Цела подручја пустоше, каже Јерг Хескенс. Овај експерт за Балкан је саветник српског председника надлежан за економски развој. Послала га је немачка Савезна влада, која обезбеђује и његову плату
Чекање на поправку: Услед мањка радне снаге у Србији многи аутобуси остају у депоу (Извор: Thorkit Treichel)
Десетине хиљада људи се исели годишње из Србије. Немачкој је неопходна школована радна снага. С друге стране, ова земља на Балкану иде ка колапсу: аутобуси не возе, нема више добрих лекара, читава подручја пустоше.
Аутобуси у централној станици на Тргу Републике у Београду су расклимани и изгледају као да им је место на отпаду. „Скоро да више немамо механичара, да бисмо их поправили“, објашњава возач аутобуса Раде, који не жели да му се наводи презиме. „Сви се они селе у иностранство, као што то чине и млади возачи. Школујемо их, након чега они одлазе у иностранство.“
Његов колега Бранко Васић планира исто. Након што напуни својих 35 година радног стажа, жели да се пресели у Немачку, да би у њој радио до пензије. „Тамо ћу зарађивати пет пута више“, каже он. Пресељење није проблем. „Једна агенција то организује.“
Недостатак особља је тако очигледан, да је ГСП у јануару више аутобуса искључио из саобраћаја и смањио учесталост аутобуског линијског превоза.
„Обично ми је потребно 45 минута до посла. Сада то траје много дуже, ако уопште наиђе аутобус“, сведочи једна млада пролазница, која живи ван центра, на Новом Београду. И она, такође, жели да напусти своју земљу. „Своје сам студије завршила са најбољим оценама“, каже пролазница која је по струци преводилац. „И шта имам од тога? Неколико стотина евра месечно.“ Има двоје мале деце и истиче да жели да им понуди перспективу.
Годишње се одсели од 50.000 до 70.000 људи из Србије, зависно од извора информација. Вероватно је бројка много виша, зато што многи запослени земљу само повремено напуштају, да би радили као сезонски радници и потом се опет вратили. Они нису обухваћени ниједном статистиком. Опозициони савез „Савез за Србију“ чак говори о броју од 600.000 исељених у протеклих шест година.
Лекари, занатлије, медицинске сестре, заваривачи, чистачи, фризери или чак возачи аутобуса – више су него добродошли у Немачкој, али и у Аустрији и скандинавским земљама, услед мањка тамошње стручне радне снаге.
У међувремену, мала Србија, са својих око седам милиона становника, крвари. Имућне државе на Западу профитирају од радних миграција, али за Србију оне имају узнемирујуће последице.
„Цела подручја пустоше“, каже Јерг Хескенс (Jörg Heeskens). Овај експерт за Балкан је саветник српског председника Александра Вучића, надлежан за економски развој. Послала га је немачка Савезна влада, која обезбеђује и његову плату. Иако је Србија увек била једно место из кога се емигрирало, „у међувремену постоје места у источном делу земље, у којима нема људи. У једном селу са 4.000 становника, регистровано је 620 незапослених. Ако, пак, човек тамо оде да би пронашао запослене – у стварности се ниједан тамо не налази.“
Исељавање је једна од најважнијих тема у друштву: „Многи Срби не виде овде будућност.“ Приступање ЕУ је гурнуто у далеку будућност. Привредно стање је лоше, просечна зарада по Хескенсу износи једва око 500 евра. Стопа незапослености званично износи око 12 процената – у суштини би требало да је већа. „Ко ради макар и један дан у години, испада из статистичке категорије незапослених“, каже он.
Забринут за Србију: Јерг Хескенс, саветник за економска питања председника Александра Вучића (Извор: Thorkit Treichel)
Овоме треба додати да, према мишљењу неких Срба, Влада Србије погоршава такво стање, уместо што га побољшава. Од почетка децембра трају протести против Вучића, њему се спочитава да претвара државу у аутократију. Чак и имућни Срби не виде никакву перспективу. Ко себи то може приуштити, ангажује приватног наставника немачког за своју децу, да би она касније могла да живе у Аустрији, Немачкој или Швајцарској.
Хескенс, који живи у Србији већ десет година, има разумевања за људе, али се брине за развој Србије. „Мањак стручних кадрова из Немачке долази до нас овде. Слобода кретања има негативне ефекте на социјалну и привредну инфраструктуру. Дугорочно је то неодрживо.“
Последице мањка радне снаге осећа и сам Јерг Хескенс. „У целом Београду не налазим мајсторе, који ће поправити моје купатило“, каже он. Такође, све је теже пронаћи доброг лекара у граду. Иако Србија не припада ЕУ, миграција радне снаге је у основи могућа, предуслов је уговор о раду као прилог за добијање радне визе од стране немачког конзулата.
„Немачке агенције долазе са аутобусима, скупљају људе и расподељују их потом у Немачку или Холандију“, наводи Слободан Милић, директор за људске ресурсе Градског саобраћајног предузећа (ГСП) Београд. „Тамо, услед недостатка знања језика, ти људи не бивају одмах ангажовани за превоз путника. Али, одмах налазе посао као возачи камиона.“ Исти ти возачи зарађују месечно у Београду око 500 евра.
Извршни директор за људске ресурсе седи на свом радном столу и листа фирмину статистику. На зиду виси једна фотографија из 1892. године, што је година оснивања ГСП-а, а на њој су приказани трамвај и четири кондуктера. Поред Милића седа један човек, који се не представља и безизражајно прати разговор. Он ћути. Можда је он представник Града Београда, у чијем је поседу јавно транспортно предузеће.
Сада се планира повећање плата: Слободан Милић, извршни директор за људске ресурсе ГСП-а Београд (Извор: Thorkit Treichel)
„Већ пет година имамо високу флуктацију запослених. Године 2014. отишло је 45 возача у иностранство, протекле године је отишло 249“, каже Милић. Око 600 возача је напустило предузеће, чему треба додати и пензионисања. Шесто од 2700 возача иду на посао у иностранство, 70% њих у смеру Немачке, која код Срба ужива добар глас услед искустава југословенских гастарбајтера.
Милић нас проводи кроз своје предузеће, које покрива две трећине јавног градског превоза у скоро двомилионском граду, преостала трећина је пренета на приватне инвеститоре. Депо возила – у којем се налазе аутобуси, трамваји и тролејбуси који чекају на поправку – оставља утисак као да ништа није реновирано још од социјалистичких времена.
Додатних 200 возача потребни су Милићу само у овој години да се систем не би урушио. У међувремену нови запослени, који још увек немају лиценцу и тренутно се обучавају за возаче аутобуса, морају да се обавежу да најмање две године остају при ГСП-у.
Поред тога, извршни директор за људске ресурсе је договорио са Градом Београдом повећање плате од 100 евра за возаче, бесплатне оброке и нове униформе.
Thorkit Treichel
Са немачког посрбио: Јован Пјешчић
Прочитајте још
- Vučić „ukorio“ svog savetnika: Za koga ti radiš Jerg? (Blic, 30. 11. 2016)
Categories: Посрбљено
То што одлази стручна и искусна радна снага, не брине превише власти у Србији. Важно је да смо постали лидер у региону по фабрикама за производњу каблова за аутомобиле. А такве фабрике су познате и по томе што радници, а претежно раднице, обављају своје послове стојећи. Да бар имају зато већа примања, али не. Ту се запошљавају радници са нижим квалификацијама и зато са мањим примањима..А нема нових фабрика за стручнију радну снагу. Иако по неку направе, запошљава мало радника.
У градском превозу се све чешће осећам као будала. Иду контролори и прегледају повластице/карте само онима који их имају. Ја дам своју, пет људи око мене не – гледају кроз прозор, правдају се, а добро обучена младеж (од 18 до 30 година) са скупим телефонима их игнорише па њих и не питају за карту
.
Када би већи део тих путника плаћао превоз новац би могао да иде у плате возачима. Није лако ни јефтино живети ни у иностранству. С нешто вишом платом се може и овде живети како-тако.
Наравно, постоји и питање неуређености државе и лоше атмосфере у друштву због лоших власти због којих грађани НЕ ЖЕЛЕ више да живе у Србији, али – то је друго питање.
Кад “српског” председника саветују Немци, није ни чудо што Немачка профитира.