Крајње је време да се окренемо себи и својим интересима и да не усмеравамо политику у односу на оно шта ће неко (Запад) да нам на то каже. И не само у економији

Срђан Шљукић (Извор: Археофутура)

Према подацима које је недавно пренео један дневни лист, у просеку око 30.000 грађана Србије годишње оде на рад у Немачку. Тај број је вероватно и већи, јер се ту не рачунају они који имају и хрватски пасош. Од 2000. године из Србије је на рад у Немачку отишло више од 200.000 људи. Ако ту додамо одласке у друге земље, опет због запослења, као и негативан природни прираштај, добијамо суморну слику нашег демографског посрнућа.

Због чега је то тако? Због чега реке људи из наше земље хрле пут Немачке зарад запослења? Одговор је наизглед једноставан: у Србији посла нема довољно, а и када се нађе, плата је често мала; у Немачкој – све је обрнуто. Да, то је свакоме јасно, али због чега је економска ситуација у Србији тако различита од оне у Немачкој?

Друштвене појаве имају многе узроке, никада само један. Тако би се, сасвим сигурно, у овом случају могли набројати бројни и различити узроци. Овом приликом хоћу да скренем пажњу на један од њих, који је последњих дана некако избио у јавност. Реч је о различитом односу немачке и српске владе према националној привреди, националним ресурсима, па и сопственим грађанима.

Један српски сајт пре неки дан је пренео изјаву немачкој министра привреде Петера Алтмајера, који каже како немачка држава има намеру да преузме власничке уделе у неким компанијама, како би спречила да странци преузму неке кључне технолошке области. Он је нагласио да је опстанак компанија попут Сименса, Тисенкрупа, фабрика аутомобила, али и Дојче банке, у националном интересу Немачке. Очигледно, немачки министар, а са њиме и немачка влада, не маре много за неолибералне рецепте о „слободном“ тржишту, или пак о „немешању државе у економију“. За њих су немачке фирме, немачке банке, а са њима и технологија, радна места, итд. на првом месту. И то није ништа ново: у време кризе 2008-2009. немачка влада је својим деловањем спречила да једна канадско-руска фирма купи велику немачку аутомобилску компанију.

Шта, за то време, ради српска влада? У току посете делегације Међународног монетарног фонда (ММФ) Србији, српски министар финансија изјављује да се припрема приватизација удела српске државе у Комерцијалној банци, једној од ретких домаћих банака. Нема никаквог разлога, каже он, да Комерцијална банка остане у рукама државе. Приватизациони саветник, наравно, долази из иностранства, а већ се јављају и (опет инострани) претенденти на државни удео у овој банци. Истовремено, ММФ тражи и „структурне реформе“ јавних предузећа, што је, барем до сада, био еуфемизам који је значио захтев за приватизацијом. ММФ је задовољан напретком Србије, а српска влада је задовољна што је ММФ задовољан. То би могла да буде сасвим лепа ствар, да не стоји чињеница да се са ММФ-ом нико још није усрећио, као и то да су ту институцију још осамдесетих година прошлог века звали „америчко министарство за колоније“. Где год се појави, ММФ форсира неолибералну политику, која подразумева распродају свег националног богатства и националних ресурса. Да је економска ситуација у Србији заиста добра, о томе нема ни говора. Влада и ММФ су задовољни, али грађани, очигледно, нису.

Дакле, док немачка влада не хаје за неолиберализам и води рачуна о националним привредним ресурсима, српска (ова, али и претходне, уназад скоро две деценије) слепо следи неолибералне рецепте, којих су се скоро сви одрекли и које западне земље никада и нису схватале озбиљно – барем не у својој кући. Ко је у праву? Немачка или српска влада? Једноставне чињенице све говоре веома јасно: река грађана Србије одлази на рад у Немачку, а не долазе Немци у Србију како би тражили (добро плаћен) посао.

Наравно, не могу се сви узроци тако различите економске ситуације свести на овај који се овде истиче, али сам убеђен да онај који не води рачуна о својим ресурсима и који их, на савет глобалних финансијских институција распродаје (и то редовно врло јефтино), нема чему да се нада када је реч о економском развитку. Другим речима, свако друштво мора да води рачуна о ономе чиме располаже, о својим ресурсима, о својим људима. Странци ће увек, што је логично и легитимно, гледати свој интерес и неће марити много за наше невоље и наше тешкоће. Ако њима (странцима) препустимо све наше ресурсе (много тога већ јесмо), немојмо се надати некаквом бољитку.

Крајње је време да се окренемо себи и својим интересима и да не усмеравамо политику у односу на оно шта ће неко (Запад) да нам на то каже. И не само у економији.

Опрема: Стање ствари

(Центар за културну обнову Археофутура, 8. 2. 2019)

Извори:

• https://www.blic.rs/biznis/profil-prosecnog-srbina-koji-zivi-u-nemackoj-zaradi-do-4000-evra-mesecno-ne-mora-da/s1jtf06
• http://www.nspm.rs/hronika/nemacki-ministar-privrede-nemack-bi-mogla-preuzeti-vlasnicke-udele-u-kompanijama-kako-bi-sprecila-inostrano-preuzimanje-u-pojedinim-kljucnim-tehnoloskim-oblastima.html
• http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0.397.html:775589-Mali-Nema-razloga-da-drzava-bude-vlasnik-Komercijalne-banke

Categories: Преносимо

Tags: Србија и Немачка, Срђан Шљукић, економија