Српски проблем је проблем политичке парадигме: претварање Државе у територију и народа у заглупелу издресирану масу безвољника који не могу да поднесу ни најмањи притисак

Слободан Владушић (Извор: Печат)

Косово је данас вододелница која дели две супротне политичке позиције у Србији. Те две позиције су ове: ПРВА, која сматра да Косово треба препустити Албанији (тј. разграничити се, и тако отворити простор за уједињење Албаније и Косова) и ДРУГА позиција која је за замрзавање овог питања, односно, најкраће речено, за непотписивања било каквог правно обавезујућег споразума које би променило позицију Косова у односу на резолуцији 1244 УН. Све остале политичке разлике, заправо, не постоје.

На први поглед, ствари изгледају једноставно. Међутим, овако постављења опозиција две позиције не открива прави улог Косовског питања.

А тај улог је огроман.

Наиме, политичка позиција која прихвата страни интерес да на Балкану постоји Велика Албанија, то чини зато што је већ унапред прихватила једну политичку парадигму по којој Србија пристаје да буде уређења на основу туђих интереса. Дакле, предаји Косова претходи једна друга предаја, шира и свеобухватнија, која се правда тиме што та предаја, у коначном исходу, треба да ојача Државу Србију економски, политички, правно итд…

Хм.

Ако бисмо превели, са језика политичке магле (који је и замишљен зато да замагли свет који описује) на српски језик разумљив обичном грађанину, шта та предаја уопште значи добили бисмо следећу реченицу:

Владајућа политичка парадигма у Србији (од 2000. године) карактерише претварање Државе у Територију за рачун Мултинационалних Компанија које на тај начин могу да максимализују извлачење профита са те Територије.

Инсталација Нестали (Мissing), Грачаница

Да би се Држава претворила у Територију прво је потребно демонтирати Државу, јер једино Држава може да се супротстави мултинационалним компанијама, односно једино она може да их принуди на неки компромис.

Пошто су данас у моди кувари и емисије у којима се дају рецепти, ево сада рецепта за демонтажу Државе (видећете, врло је сличан рецепту за увођење тираније).[1]

Најпре, атомизујете друштво. Креирајте вештачке поделе: жене супротставите мушкарцима, хомосексуалце хетеросексуалцима, децу родитељима, студенте професорима, ученике наставницима, унуке декама и бакама, буџетске кориснике небуџетским корисницима, Београд, осталим деловима Србије, остале делове Србије, Београду. Затим смањите потребан ниво знања у основним и средњим школама, увећајте, до у бесвест, административне обавезе у школама и на факултетима (да људи буду запослени), понижавајте их и вређајте како бисте им изазвали фрустрације, јер их нико (Држава) неће бранити. Смањите, па укините националну историју (позовите на пуно насиља) и националну књижевност (избаците прво епику и романтизам; кажите да је застарело). Потом, наточите нечим јефтиним исто такве локалне полуинтелектуалце који ће потом уринирати по сваком центиметру културне историје властитог народа: Светом Сави, Вуку, Доситеју, романтичарима, Дучићу, Ракићу, Скерлићу, Црњанском, Андрићу, Настасијевићу, Пекићу, Павићу… апсолутно сваком: сви су фашисти. Укратко: српску књижевност свести на Изабрано дело Радомира вон Паланка.

Затим то грејте на тихој ватри док се Држава не претвори у Територију, а онда од било које тзв. ,,власти” можете за цену бакшиша да купите а) изворе воде (нема ко да протестује) б) целу обрадиву земљу (нема ко да протестује) ц) рудна богатства (исто) д) све остало осим ваздуха. Потпомогните потом одлив домородачке биомасе (мушкараца и жена), како бисте напунили своје полупразне територије, а на ову територију одложите мигранте који вам нису потребни/тј које не можете да асимилујете. Обесхрабрујте било какав наталитет (позовите се на тзв ,,женска права” тј перманентно усађујте женама у главу да нема горе казне за жену од тога да буде мајка, те да деца само серу и плачу), а оно мало багре што се роди (дечаке и девојчице подједнако) вакцинишете чиме год хоћете (јер нико то неће проверавати); укратко, играјте се њиховим животима и пратите резултате, а затим слободно и по вољи користите природне ресурсе Територије, не размишљајући о последицама по локалне домороце (копајте никл где год га пронађете, градите микрохидроелектране где хоћете… уништавајте све што стигнете, јер сте ту само привремено). Ако се неко побуни: назовите га: а) ксенофобом б) фашистом ц) хомофобом, д) националистом, е) ,,мороном”. (И не дајте му да обуче жути прслук.)

Како од народа направити укусну пасту

Сада се поставља питање: има ли на оваквој територији неке политике? Наравно да има: пошто је стратешка политичка одлука већ утврђена (Држава је претворена у Територију), политичка борба на Територији се своди на проблем кастинга за целодневни & целовечерњи играни филм под насловом ,,Суверенитет”. Наиме, треба пронаћи неке глумце и глумице који ће играти улогу ,,суверене власти”. То значи да је потребно да пронађете неке домороце који ће глумити како су сви ваши поступци унеређивања Државе и њеног претварању у Територију, заправо њихови; како су то управо њихове ,,храбре” одлуке, управо њихови ,,визионарски” потези итд… знате већ како то иде… Укратко, нађите некога ко ће да глуми како је та Територија у ствари ,,озбиљна и суверена држава којој нико не заповеда” и дајте му неку мрвицу од профита (скроман је то свет, не треба им ни држава, као Курдима). Понекад, наравно, огранизујете и масовне демонстрације, неку спектакуларну промену глумачке гарнитуре, снимите то и пуштајте на вашим ТВ каналима, да се домороци осете грађанима света, а и да се мало издувају. Тако ,,политика” у Територији, постаје Ријалити: тј. ви споља одлучујете ко од њих унутра остаје (на власти), а ко је напушта; сваки примитивизам је не само дозвољен, већ и пожељан; ако падне крв – супер! Нека се поубијају, међусобно, око костију/провизије. (Правила Ријалитија, не заборавите!) Најзад, морате локалном живљу у сваком тренутку доказивати да је ,,стока”. (Зашто? Зато што се за народ човек може жртвовати, али за стоку никада).

Разуме се, домороцима треба оставити неку наду за спас (да се не би побунили): нека мисле да само треба отићи из ове Територије. Од свих који оду, оних 5% збиља употребљивих, послати у компаније. Гурнути их да раде по фенси небодерима, од 9 до 17 часова, све време под истом неонском светлошћу (нема сунца, али нема ни мрака). Већина њих (премда не сви) биће срећна. Остале побацати тамо где има места: мушкарце да нешто возе или варе, буше, режу или да чисте неке фекалије; жене да келнеришу или хостеришу (искористити њихову познату лепоту). Дати им нешто већу плату, него домороцима у колонији да им се исплати. И то ће бити довољно да се већина (премда не баш сви) успешно церека по друштвеним мрежама. У међувремену, јасно, потомство асимиловати.

А сада одговорите себи поштено на питање: да ли из претварања Државе у Територију настаје – сетимо се премисе – економски јака, модерна правна Држава?

Пре ће бити да настаје стање очаја, безнађа, апатије, летаргије као код већине грађана Србије. Мањина пак, оштри зубе, јер верује да је живот само борба за преживљавање у којој је све дозвољено: издати, преварити (убити), опљачкати, продати душу, примити мито… А зашто га и не примати, када осим пуког преживљавања нема никаквог вишег и већег циља коме човек може и треба да стреми… Такво ,,размишљање” није случајно: парадигма претварања Државе у Територију укида у човеку сваки виши и бољи задатак и смисао, остављајући га да се на све начине бори за преживљавање против људи који га окружују. Некада су ти људи били ближњи; сада су Непријатељи (као у Ријалитују).

Када Држава постане Територије, онда се ресурси за преживљавање само смањују (јер су за Мултинационалне компаније ти ресурсу само трошкови које ваља смањити). Тако се некадашњи народ претвара у масу несрећника, који ће се међусобно поклати за све мање костију које се баце пред њих. Зато тзв. ,,власт” на Територији мора да буде неправедна, јер нема разлога да буде праведна.

Детаљ са инсталације Нестали, Грачаница

Ово је, дакле, улог Косовског питања: ако смо за предају Косова, онда смо исто тако и за претварање Србије из државе у територију у којој ћемо бити само 1) радна снага, 2) генетски материјал 3) спремиште унутрашњих органа, 4) изманипулисани, заглупели потрошачи.

Мислите да грешим? Размислите: ако неко није спреман да се бори за Косово против силе Мултинационалних Компанија, зашто мислите да ће бити спреман да се против истих тих Компанија бори за неко од ваших најбазичнијих права?

Да ли заиста мислите да се у оквиру парадигме у којој мит о ,,Страном инвеститору” замењује Косовско опредељене, може изградити демократска, а пре свега, праведна земља у којој ћете бити заштићени од економског и сваког другог израбљивања Мултинационалних компанија?

Српски проблем, дакле, није проблем владајућих партија (имали смо прилике да видимо на власти и позицију и опозицију) већ проблем политичке парадигме.

А та парадигма је: претварање Државе у територију и претварања народа у заглупелу издресирану масу безвољника који не могу да поднесу ни најмањи притисак.

Онај ко то не може да схвати или је плаћен да то не схвата или је просто кукавица, који се нада да ће на миру умрети, а за оно после га баш брига.

Сада ћемо објективно испитати и другу опцију: замрзавање питања Косова. Покушаћемо да одговоримо шта нас чека у том случају…

Kрај 1. дела

Опрема: Стање ствари

(Нови полис)

[1] Аристотел, Џејми Оливер античке кухуње, даје рецепт за справљење тираније, који се такође може применити за демонтажу државе и њено потчињавање тиранији Мултинационалних компанија: ,,треба забранити заједничке обеде и удружења, затим школовање и друго томе слично, треба спречити све оно што људима може да улије две ствари, самосвест и поверење, не треба допустити људима да доколиче и треба спречити заједничке забаве, и уопште треба учинити све да људи што мање упознају једни друге, јер међусобно познавање рађа међусобно поверење.”

Categories: Преносимо

Tags: КиМ, Слободан Владушић, Србија