Јединствен став народа и СПЦ може да утиче на то да власти послушају наш глас. Уколико сваке недеље после свете Литургије кренемо у литије за очување Косова и Метохије, нико неће смети да стави потпис и одрекне се наших светиња
Натпис на мраморном стубу на Газиместану
Ваша Светости,
Ваша Високопреосвештенства,
Ваша Преосвештенства,
Ми доле потписани вам се обраћамо са дубоком забринутошћу за стање у нашој држави, због негативних тенденција у нашем друштву. Већ годинама се наша држава и народ, који живи подељен у више држава, налази у тешкој ситуацији и суочава се са озбиљним изазовима. Пред нама је време које носи нове изазове, а ми као друштво морамо да скупимо снаге и изборимо се за своје место под небом. То не можемо да учинимо ако смо разједињени. Због тога вас молимо као представнике Српске Православне Цркве, која је увек била стуб нашег друштва, да преузмете иницијативу и помогнете да се консолидујемо око најважнијих питања за опстанак наше државе и нашег народа.
Сматрамо да нам и даље прети опасност од губитка Косова и Метохије јер руководство наше државе нема план за решавање косовског питања и говори о неопходности наставка преговора у Бриселу, који до сада нису резултирали ничим позитивним за нас. Такође председник Србије нас убеђује да није могуће задржати замрзнути конфликт на Косову јер има сила које то не желе. Ми не смемо да се водимо тиме шта други желе, већ интересима сопствене државе и народа. Евидентно је да се већина народа, као и Српска Православна Црква, противи идејама о разграничењу и свеобухватном мировном споразуму који би подразумевао признање косовске „независности“. Српски народ је у својој дугој историји прошао кроз многа искушења управо захваљујући томе што је имао чврст ослонац у Цркви. Српска Православна Црква је увек била уз свој народ када је било најтеже. У нашој историји је било и момената када су се народ и Црква заједнички супротставили не држави, већ онима који су желели да државу отуђе од народа и Цркве. Таква судбина нас је задесила 1937. године за време Конкордатске кризе. Да до тога није дошло и да је Српска Православна Црква прешла преко тајних уговора које је Влада својевољно склопила, вероватно би дошла у позицију да изгуби своју улогу у друштву.
Због тога данас не смемо да дозволимо да изгубимо Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Свете Архангеле и друге светиње на Косову и Метохији. Уколико се разграничимо са нашом земљом и народом који на њој живи, наша државност и наша духовност ће остати трајно осакаћене. Свети Архијерејски Сабор је у претходној години више пута изнео јасан и непоколебљив став по питању Косова и Метохије. Нажалост то није утицало на власти у смислу прекида неуспелих преговора и прављења нове платформе и уговора са народом за решавање косовског питања. Због тога вас молимо да поведете литије за очување Косова и Метохије и окупите народ око идеје очувања интегритета наше државе. Јединствен став народа и Српске Православне Цркве, око најважнијих државних и националних питања, може да утиче на то да власти послушају наш глас. Уколико сваке недеље после свете Литургије кренемо у литије за очување Косова и Метохије, нико неће смети да стави потпис и одрекне се наших светиња. Сви заједно имамо историјску одговорност да не дозволимо отуђење Косова и Метохије. Како радили, тако нам Бог помогао!
У Београду, на Дан државности Републике Србије,
који је дан почетка Првог српског устанка
у време које је било несумњиво теже по Србе него данас,
а када су као једна
душа и једно тело заједно кренули у борбу Црква и народ
15. фебруара 2019. године
Потписници:
Весна Арсић, професор српског језика
академик Данило Баста
Комнен Бећировић, аутор Косовске трилогије на француском језику
проф. др Драгиша Бојовић
Никола Варагић, предузетник и новинар
проф. др Александар Васић
Дејан Васовић, правник
проф. др Слободан Владушић
проф. др Наташа Вујисић Живковић
проф. др Јасмина Вујић
Јово Вукелић, новинар
доц. др Александар Вуковић
Маринко Вучинић, публициста
др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије
Ранко Гојковић, публициста и преводилац
Војин Гушић, потпредседник Борачке организације Републике Српске
проф. др Љубиша Дабић
проф. др Ирина Деретић
др Владимир Димитријевић, професор књижевности
др Душан Достанић, политиколог
проф. др Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице
Зоран Ђорђевић, публициста
Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији-пилот
Слободан Ерић, главни и одговорни уредник Геополитике
др Александар Живковић, лекар
Никола Н. Живковић, публициста и преводилац
Мирослав Живковић, адвокат
проф. др Божидар Зарковић
Дејан Петар Златановић, уредник портала Србин.инфо
доц. др Крсто Јакшић
др Марко Јакшић, лекар
доц. др Милош Јанковић
др Слободан Јанковић, научни сарадник
Марија Јањушевић, народни посланик
проф. др Милорад Јеврић
проф. др Милош Јовановић, редовни професор у пензији Медицинског факултета Универзитета у Београду
проф. др Милош Ковић
Милорад Колашинац, пуковник у пензији
др Горан Ж. Комар, лекар и историчар
проф. др Часлав Копривица
Иван Костић, народни посланик
мр Драган Крсмановић, пуковник авијације у пензији
Александар Лазић, уредник портала Стање ствари
проф. др Александар Липковски
Светлана Максовић, правник
проф. др Драги Маликовић
Никола Маловић, књижевник
Михаило Меденица, новинар и публициста
проф. др Милица Мијовић
Драган Милашиновић, економиста и новинар
Никола Милованчев, правник
Милош Милојевић, новинар
Милан Милосављевић, глумац
проф. др Зоран Милошевић
проф. др Дејан Мировић
Александар Михаиловић, пуковник у пензији
Звонко Михаjловић, бивши председник општине Штрпце
Цисана Мурусидзе-Чоловић, позоришни редитељ
Бошко Обрадовић, народни посланик
Зоран Павловић, професор историје
проф. др Валентина Питулић
проф. др Светозар Поштић
Светислав Пушоњић, писац и публициста
Борис Радаковић, историчар
Даница Радић, главни и одговорни уредник КТВ Зрењанин
проф. др Митра Рељић
доц. др Слободан Рељић
Славиша Ристић, народни посланик
архитекта др Предраг Пеђа Ристић, протонеимар
Милан Ружић, писац
проф. др Слободан Самарџић
Војислав М. Станојчић, новинар
проф. др Мирјана Стојановић-Тасић
Татјана Стојановић, новинар
Борис Трбић, педагог и публициста
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Дарко Трифковић, архитекта
проф. др Александар Ћорац
Павле Ћосић, лингвиста и писац
Дане Чанковић, СНП „Избор је наш“
доц. др Зоран Чворовић
доц. др Душан Челић
др Миланко Шеклер, виши научни сарадник
Милан Шећеровић, писац и сценариста
доц. др Марица Шљукић
проф. др Срђан Шљукић
ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка грешком није садржавала потпис и Јова Вукелића, новинара (15. 2. 2019. у 23:09).
Categories: Моба
Оглашавање у прави час. Опет је постало критично, веома критично, као прошлог лета, кад је Вучић намеравао да у Косовској Митровици објави своју историјску победу над српским народом, па у последњи час одустао. Сетимо се овом приликом изванредног текста “Патријархова вечера” Бранилава Матића, објављеног тада (http://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/461-granica/1478-patrijarhova-vecera). Ова садашња иницијатива као да је наставак онога што је изнето у том тексту. Заслужује сваку похвалу и подршку. Видимо се у понедељак на СРПСКОМ и ОТАЏБИНСКОМ протесту ЗА СПАС СРПСКЕ ДРЖАВЕ И КОСОВА У ЊОЈ, на Тргу Николе Пашића!
Идеја је свакако добра и корисна, иако је овде литија стављена у друштвено-политички контекст, што није њена прва и основна намена.Превасходна функција литије (крсни ход, како кажу Руси) је верска. Литије се организују као молитвени двиг свештенства и народа са циљем да се од Бога измоли помоћ за решење неке веће и опште невоље (поплава, суша, у ранија времена епидемије, рат…).
Треба, дакле, имати у виду да литија може, како аутори кажу, изразити “јединствени став народа и Српске Православне Цркве, око најважнијих државних и националних питања, може да утиче на то да власти послушају наш глас.” Подсећање на велику литију из 1937. године је овде сасвим примерено. Али више од социјалног акта усмереног ка актуелном режиму, крсни ход треба да буде молитвени и покајни акт србског народа, усмерен ка Богу. Јер, реално, у оваквој, скоро безизлазној, ситуацији, уздати се у било шта и било кога, осим у Бога, неразумно је. Осим литије као “екстерног” молитвеног деловања, Црква би могла да организује и “интерно” молитвено деловање у свим парохијским храмовима (акатисти и молебани), па чак и као део личног молитвеног правила сваког верујућег Србина. О томе је већ било речи:
https://stanjestvari.com/2018/11/17/crkva-i-kim/
Оно што чуди и, помало, обесхрабрује, јесте чињеница да се црквена јерархија није већ сама “досетила” шта би могла да ради, већ треба неко да је на то подсећа. Надајмо се да да ће ово писмо бити прекретница, да ће и Црква са речи, ма како мудре и исправне биле (апели и саопштења) прећи на дела.
Апел је легитиман, али бескористан и упућен на погрешну адресу. Илузорно је апеловати на патријарха и бископа Јована Ћулибрка и њима сличних.
“… Патријарх и сви архијереји морају у заказани час изаћи на улицу и лично повести милионску литију за српско Косово и Метохију. Милионска литија мора ненасилним отпором да блокира све институције колонијалне управе у Београду. Цела Србија мора да стане. Сва црквена звона, у свим српским земљама, морају да звоне. На све провокације режима и покушаје изазивања српско-српских сукоба мора се одговорити промишљено, без наседања. Нема разилажења са улица док кривоклетничка власт не одступи. (…)
Редослед потеза, потом, зна се. На тој платформи Срби неће гласати о Косову и Метохији, ни о Христу, ни о таблици множења, али хоће о прихватљивости савезâ у које би требало да уђу четвороношке, сакати и наказни.
Ако Вучић политички преживи кривоклетство и велеиздају, Србија неће. И обрнуто.
Нема ту, дакле, много избора и фемкања.”
(Из “Патријархове вечере” Б. Матића, август 2018)
Vidim da se većina ljudi koji ovdje komentarišu poziva na taj tekst “Patrijarhova večera”. Zašto naprosto ne objavite taj tekst ponovo, zašto ga ne vratite u žižu? Tako biste olakšali čitaocima, ali i pojačali sam apel koji je jučer upućen SPC. Istina, tu je link, može se otići tamo negdje, kao što ja jesam otišao i pročitao, no sada je situacija takva da sve treba užižiti, pa i ovo. Sabrati sve snage.
@ Srđa
Отворено писмо је написано да би се спасло Косово и Метохија а не да би се промовисао било који чланак, па он био и текст “Патријархова вечера”. А кога мрзи да кликне на линк мораће да се “подвизава” на неком другом сајту.
хвала на разумевању,
Александар Лазић
@ Александар Лазић
Hvala Vam na intervenciji, gosn Laziću.
Nemojte se srdit niti bit jetki, nema razloga.
Moja namjera nije bila promovisat ma koga osobno niti odvlačit pozornost, nego naprotiv.
A slažem se i sa Otvorenim pismom i sa tekstom o kojem je riječ.
I bit ću u ponedeljak na Trgu.
Sve najbolje Vam želim.
@ Srđa
Поштовани,
Ако се и некад срдим то је кад ми потцењују интелигенцију: на пример када шаљу практично ИСТЕ коментаре под различитим никовима, различитим писмом и различитим наречјем (да, да, дотле смо стигли!) а мрзи их да пре тога ресетују рачунар и промене IP адресу!
ПС. “Бит ћемо” и ми на Тргу па не правимо од тога Параду Поноса 🙂
@
Neću odgovarati, pošto bi nas to odvelo u potpuno pogrešnom pravcu. Ostavljam Vas u uvjerenju u kojem jeste. Na protestu ćemo, nadam se, svi bit’ bez parade, ne i bez ponosa.
Uz puno uvažavanje onoga što radite,
Pozzzz
Само се питам да ли је касно за то? Требало је да будемо ревносни и савесни пре. Не кажем да сад треба седети скрштених руку и ћутати али се, с пуним правом, питам да ли је касно и колики смо лицемери ако затварамо очи и уши пред истином? Мада ми ту истину знамо одавно али некако не живимо у складу са њом…
Бринем за случај да се Црква оглуши на ово писмо из само њима познатих разлога. Размишљам: народ је исто Црква. Тај део Цркве се значи не слаже са државном политиком по питању КиМ. Има ли право овај део Цркве да преко својих свештеника у својим храмовима искаже протест на нереаговање званичника СПЦ на начин како су то сада учинили потписници овог писма, тј. са тачно формулисаним писменим ставом, почевши истовремено и по целој Србији. Тада би се видело ко је вера а ко невера. Наравно потребно би било да у потпису буде велики број људи, поготову признатих ауторитета. Ваљда имамо још мудрих глава.
@Армагедон
Решење није у неком дизању устанка против архијереја, јер се управо сами архијереји понајвише боре за очување Косова и Метохије. Не наседајмо на спин режимских медија, који добронамерне али каткад наивне изјаве Његове Светости користе у сврху промоције онога на чијем су платном списку, притом игноришући све оне изјаве, и јавна саопштења, у којима се оно што њихов налогодавац ради јасно и гласно критикује.
Но, било како било, и ја се залажем за то да Црква оштрије и директније иступа, не само против онога што велеиздајници раде – што већ чини, и то врло успешно – већ и против њих лично.
Прави пастир наше свете Цркве зна да је његово место увек уз верни и Богом благословени народ.
https://srbin.info/2019/02/18/svestenici-spc-zivimo-u-diktaturi-to-mora-da-se-menja/
Њега нема потребе нико нигде да позива.
Било би лепо кад би Патријар био у Пећи , а не у Београду .
@Слободан
Не, то не би било лепо, јер већина верника наше Цркве није на Косову и Метохији, већ у остатку Србије. Црква не може себи дозволити да се повуче са престоничке позорнице – посебно не сад – и да њен поглавар буде талац шиптарских терориста. Патријарх није пастир само народа на Косову и Метохији, већ целе Цркве. Народ на Косову и Метохији има свог пастира, у виду надлежног им епископа, и Црква је преусмерила велики део свог свештенства у Епархију рашко-призренску, како би тамопњи верници имали коме да се окрену. Епископија рашко-призренска је, по бројности свештенства и монаштва, већ дуже време прва епархија наше помесне Цркве.
Зато, оканимо се непромишљених идеја, које само на површини изгледају као сувисле.
Сви ти аргументи стоје брате Хаеуле да је стање редовно, али није . Неко покушава да отме територију на којој је древно седиште наше помесне Цркве и то је истина . Далеко би наши аргументи били јачи да је Патријарх доле , а и Србима на Косову и Метохији би то много значило . Од половине 13. века до 1766. седиште наше помесне Цркве је било у Пећи и тада времена нису била баш мирна . Тако да не стоји тај аргумент да би Патријар био талац Арбанаса . Па и Пећки Патријарх Јован Кантул је био талац Турака Османлија па није нигде бежао него је мученички понео свој крст . Не можемо ми гледати какво је стање у другим помесним Цркавама , па да се равнамо по њима . Бугарима нико не отима Трново.
Добро, прошло је три недеље од објављивања овог отвореног писма. Мислим да је очигледно да СПЦ није прихватио овај предлог. Чак није на њега ни одговорио. С друге стране, патријарх Иринеј је реаговао на феминистички безобразлук ружења патријарха Павла. Дакле, јасно је да у СПЦ прате збивања и реагују кад сматрају да је то потребно.
И, шта ћемо сад?
Већ годинама (шта годинама, деценијама!) је јасно да смо као народ поробљени и таоци савременог света, и да нам једино може помоћи – Бог.
Литије око храмова, по градовима и свуда по Србији, свакодневно звоњење храмовних звона, свакодневни молебани и јавне проповеди (ван редовних служби које се и иначе савршавају) – то су све хришћански начини да сами себе, браћу и сестре подигнемо из блата тоталног греха, који прети да нас неповратно уништи и овде и за Царство небеско.
Архијереји Цркве морају да буду уз народ, јер иначе сами себе искључују из Цркве.
Часни пост је почео. Молимо се сви да будемо свети, али и за наше архијереје да буду храбри и одлучни и да учине све речено, али и све друго што они добро знају да треба.
Амин!