У дрмању ђукановићевско-вучићевског кавеза проћи ће многи наши дани. И нека прођу. Јер само кавез који се дрма може наговјестити слободу која се спрема… 

Дрмање кавеза

‘Ајде да се не фолирамо. Јесмо ли у кавезу- јесмо. А кад смо већ у кавезу, иако смо слободари наслоњени на слободарску традицију, ‘ајде да дрмамо кавез…

‘Ајде да се не лажемо. Је ли ово кавез-јесте. А кад је већ кавез, немојмо бити опортунисти у кавезу, макар задрмајмо кавез. Бити у кавезу, па још бити опортуниста у кавезу, двоструки је кавез…

Прво и прво: схватите да сте у кавезу. Друго и друго: не мирите се са тиме што сте у кавезу. Треће и треће: дрмајте кавез. То су нека правила у вези са побуном у кавезу.

‘Ајде да се не глупирамо: ко дрма кавез, има чему да се нада. Ко не дрма кавез, може да се нада једино кавезу…

Они што мирују у овом ђукановићевском или вучићевском кавезу, мировали би у свим кавезима. Такви су, ‘ајде да се не правимо луђи него што јесмо, у већини. И та већина воли кавез. Као што воли сопствени страх или сопствени прдеж. Оно: помало смрдуцка, али је макар рођено и топло је…

Они што нирванишу у поменитим кавезима, наћи ће смирење у свим кавезима овога свијета. Уживаће и тако и овако у свим прљавим барицама и још ће убјеђивати и друге да осим прљавштине и барица ничега нема. Ни у кавезу, ни изван њега…

Стога, дрмајмо кавез. Ко дрма кавез, тај ће макар показати да је жив. А ко је жив, тај ће макар доказати да неће да животари у кавезу. Јер живот и кавез: некако не иде. Осим ако је кавез живот, а ваљда није…

Они који одумиру у кавезу, а тих и таквих је, да се не глупирамо- већина, одавно су убиједили себе, а убјеђују и друге, да је животарење живот. А они који кажу да је животарење живот, заклеће се у свој рођени кавез и свом рођеном кавезу, да је кавез- слобода. Слобода са решеткама…

Због тога треба дрмати кавез. И кад помислимо да смо одистински и традиционални слободари и да никада не бисмо пристали да будемо у кавезу, ипак, стално и истрајно: дрмајмо кавез. Јер, ипак смо у кавезу, да се не лажемо…

Сад, од када смо у кавезу, то није сигурно. Рођени смо да не будемо у кавезу: сигурно је. А да смо од рођења у кавезу: и то је сигурно. Ето, само због тога и у име тога: дрмајмо кавез…

‘Ајде да не будемо мутави код језика и слијепи код очију: бити у затвору, на примјер, није срамота. Осим ако сте нека превејана лопина и огавни разбојник. Као што су они који су нас смјестили у кавез. Хтједосмо рећи: и затвор је за људе, али за људе није кавез. Осим за оне, који су, о срамоте, у већини и који сопствену срећу траже међу полутанима у кавезу. Ти и такви моле кавез, а не Бога, да буду доживотно у кавезу, јер су себе изградили према потребама кавеза којем су од постања завјетовани…

Они који у кавезу виде слободу, опаснији су за слободу од оних који су од свега овога направили кавез. Јер, они који у кавезу виде слободу, направили су ове који су од овога направили кавез. Они који су од овога направили кавез једнога дана ће отићи. Овако или онако. А они који су направили ове који су од свега овога направили кавез, никада неће отићи. И никада неће изаћи из кавеза. И никада неће престати да убјеђују све око себе да је кавез једина слобода…

И због тога, кад смо већ ту гдје јесмо, дрмајмо кавез. Што јаче, што истрајније, што дуже. Уколико задрмамо кавез, показаћемо да је кавез казна недостојна слободног човјека и да се за слободу и за достојанство треба борити, па макар и у кавезу…

Они који су нас стрпали у ђукановићевски и вучићевски кавез, третирају нас као животиње. Него како…Као циркуске животиње које доносе животињски профит. Дакле, када смо већ животиње, будимо макар дивље животиње и дрмајмо кавез свом снагом наше дивље силине, наше неукротиве памети…

Они који су прихватили да буду циркуске животиње, убјеђиваће нас да смо дивље животиње и пријетиће нам да ће нас затворити у кавез. Као да већ нијесмо у кавезу. А каква ли је разлика између малог и мало већег кавеза? У малом кавезу је можда мало више слободе, него у великом кавезу. Ето разлике. Због тога: дрмајмо кавез …

Они који су судбински везани за кавез мисле да је слобода дивљаштво и да је дрмање кавеза примитивизам. Та мисао их води до закључка да је човјек мајмун, а мајмун човјек. Ако је већ као што јесте: дрмајмо кавез да се не бисмо више мајмунисали…

У дрмању ђукановићевско-вучићевског кавеза проћи ће многи наши дани. И нека прођу. Јер само кавез који се дрма може наговјестити слободу која се спрема…

Пролазне вјечности

Проћи ће и овај снијег што сипка по овоме који ово пише, па како да не прође и овај што пише и ово што пише.

Проћи ће и писмена којима се ово кобајаги записује, па како да не прође и овај кобајаги запис о вјечности…

Проћи ће и овај језик којим се глагоља, па како да не прођу и они бесмртници који су овај пролазни језик прогласили вјечним…

Проћи ће и све вјечне књиге изаткане на вјечном језику, па како да не прођу мушичаве скрибоманије тренутачних скрибомана који су умислили да су непролазни…

Проћи ће чак и овај побожићни дан објављујући да је прошао вјечни Божић. То што ће опет свратити у нашу варош и Божић и побожићни дневи, не значи да су вјечни – ни вароши ни Божићи који нам обасјавају живот. Живот који ће такође проћи у својој вјечитости која има крај…

Можда прође и ово небо које је мјера сваке вјечитости, па како да не исцури и ова земљица која је своје трајање вјечно везала за небо које мора једном проћи…

Па ако пролази чак и небо и земља која се због неба нада вјечноме трајању, како да не прођу мали земљани који се на земљици пропињу не би ли досегли вјечито небо које ни само није вјечно…

Проћи ће и глад за слободом кад је већ слобода одавно прошла…

Проћи ће и жеђ за правицом јер је правда одавно окончана…

Проћи ће и потрага за срећом јер срећа ионако нема ништа са вјечним трајањем…

Ма, проћи ће, и ником ништа, и човјек, јер било би баш грозоморно да човјек поред свих дивних бића буде вјечан…

Проћи ће и страх од олоши иако нам се понекад чини да је једино страх вјечан…

Изгледа да ће проћи и олош, јер мора и зло минути свијетом, када је већ добро тако краткотрајно…

Па кад пролази и земља свезана за вјечно небо које ће вјероватно проћи, како да не прођу државе и државице које ионако никада нијесу ништа имале са вјечношћу…

Проћи ће, дакле, и велики и моћни, угасиће се дапаче и силни и страшни, па како да не одсвира своје и наша малецка државица која је ионако прошла прије времена само што се то није обнародовало и запечатило…

Ако се сасуо и доњи камен на којем је настала, а који је симбол вјечности, како да се не проспе и привремена зиданица на камену коју су прогласили вјечном…

Нема, дакле, вјечности, постоје само пролазне вјечности. А све што је пролазно сумњивог је квалитета…

Једино нијесу сумњиви наши вјечници који владају вјечно у пролазности својој… Сумњиви су као љуђи и јунаци, но нијесу сумњиви као пролазна инвазија која вјечно траје…

Рекосмо ли да је можда и небо невјечно? Па ако је испред вјечитости неба пободен колац страшне сумње у трајање, како онда да буде вјечан свирепи Мило и кварни Александар…

Може ли бити да ће проћи земља под небом и небо изнад земље, а да ће свирепи и кварни остати ?

Изгледа да смо до тога дошли. Свему смо у слабости својој ударили црну точку, а онима који су црне точке осигурали смо вјечност без тачке…

Прогласили смо смрт живота истовремено оглашавајући вјечност смрти…

Шта нам се то десило, земљаче?

Да ли је то та летаргија…или умор од неумора?

Да ли смо онима који пролазе, а никако да оду, дали право да нам отму оно што не пролази, а као да је одавно прошло…

Да ли ће свирепи и махнити заиста посљедњи угасити свијетло или ће свијетло коначно угасити мрак…

Остаје нам нада која пролази као и свако безнађе…

Поема о полтрону

Поема је дјело епско-лирског карактера у стиховима( понекад и у прози). Може бити кратка или дуга, једноставна или сложена, а углавном се састоји од више пјевања. Још у антици имала је своје запажено мјесто и до данашњег дана је недовољно одређена јер се у њој преплићу карактристике лирике, епике и драме. У њој су заступљене бројне пјесничке фигуре: поређења, епитети, метафоре, парадокси, оксиморони, антитезе…Одликује се драматичним и трагичним тоналитетом. Представници поеме у свјетској књижевности су…

И ту ћемо окончати овај кратак течај из књижевности. Дакле, знамо понешто о поемама. Макар су нас тако једнога давнога дана учили они који су знали понешто и о поемама и о животу. Неке ствари су се вјероватно промијениле, па је могуће да у дукљанском нововремену поема више није поема, као што ни зеленаши више нијесу Срби. Него, нећемо о бјелашима и зеленашима, већ о поемама и полтронима…

Полтрон је полтрон. То је најједноставнија, најтачнија и напотреснија дефиниција полтрона. Дакле, ово чељаде се не може дефинисати никако другачије већ ноторном чињеницом која говори сама по себи. Као што је ђубре- ђубре, тако је и полтрон –полтрон. Не постоји ништа што ће ублажити семантичку одгонетку дефиниције овог двоножног створа и логично-вишећелијског полтронског организма…

Кад је већ тако као што установисмо, како је могуће довести у везу потресност и трагичност поеме и испразност и карикатуралност полтрона? Могуће је, јер је сваки испразни и карикатурални живот сам по себи трагедија, па тиме и поема. Наравно, уколико мислимо на духовну, а не на дигестивно-пробавну страну човјекове личности…

Полтрон је, гле чуда, уистину трагична, што би се рекло поемична полуличност. Тај недовршени створ самим својим паразитским бауљањем исписује потресне странице постојања које се не може назвати животом. Дукљански или велесербски амбијент у којем полтрон расте, развија се и размножава се, само додатно драматизују поемичну потресност његове полтронске полуегзистенције…

Полтрон се, наравски, не рађа као полтрон. Та чињеница је само увод у поему о полтрону. Дакле, полтрон је рођен не да би био полтрон, већ да би био човјек. Човјек нема ништа заједничко са полтроном иако је и полтрон, о клете судбе, ипак човјек. У том парадоксу крије се трагичност поеме о полтрону. Нико се, да прикуцамо, није родио да би био полтрон нити полтронизам може бити генетичка категорија. Полтрони, ти огавни створови који не заслужују мржњу, већ одистинско саучешће, су сами по себи јединствени и непоновљиви у свом трагичном гадлуку…

Закључујемо, у велеумности својој, да полтрони не рађају полтрончиће. Полтрони се, као и још неки нижи организми који немају ништа са полтронима, размножавају својом простом и наказном полтронском репродукцијом. Дакле, немамо, ни дао велики Боги, ништа против велелепног чуда рађања, али имамо баш све против размножавања, односно просте репродукције полтрона и инвазије полтрончади и полтрончића…

И шефови наших српских и дукљанских краљевина су једном давно били полтрони. Мило је био полтрон и точка. Александар је био полтрончић и три точке. Само су полтрони, полтрончићи и полтрончад у овом и оваквом, наравно полтронском систему, могли да постану ово што су сада. Сада су такође полтрони, али на много вишем нивоу, што њихову личну поему о полтронима чини још драматичнијом и трагичнијом..

Не постоји полтрон који живи достојанствено као што не постоји ни права поема која се не завршава трагично. Полтронизам и трагизам су, видјесмо ли, у чврстој и нераскидивој вези. Стога се гадлук полтонерије често поклапа са обесмишљавањем животног смисла… можемо ли, велеумници драги, замислити ишта трагичније (полтронскије) од тога?

Полтрончићи и полтрончад су лијепо ушушкани у топлој задњици неког високопозиционираног полтрона или велезадњици главнопозициониране полтрончине. У тој и таквој ушушканости полтрончићи и полтрончад броје своје полтронске дане. Наравно, ништа им не фали сем живота достојног човјека…

Да ли су полтрони, полтрончићи и полтрончад убили свако човјеколичје у себи или су свјесни да су рођени да би били људи, а не полтрони? Да ли су јунаци наше поеме свјесни да на њиховом полтронском ђубришту ничу сва зла овога свијета?

Уколико су сачували нешто од нечега у себи, њихова полтронска поема узраста до античког трагизма. Због тога је свака прича о полтронима поема о животу који је стао у задњицу. Има ли нешто бесмисленије и страшније од тога…

Бленто

Нијеси ти грађанин, ти си бирач. Нијеси ти бирач, ти си непогрешиви бирач. Нијеси ти само непогрешиви бирач, ти си рођени побједник, драги мој бленто…

Ако си већ, бирач, непогрешиви бирач и рођени побједник, почни да мислиш, драги мој бленто. Или макар да замишљаш, јербо је тешко мислити у немислећем дукљанском рају и у безмислећој Сербији маленог Александра који никада неће порасти…

Пошто готово све можеш, драги мој бленто, земљаче мој и рођаче мој, моћи ћеш и да замишљаш, кад већ не можеш да мислиш…

Све ти, драги мој бленто, иде од руке, па како ти неће ићи да замислиш све што ти треба иако већ имаш све у припитомљеној блесавости својој…

Замисли, драги мој бленто, да живиш. Пошто већ не можеш да мислиш о животу, а и претешко је то у беживотном дукљанском трапу или неживотној Сербијици-небесници маленог Алека, почни већ једном да замишљаш да живиш…

Ако си замислио, драги мој бленто, добро ти је кренуло. Жив си, макар у замишљањима својим. И све ти је некако љепше, него у побједничкој стварности твојој. Некако си важнији и већи, него што си био док си био велики и важан…

Па кад си већ, драги мој бленто, замислио да си жив, замисли и да живиш достојанствено, без страха и срама. Знам да је то тешко и претешко у устрашеном дукљанском тутумраку и у посрамљеном сербском царству небеском, али замисли. Упињи се, колико год можеш, драги мој бленто, не би ли замислио себе у човјечијем обличју…

Кад си већ замислио, драги мој бленто, да си достојанствен и одважан грађанин, замисли и да радиш нешто корисно, јер достојанства и храбрости нема без дјелатништва и прегалаштва. Знам, знам, драги мој бленто, да је тешко било шта радити часно и поштено у нечасној дукљанској трафичици и у непоштеној сербској радионици-небесници, али замисли, напрегни се…

Па кад си већ замислио да радиш часно и поштено, замисли и да од тог рада, драги мој бленто, можеш што би се рекло, часно и честито живјети…

Па кад си већ замислио да радиш часно и поштено и да од онога што радиш часно и поштено живиш, замисли, драги мој бленто, да и твоја породица може часно и честито живјети од часног и поштеног рада који си замислио…

Добро, знам, драги мој бленто, да је тешко и претешко замислити нешто часно, честито и поштено, у овом зоолошком вртићу, али не одустај…нико ти не тражи да мислиш, јер је то немогуће, али ти траже да замишљаш и да од замишљања живиш…

Замисли сад, драги мој бленто, да којим случајем нијеси драги мој бленто, него драги мој господин грађанин који умије да размишља главом умјесто да мудрује задњицом. Знам да је тешко и претешко размишљати главом, а не позадином у дупеглавој краљевини, али потруди се, па замисли…

Замисли, надаље, драги мој бленто, гдје би били и шта би радили сви ови љуђи и јунаци у маленом дукљанском рају и мало мање маленој приземљеној небесници Сербијици, да си којим случајем размишљао главом и имао макар дамар од срца у грудима кад већ срца у грудима немаш. Јер понешто је, драги мој бленто, и у срцу, па чак и ако није у глави..

Замисли, на крају, драги мој бленто, да си сачувао оно што си добио рођењем: све органе, а посебно оно што пристојност не помиње и приде- главу и срце. Гдје би ти крај био, драги мој бленто, и какав би заслужени крај био свима овима који размишљају задњицом, а умјесто срца у грудима носе касицу-прегојену прасицу…

Замисли, драги мој бленто, како би све било боље, срећније и љепше. Знам да не можеш мислити о томе, али напни се, па замишљај да је све ово онако како одавно није…

Замишљај, драги мој бленто, да си отишао далеко одавде и да си негдје у неком другом блентавом рају само један мали обични и драги мој бленто који свему зна цијену, а вриједност ничему не зна. Има ли ишта љепше од тога, кад већ ничега грђега нема…

Колумне су објављене на сајту Феномени.ме

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Борис Јовановић, Мило Ђукановић