колонизацију, за губитак државног суверенитета, за губитак права одлучивања о сопственој судбини, укратко за – губитак контроле. Над сопственом државом, над делом њене отете територије, над фабрикама у којима су радили и које су градили њихови очеви и дедови, над земљом коју су обрађивали њихови преци, над својим породицама, једном речју – сопственим животом.
Стога би нагомилано незадовољство, националне и социјалне фрустрације и негативна енергија уопште, уместо што се сваке суботе расплињавају у једно велико ништа, морале бити каналисане у правцу смисленије, артикулисаније побуне. Мали, стидљиви – али због тога не мање озбиљан – наговештај јесте протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“, али само под условом да не буде тзв. „једнократан“, већ зачетак континуираних протеста, не нужно на недељној бази, с обзиром на то да згодних повода у наредним месецима, за изразито национално и патриотски обојене и антиколонијалне протесте, има на претек.
Зато, пред нама на протесту „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“ – или на евентуалним ванредним парламентарним изборима – није само питање спречавања у овој или оној форми признавања Косова као независне државе, већ и питање ослобађања од статуса колоније: хоћемо ли да живимо као понизне слуге и робови колонијалних и империјалних господара из ЕУ и НАТО и њихових домаћих послушника или ћемо живети као усправни и слободни људи који су повратили контролу, те самостално и суверено одлучују о сопственој држави.
Ја хоћу своју земљу назад! А ви?