Богаташ на дрвету, држећи се за гране дивље смокве вири преко глава људи. Да је остало само на томе било би само анегдотски, помало комично. А постало је икона

Извор: ФБ свешт. Ненада Илића

Велики пост има толики значај у нашем животу, да већ месец дана пре, почињу прва подсећања и припреме. Цариник Закхеј среће Христа…

Закхеј је био богати јеврејски цариник, порезник, презрен од као неко ко се обогатио на рачун свог народа а служећи туђинским властима.

Кад је Христос дошао у Јерихон, Закхеј је хтео да види Онога о коме су сви причали. И сам глас о Њему пробудио је у Закхејевом срцу нешто што је до тада било успавано.

Закхеј је био мали растом и није могао од гомиле која се окупила око Христа ништа да види. Због тога се попео на дрво. Као дете. Није га било срамота. Није мислио на свој углед, него само на то да жели да види Христа.

Богаташ на дрвету, држећи се за гране дивље смокве вири преко глава људи. Да је остало само на томе било би само анегдотски, помало комично. А постало је икона.

Христос је видео у Закхеју оно што је било скривено погледима људи. Видео је пробуђено срце. Оно које се не стиди да се понизи. Обратио се Закхеју, рекао му да сиђе са дрвета и да га прими у својој кући. И Закхеј је примио Христа.

Одушевљен изговара:

„Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.“

Колико је тешко богатом ући у Царство Божије? Неки огорчено кажу – и не може. А ево колико је једноставно.

„Пола имања свога даћу сиромасима“. Некад су и људи који су се у овом народу обогатили знали да треба ту половину богатства да врате народу од кога су зарадили. Подизане су задужбине, домови, болнице, оснивани фондови солидарности. Дај Боже да и данашњи богаташи, у време ненормалног раста социјалне нејднакости, запамте Закхејев пример.

Закхејево одушевљење иде и даље. Он обећава да ће четвороструко вратити ономе ког је оштетио, свесно или несвесно…

Закхеј се не одриче свег свог богатства, не постаје пролетер. Али он преполовљује своје богатство! И жели да се влада по правди, не по праву.

А Христос све нас, док се полако већ приближавамо великопосном путу искуства страдања и васкрсења упозорава да нема грешника који не може да се покаје. И да ми често не видимо у људима место које они отварају за Бога.

„Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено“…

Нико није за Бога изгубљен. И свакоме је отворена могућност покајања.

Понекад оно почиње добровољним самопонижењем. Ако треба, нека се свако ко жели ближе Христу, као дете попне на дрво, да му се смеју.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Categories: Преносимо

Tags: православље, свештеник Ненад Илић