Светислав Пушоњић: Историјско и савремено српство

Уводно поглавље у књигу есеја и полемика „Идоли поробљеног света“ Светислава Пушоњића, која је ових дана изашла у издању „Виогора“

Српски ХХ век обележиле су германске инвазије током два светска рата, при чему су Срби остављени без трећине у Првом, а затим четвртине становништва у Другом светском рату. Праћене и помогнуте серијским холокаустима од стране германских савезника (Хрвата, муслимана, Бугара, Мађара, Албанаца), који су вршили масовно истребљивање и протеривање Срба са њихових вековних територија, оне су Србима нанеле губитке као ниједан историјски непријатељ пре тога. И тек што се с окончањем Другог светског рата смирила толика деструкција, уследио је комунистички терор који је половином века усмртио стотине хиљада Срба, разбаштинио и раскоренио српско биће и до крајности измучио и понизио српску душу. Голгота је на крају века крунисана поновном хрватско-муслиманско-шиптарском агресијом, подстакнутом и помогнутом овај пут од такозване „међународне заједнице“, Уједињених нација, САД и Европске уније, које су је запечатиле радиоактивним бомбама НАТО-пакта.

И колико год да су необјашњива толика српска страдања, још је мање схватљива помама антисрпства која се продужила до данас. На крају XX и почетку XXI века Срби су проглашени „злочиначким“ и „геноцидним“, поставши као ниједан народ у историји жртвом невиђених медијских, интелектуалних и политичких манипулација. Та се хистериja претворила у планетарни феномен, светски тренд јефтиног доказивања сопствене моралности, просвећености и цивилизованости. Сем светских сила и осведочених непријатеља из окружења, томе су на тренутке подлегали чак и они у чије историјско пријатељство нисмо сумњали. Сећамо се како су лета 1995. под притиском србофобије распаљене по светским медијима и међународним институцијама, чак и Грци срамно извиждали наше кошаркаше на победничком постољу у Атини. Изненадили су нас и Румуни, са којима смо одувек имали добросуседске односе, када су добровољно уступили ваздушни простор НАТО-бомбардерима, придруживши се у томе Бугарима, Хрватима и Мађарима. А недуго потом изразили и наводну „забринутост“ због „права Влаха“ у Источној Србији, баш када су се и други „бринули“ због права Мађара, муслимана, Шиптара, Бугара и других националних мањина, што је код свију разоткривало подмукле претензије на српску територију. Нову историјску прилику за лешинарско распарчавање српства очигледно није желео пропустити нико. Као ни прилику да бездушном острвљеношћу на обележену мету пред такозваним „светом“ докаже „политичку коректност“ и „високу демократску свест“ (сличним „морално-политичкој подобности“ и „високој пролетерској свести“ у доба комунизма, које су се међу „братским“ народима Југославије доказивале истим односом према Србима).

Но искушења савременог српства и даље су тешка и претешка. Са почетком XXI века невоље и пошасти нису се престале умножавати, немилосрдно наваљујући са свију страна. Привреда се плански уништава, под најлицемернијим изговорима, како би је што лакше монополисали светски мега-лихвари. Војска се слаби и интернационализује како би народ остао незаштићен пред настојањима великих и малих освајача. Међу мањинама у Србији и даље се подгревају регионализми и сепаратизми. У омладини подстиче наркоманија, атеизам, егоцентризам, хомосексуализам, презир према сопственом пореклу, народу и отаџбини. Гомилају се увреде, уцене, понижења, снимају наручени филмови и документарци пуни лажи и клевета о Србима, безочно манипулише историјским чињеницама. Подмукло и ништачки се растачу српски језик и ћирилица, лажира историја, присваја баштина, негирају историјске победе и заслуге. Као да су све земаљске силе устале на нас, па је и сама држава, упркос поверењу које је народ полагао у њу, постала инструмент тих сила, прикључујући се разградњи српске територије, наслеђа и душе. И као да нас некаква натчовечанска мржња, недокучиво космичко зло, хоће заувек избрисати не само са лица земље, већ и из памћења човечанства. Не чуди стога што очај, туга и апатија овладавају душама савремених Срба и што се они од виталних људи радосног и борбеног духа претварају у народ потиштених, измрцварених и раскорењених.

Па ипак, и под притиском тако мучних стања и упркос безнадежним околностима, ми више него икад желимо да опстанемо као заједница и као духовна суштина. Као Срби и као Српство. Као „ово име и ово презиме“ како би то рекао философ Владимир Меденица, односно овај народ, ова душа, овај језик, ово писмо, ова култура. И није ту реч о политичком опредељивању или пуком „национализму“, већ о дубоком осећању власности и насушној потреби за њом. О мистичном страху пред могућношћу ишчезнућа или утапања у светско безобличје, што би значило стопостотни тријумф земаљских сила – тријумф зла. О греху космичких размера када би поклекли пред злом, помирили се са њим и одрекли слободе и сопства, чиме би престали да постојимо и као личности и као народ.

Не можемо сматрати за случајност што се светско зло са толиком силином, цинизмом и злурадошћу обрушило баш на Србе, више него на било који други народ, чак и ништа мање омражене Русе. Зашто се, народски речено, кола ломе баш на Србима? Одакле толико мржње и непојамне острвљености према народу невеликом по броју и територији, коме се пошто-пото хоће приписати најгора и најмрачнија својства људске природе? Крајње неразумно, бестидно, такорећи бестијално, без икаквог озбиљног покрића у прошлости и садашњости?! Штавише, на темељу лажирања, гнусних подметања, запрепашћујуће подлих обртања и замењивања теза?! Одакле толика спремност на кривотворење историјских, антрополошких и духовних чињеница, чак и голим оком видљивих и доказивих?

Можемо ли прихватити тумачења многих ововремених зналаца да се ради о некаквој „српској кривици“ пред тим и таквим, у суштини поробљеним светом? „Кривици“ коју „проевропска интелигенција“ види у недостатку воље да се идеали „светске заједнице“ (заправо идеали „хуманистичког прогреса“) прихвате и остварују са довољно елана, макар и на уштрб изворних народних идеала (које је „модерно доба“ наводно превазишло као „заостатке прошлости“). Док академска „просрпска интелигенција“ (по духу такође западноевропска) српску „кривицу“ види у недостатку политичког прагматизма, рационалне логике и дипломатског лукавства, из арсенала омиљене им „реал-политике“, без чега се по њима не може ефикасно учествовати у „напредним светским процесима“ на начин користан по сопствени народ и државу.

Готово целокупну српску интелигенцију, без обзира на њене међусобне несугласице и повремене оштре сукобе (али увек око небитног, споредног или баналног), краси тежња да се драма савременог српства, дубински конфликт између Србије и Света, који има дубљи смисао, васељенски карактер и светски значај, разреши на прагматичан начин, применом ових или оних концепата, правно-економских мера или преговарачких вештина. Тако она невољама и страдањима савременог српства придаје искључиво политички, економски, друштвени или идеолошки карактер, упињући се да их разреши на некој од тих равни, што је немогуће, осим привидно и лажно. Код српске интелигенције углавном изостаје духовно понирање у смисао нашег историјског постојања, сагледавање тог смисла и трагање за његовим тајанственим изворима. Она се уместо тога бави „горућим питањима“ од дневно-политичког значаја и решавањем проблема „на модеран и цивилизован начин“. Бави се нагађањима око ћудљивих намера светских центара моћи и безглавим позиционирањем у односу на њих. Бирање између „алијанси“, „геополитичких савеза“, „унија“, „федерација“, „стубова спољне политике“, препирање око прагматичких метода и евентуалних савезника – то је смисао њихових јалових и отужних „сукоба“, „дебата“, „дискусија“, „округлих столова“. Готово сва српска интелигенција у ствари се испоставља као дубоко безверна, неоригинална, заведена и духом поробљена. Ухваћена у калупе западноевропских политичких доктрина, левих или десних, она прича туђим језиком на туђе теме. Она не представља органски изданак сопственог народа, јер не осећа његово оригинално биће нити има жив однос према њему. О народу чију би судбину да усмерава српска интелигенција такорећи ништа и не зна.

Агонија савременог српства, страшна искушења кроз које оно пролази стављају нас, међутим, пред много теже и озбиљније задатке, који изискују суштаственије одговоре од оних које је српска интелигенција до сада давала, уколико је таквих судбоносних задатака уопште и била свесна. Попут древних јунака из бајки који су се морали досетити правог одговора на загонетку постављену од натприродних сила да би се пред њима размакле гранитне стене, отворили подруми заточеног народа, откриле ризнице са благом, да би себе или ближњег ослободили ланаца или савладали неко друго искушење, и ми смо данас у сличној ситуацији. Изложени смо као народ стихијама светске мржње, безумља и лицемерја, да би кроз сво то претешко искуство, кроз сопствене доживљаје, надања и веровања, докучили тајанствене одговоре и решења. Да би се пред нама размакле стене Светског Зла које нас је опколило и отвориле ризнице вечних истина без којих вене људска душа, неопходних како нама, тако и читавом палом и поробљеном човечанству, које и несвесно жуди за дубинском самоспознајом.

Уочљиво је, наиме, да се планетарни тријумф „хуманистичког прогреса“ поклапа са геноцидно-културоцидним разарањем српства од стране водећих земаља Западне Европе, „међународних институција“ и илегалних елита. Тај се рушитељски подухват одвија у име највећих идеала тог прогреса као што су мир, просперитет, економски развој, људска права и сл. Али хистерија, мржња и инквизиторска охолост у осуди Срба као „светских криваца“, ликовање при њиховом непрекидном политичком, економском, бирократском и медијском терорисању, као да се баш тиме демонстрира највиша правда и обезбеђује највеће добро за „демократски свет“, разоткривају присуство јаких демонских сила у позадини „светских процеса“. Разоткривају умну и душевну поремећеност човечанства, његову дубоку неурозу, као и неприродност и лажност његовог „јединства“ у виду такозваног Новог светског поретка. Без охолог узношења, већ на основу онога што нам се дешава и више него уочљивог континуитета у том дешавању, ми Срби с пуно права можемо рећи да се на нашој страдалној судбини показују скривене суштине од општељудског и светског значаја. Верујемо зато да су узроци српске драме дубљи од политичких, друштвених и економских, да је криза српства на тајанствен начин повезана са духовном кризом света, односно кризом личности (о којој је често говорио професор Жарко Видовић) на којој такав свет почива.

У доба коначног остварења „хуманистичког прогреса“ у виду поретка наддржавних и наднационалних институција као регулатора слободе, безбедности и материјалног благостања, човек се никада није осећао усамљеније, тужније и бесмисленије. На прагу достизања највећих хуманистичких идеала, човекову душу обузима никад већа тескоба, а његов положај указује се трагичнијим и беспомоћнијим него икад. Савремени човек све се очигледније разоткрива као растрзан и растемељен, дубински меланхоличан и пуст, гладан смисла и суштине, биће кога осећање промашености и празнине не напушта ни када постиже највеће друштвене успехе. Он је збуњен и конфузан, дубински преплашен и несигуран и онда када, споља гледано, за то не постоје видљиви разлози. Па ипак, он се пред другима гради као сигуран и самопоуздан, док га ковитлац противречних стихија буквално доводи на руб самоуништења. И тада се он уклапа у „напредне“ системе, свесно или несвесно усваја њихове друштвене принципе, правећи се да их прихвата и разуме. Али најчешће несвестан онога што је дао у замену или потиснуо и сахранио у себи. Несвестан и бола који осећа због тога, а који се сублимише у низ накарадних манифестација у његовом личном животу.

Истовремено, савремени човек је горди индивидуалиста, незасити хедониста, неуротични себичњак, најчешће равнодушан спрам ближе и даље околине, односно свега што га се наводно „не тиче лично“. Неретко је безочни манипулатор који без гриже савести користи туђе слабости, огорчен на „друштвени хаос и неморал“ само када га туђа себичност (истоветна његовој) непосредно оштети или увреди. Он је користољубиви такмац у бескрајној трци за материјалним добрима, животним задовољствима, успесима и признањима. Трци која га исцрпљује, исушује и на концу свега оставља празног и пораженог, с мутним осећањем да је читав живот јурио за сенкама и привидима.

Дакле, иако жртва вишевековног прогреса, савремени (модерни) човек је истовремено и војник прогреса, добровољац у његовим редовима, саучесник у уништавању вредносног система, историјског наслеђа, архетипова и образаца сопствене заједнице. Свега што му је „прогрес“ представио као тековине „мрачне прошлости“ и „препреке“ за напредовање, усавршавање и укупно лично остварење. Тако је модерни човек најпарадоксалнији створ у историји људског рода. Роб над робовима, који је то постао ослобађајући се наводно свега „ропског“. Биће које живи без љубави, смисла и слободе, убеђено да му је све то доступно у највећој мери. Усамљено биће, јер се одродило од свега што га је родило, а коме је вишевековни „прогрес“ то одрођење протумачио као „ослобођење“. Па иако крајњи узрок његових унутрашњих расцепа лежи у том „прогресистичком ослобођењу“ (одрођењу, отуђењу и забораву), он их и даље тумачи његовим „непотпуним остварењем“. А оно ће се наводно догодити када се као појединац у потпуности „осамостали“ („еманципује“) од чинилаца који га изграђују у припадника једне биолошке, језичке, културне и духовне заједнице. Од свега што му гради и обликује личност и без чега се она не може ни одржати ни потврдити.

Очишћен од конкретности, отргнут од своје крвне, завичајне и духовне заједнице, човек престаје да буде личност и по речима философа Жарка Видовића постаје индивидуа. Нешто апстраховано и обезличено, изгубљено и дезоријентисано, осуђено на робовање времену и околностима, осуђено на вечни себични страх за себе и своју најприземнију егзистенцију. Без наде да тај понижавајући страх икада превлада и доспе до своје надвременске суштине. Апстраховани човек, жртва прогресистичког насиља, јесте понижен човек или како каже Видовић „човек у кризи“.

Србин као личност, Србија као личност и Српство као велика личносна снага, која се као одраз божанског логоса у непоновљивом земаљском облику потврдила у свим историјским епохама – није ли то оно тајанствено начело које „хуманистички прогрес“ доживљава као туђе и противно? Које је ујединило „напредни свет“ у заједничком анти-делу уништавања и искорењивања тог личносног начела где год се сачувало у изворном облику. Вођени злим инстинктима и демонском интуицијом, горди „спаситељи човечанства“ као да у васцелом православном словенству, а понајвише у самом српству, препознају оно што их дубински онеспокојава и што би могло да обесмисли и поништи њихове „усрећитељске“ напоре. Да и код осталог човечанства, код „човека у кризи“ пробуди религиозну свест и савест и неугасиву жудњу ка божанским клицама сопства. Заправо, исконским темељима личности из којих се рађа љубав према Истини, Правди и Слободи, стремљење ка Богу и Вечности и стваралаштво надахнуто тим стремљењем. Нису ли и уранијумске бомбе, бацане по Србији на самом крају XX века, израз подсвесне тежње да се то тајанствено начело уништи у самом семену, да се радиоактивним зрачењима продре и у мајчину утробу, у генетске кодове новорођенчади, чијим би се мењањем и изопачавањем заувек онемогућила да се развију у синове својих очева и унуке својих дедова. Да се развију у Богом дана створења, у Србе, у људе са пореклом, Именом и Презименом или кратко речено – у личности. Глобалној демократији – идеологији уједињене светске малограђанштине – не требају личности, већ на биологију и физиологију сведени индивидууми – идеални поданици светског царства куповине, потрошње, удобности, разуларених и настраних порока.

Тако се хуманистичка слобода – покретачко начело западноевропске цивилизације – у наше дане разоткрила као анти-слобода, јер се показала опредмећена и бесадржајна, лишена божанског смисла и пуноће. Зато се напослетку и претворила у своју супротност – начело принуде – на коме се данас успоставља светска демократска империја. Док се јавно куне у човекову слободу, хуманистички прогрес прибегава најокрутнијој формализацији живота, тежећи да нормира и стандардизује буквално све његове аспекте. Да управља друштвеним токовима, надгледа приватност, контролише умирање и рађање, овлада планетарним ресурсима. Чак и да побележи и означи живи свет, што је већ учинио са домаћим животињама, а што сасвим извесно намерава и са људима, суочавајући нас са суровом реалношћу апокалиптичких предсказања. „Жиг звери“ у виду микро-чипа који ће се људима стављати под кожу, заправо је формална и коначна потврда сопствене опредмећености, себе као не-ја, имитације човека. Таква принудна слобода – парадокс над парадоксима, реалан оксиморон кога све више осећамо на сопственој кожи – понизила је изворност људске личности теже него иједна историји позната тиранија. Она не само што је понизила личност, него ју је одвојила од себе, разбила њену целовитост и претворила у нешто илузорно и прозирно.

Уистину слободан, међутим, може се бити само у спремности да се живи у Истини и Правди као реалним манифестацијама божанског бића и да се бране по било коју земаљску цену. Вероватно у томе и лежи највећа „српска кривица“ пред Светом – што су се и тако малобројни и незаштићени, Срби понашали слободно, као личности – онако како то одавно не чине ни далеко већи, богатији и бројнији. Отуда разуларени повици Света чији се прави смисао експлицитно разоткрива и у изјави Дејвида Гомперта, некадашњег члана Бушове администрације: „Ми би требало да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи, не избрише”, на шта се поред осталих хорски одазвала и дописница женевског Јуропијена: „Срби су раса парија – труле јабуке у бурету Европе. Они морају да буду неутралисани!“. Таквих и још горих изјава пуни су светска штампа, телевизија и литература у последњих двадесет година.

Демонски набој у речима инквизитора новог доба неодољиво подсећа на оно „распни га, распни га“, када се на првим демократским изборима у историји човечанства, фарисејским клеветама заведена Већина обрушила на Исуса Христа, кога су оставили најближи и највернији, устрашени гневом и галамом обезумљене гомиле. Али иако је остао Сам пред Светом и поднео нељудске муке, Христос се није одрекао себе као Сина Божијег и Сина Човечијег. Није се одрекао Себе као Личности.

Историјски ход српског народа представља сведочење и потврђивање ове најдубље истине о човеку коју је Бог открио људима преко Исуса Христа. Спремност претходних генерација да ту истину бране и од надмоћнијих земаљских сила, нису плод никаквог „мазохизма“ или „назадности“, како би то најрадије да тумачи савремена српска интелигенција (често и она „патриотског“ усмерења), већ страсне жудње да се остане доследан тајни човека и васељенским принципима на којима почива личност, односно њена божанска суштина, слобода и достојанство.

Због тог свог исконског и свевременог значаја, историјско српство мора постати целина са савременим српством, које се од њега отуђило. Мора се изнутра залечити њихов расцеп изазван насиљем прогресистичких идеологија. Само ће се тако отворити ризнице духовног обиља, а наше душе испунити божанским силама неопходним да се одоли страдањима, превладају искушења и тријумфује над злом епохе. Без историјског српства, савремено српство остаје кастрирано и нецело и уколико они не постану део једне органске целине – народа као историјске и васељенске личности – будућег српства неће ни бити. Барем не у оном од памтивека особеном и непоновљивом облику, у коме се једино и можемо оправдати пред Богом и заслужити своје место у вечности.

Књига „Идоли поробљеног света“ Светислава Пушоњића може се поручити на телефон 063-759-76-41 или на мејл viogor.bg@gmail.com, по цени од 500 динара.

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:,

2 replies

  1. Да Бог Сведржитељ даде да једномислено исповедамо истину уткану у писмено испод којег коментар остављам, пред свим људима, једнако како веру православну исповедамо и чувамо је све до свршетка века… На уснулог брата Жарка Видовића се наслањати и темељити, то јесте истине сведочење – ваљано је књигу ову прочитати…

    Свиђа ми се

  2. O identitetu, individui, zajednicarenju, i ostalom stalno i pisem, vec sam sebi dosadio.Ponovio bih samo jedno, Srbi su najveci udar na svoj identitet dozivljavali u drzavama koje su videli kao svoje i u kojima su se osecali slobodno!Sto se tice zvizdanja Grka, pobedili smo ih u polufinalu i ’95-e ’98-e i to vrlo tesno, na produzetke, a oba puta smo ih pobedili i u grupnom delu, lako, i tada niko nije zvizdao.Sta je problem „sveta“ sa Srbima?Srbija je ucestvovala u dve stvari koje, kada uradi zemlja te velicini, bolje da vise ne gresi.Prvo, stvorili smo savez malih zemalja protiv jedne visevekovne imperije (1912-e).To je nocna mora svake imperije, tako da AU nije zelela da ceka da se neko obracunava na taj nacin sa njom! Ali, iz nesudjenog Treceg balkanskog rata izmedju AU i Srbije izbio je Prvi svetski.I dandanas je to odlucujuci dogadjaj za vreme posle njega, neuporedivo znacajniji od Drugog svetskog rata i Hladnog rata, jer su i komunizam i nacionalisticka reakcija nastali kao odgovor na Prvi svetski rat.Jos jedna posledica je bio nestanak imperija koje su vekovima krojile sliku Evrope i sveta, ruske (tako smo se „zamerili“ i savezniku koji je zbog nas usao u rat, a izgubio 400godisnju carevinu), austrijske, turske, nemacke, a imperije zive od proslosti i secanja i ne zaboravljaju, cak ni sudbine njima neprijateljskih imperija.U sredistu svega toga je bila Srbija, premala zemlja za takvu ulogu i sto je jos gore sklona da je zaboravi.“Becarenje“ (besmisleno trosenje snaga na nametanje jugoslovenskog identiteta koje ce i Srbe svrstati u identitetske inzenjere, a sto ce izazvati unutrasnje otpore i jacanje antisrpskih nacionalizama) u kraljevini Jugoslaviji, potpuno besmisleno vodjenje svetske politike kroz nesvrstane, sve je to prosto prizivalo da nas nalupaju u jednom trenutku i da su u Hladnom ratu pobedili Rusi, prosli bi jos gore, kao „revizionisti“ i „agenti Zapada“.Na zalost, pitanje politickih sloboda i pravne drzave se pretvorilo u pitanje „identiteta“, nimalo slucajno, kao sredstvo veciteg imanja pametnijeg posla od stvaranja pravne drzave, a ovo, opet, kao jedinu svoju politiku vidi samo ujedinjavanje (pa Zapad najbanalnijim mogucim koriscenjem identitetskog pitanja cepa Balkan na nacin da se savez iz 1912-e nikada ne ponovi, a istovremeno preko identitetskog pitanja omogucava i kontrolise nedemokratske vlasti), uz konstatno zamenjivanje pitanja pravne organizacije drzave sa pitanje forme ujedinjenja.Pitanje identiteta ce vrlo brzo biti reseno, kada nam ekstremno nepovoljna demografska kretanja u pitanje dovedu postojanje, a ne identitet.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s