Свештеник Ненад Илић: Тамо – амо

Кад размишљаш да једног дана и код нас смањимо сиромаштво и изађемо из малодушности и одвратног осећања беспомоћности – замислиш и како ћемо да останемо без врућих заједничких тема

Свештеник Ненад Илић у Холандији

Један од првих културних шокова које сам освестио у земљи испод мора, је то да људи овде немају никакве битне заједничке теме!

Не значи да кад се нађу ништа не причају. Делују нормално, труде се да буду расположени, углавном немају разлога да праве загонетна мрачна лица и циничне опаске. Пара углавном имају колико им треба, или макар да нису у посебним финансијским проблемима као што смо ми у Србији. Жале се и они да су раније била боља времена, и толико. Шта је ко купио, опрема станова кућа…

Али они немају заједничке теме. Ако се не дај Боже о нечем поведе иоле жучнија дискусија, нађе се неко ко затражи промену теме! Наши се углавном прилагођавају томе, мада чим се негде нађемо, па и у цркви после литургије одмах имамо заједничке теме. Не неке носталгичне, сентименталне него вруће, тренутне. И политичке и остале. Увек постоје теме које нас све занимају и сви имамо шта о њима да кажемо. И одмах почнемо сви у глас и прети опасност од прегревања.

И онда човек гледа и мисли – благо овом народу овде. Нема изливања жучи, вређања, непотребног трошења енергије. Али Србин мисли и – куку, како ћу овде да се прилагодим, кад нема заједничких тема. Прича о времену, о ценама, о сређивању стана и – свако си гледа своја посла. Толерантност до равнодушности. Често ни завесе на прозорима немају. Ваљда им је без везе и да оговарају. Може ли тако да се живи?

Одмори се овде човек нагрижен од жучи која се код нас излила у било коју дискусију о било чему, вероватно због превише нагомиланих а нерешених заједничких проблема, због већинског сиромаштва и осећања беспомоћности, угрожености. А с друге стране кад размишљаш о жељеном СФ-у да једног дана и код нас смањимо сиромаштво и изађемо из малодушности и одвратног осећања беспомоћности – замислиш и како ћемо да останемо без врућих заједничких тема на које смо се тако навикли.

Да ли бисмо постали љубазно незаинтересовани једни за друге, толерантни до равнодушности – да ли је то уопште могуће?

Од кад је код нас макар формално пао комунизам и почео назови плурализам, омиљени текст у јавном говору ми је: „Молим вас да ме не прекидате. Ни ја вас нисам прекидао док сте ви говорили“. Не знам зашто, то ме увек засмеје. А није да је то нешто посебно глупо, него тако… ☺️

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

11 replies

  1. Ненад Илић се толико диви Холандији и њеном богатству да се чини
    како ништа не зна о колонијалној историји те земље!
    Само Индонезијом је владала од 1602., а независност јој је признала тек 1949. године.
    Шта је, за та три и по века, само отела оданде и колико је људи потаманила…!

    Свиђа ми се

  2. О. Ненад је очигледно гост-радник почетник. Треба да прође више година да у дошљачко-емигрантским очима умине лажни сјај спољашње углађености урећеног западног, овде холандског окружења. Тада се вид отвори за другу, тј. прву стварност, робовског једнодимензионалног униформисаног менталитета обезличених грађана и бездуховна празнина друштва а Србија заблиста из даљине као земља из бајке. Али, да пожелимо О. Ненаду успешан рад на Господњој њиви за спасење и холандских душа поцрнелих и усахлих у безблагодатности материјалног изобиља.

    Свиђа ми се

  3. Веома ценим Ненадова писма из Холандије која нам отварају и освежавају видике

    Разумем коментатора Донкихота који Србију види као земљу из бајке. Она је стварно рај за 1% нагло обогаћених Срба. Обзиром да правна држава не функционише, њихово богатство је вешто скривено и није таксирано.

    99% становника не доживљава Србију као блиставу бајку. Многи од њих (баш ових дана) траже правду на улицама или планирају одлазак у ЕУ. Око 35 000 углавном младих и динамичних Срба напушта земљу сваке године тражећи оно што власт у Србији не уме или не жели да им пружи.

    Као одговор на масовне протесте грађана, јуче је наш Дон Кихот узјахао Росинанту и, кренувши своју предизборну кампању, почео да нам дочарава блиставу Србију из бајке.

    Свиђа ми се

  4. Ко о чему, баба о уштипцима, а @Деда Ђоле против власти. Наравно, не због пристајања на издају основних интереса државе, и следствено понижавајућег статуса народа него због зависти што и он није међу 1% који успевају да се нагло обогате.

    Кладио бих се, на пример, да шетачки расположен @Деда Ђоле неће доћи на патриотски протест „Зауставимо велеиздају, Косово је Србија“. Такође, неће му пасти на памет да се шетачи користе као инструмент окупатора е да би се врхушка притерала на што скорију потпуну предају, итд. Борити се са ветрењачом заблуда @Деда Ђоле и истомишљеника је исто што и сипати со у море тако да ће и Росинанте бити поштеђен даљих напора у том смеру.

    Свиђа ми се

  5. Једно СРБско сећање на Холандију:

    „Песма “Пришчешће” генерала Здравка Толимира, испевана у затвору у Хагу
    Posted by biljanadikovic / In MAIL – RSS FEED, Биљана Диковић, вера, Други пишу, ДРУШТВО, НАЈНОВИЈЕ, Новости, поезија, ПРАВОСЛАВЉЕ / August 14, 2013
    Песма “Пришчешће” генерала Здравка Толимира, испевана у затвору у Хагу
    После пресуда које су хашке судије донеле за остале Србе ово је очекивано, посебно после победе политике над правом у пресудама које су донели за генерале геноцида над Србима Готовине и Маркача, односно за злочинца и убицу Срба Харадинаја.
    Иако постоје докази да та “Сребреница” није ни постојала, као ни “геноцид” за који је пресуђено генералу Толимиру, хашки суд доноси пресуду баш за геноцид у Сребреници 1995. над муслиманима… Правна манипулација правом и правдом у Хагу се наставља, кад ће се зауставити питање је за србске власти са ове и оне стране Дрине… Генерал Толимир у пресуди је описан као “десна рука, очи и уши” тадашњег команданта ВРС Ратка Младића.
    14.08.2013. православнајапородица.срб, за ФБР приредила Биљана Диковић

    +++
    ПРИЧЕШЋЕ

    Најлепши је дан кад је причешће,
    тада нам срце лупа јаче,
    о када би могло бити чешће,
    кад га се присјетим, душа ми плаче.

    За нас је Причешће слово црвено,
    њему се радује душа и тијело,
    око без сјаја умирно, снено,
    њему се радује биће нам цијело.

    И сваки ишчекује тај дан радо,
    о њему снива, њему жуди,
    кад Господ причешћује своје стадо
    и гледа је ли преостало људи.

    Искрених вјерника Његове вјере
    и да ли посте, да ли се моле,
    да ли у животу имају мјере,
    да ли га се боје, да ли га воле?!

    Даје им крв и тијело своје
    опрашта гријехе за живот цео
    онима што се кају, што га се боје,
    онима што су Господа део.

    Сваки се од нас данима спрема,
    моли се, пости, метаније прави,
    без Бога излаза никоме нема
    и сваки од нас Господа слави.

    Ову тамницу туге и зла,
    у манастир смо претворили православни прави,
    уз нас је Свевишњег сила сва,
    Господу се молимо, Он се слави!

    Данас нам отац Билбија стиже,
    даће нам Причешће, молити се с нама,
    данас ће нам Господ бити најближе,
    из душе и срца нестаће тама.

    На нас ће призвати Светога Духа,
    да са нама буде и да нас снажи,
    даће нам по парче освештаног круха,
    од Бога нико није нам дражи.

    Отац нас Воја бескрајно воли
    и сузе због нас често лије,
    за сваког од нас годинама се моли,
    за нас би дао очи обадвије.

    Спали и гријехе моје огњем својим,
    испуни ме радошћу Господе Христе,
    јер Тебе јединог се Господе бојим,
    и дај ми крви Своје пречисте!
    Никад се тако живјело није,
    животом узорним, животом Христа,
    никад, од кад нас сунце грије,

    у нашим душама само Христос блиста!“

    Генерал РС Здравко Толимир,
    један од Срба осуђених у Хагу

    Свиђа ми се

  6. Треба разумети људе који су уз власт, за особе које су против грађанских протеста. То су често људи запослени у јавним службама и у државним предузећима, који су добили посао и солидну плату по партијској или рођачкој вези. Ти људи седе у удобним фотељама у топлим канцеларијама, пред компјутером. Немајући много посла, труде се да докажу захвалност ономе ко их је ухлебио.
    Као Донкихоту, њима Србија стварно може да блиста као земља из бајке.

    Свиђа ми се

  7. @Деда Ђоле толико ненавиди Србију да не може допустити да ова „блиста као земља из бајке“ ни у машти носталгијом измученог гастарбајтера.

    Свиђа ми се

  8. @Don Quichote каже: “О. Ненад је очигледно гост-радник почетник. Треба да прође више година да у дошљачко-емигрантским очима умине лажни сјај спољашње углађености урећеног западног, овде холандског окружења. Тада се вид отвори за другу, тј. прву стварност, робовског једнодимензионалног униформисаног менталитета обезличених грађана и бездуховна празнина друштва а Србија заблиста из даљине као земља из бајке….“. Са @Don Quichote -овом првом реченицом се слажем и жалим г.на Илића, уз искрене жеље да се што пре успешно адаптира. Од друге реченице, на даље – моје искуство је потпуно различито… Ја сам од 1944 г. па до почетка 70-тих у ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ живео у “унутрашњој емиграцији“, све око мене је било супротно мојим схватањима и убеђењима, морао сам са муком и гађењем, ћутке да се правим као да то прихватам – а све у мени се бунило против тога. Тек када сам се иселио, напустивши, као 30-годишњак и начелник одељења у једној београдској болници, врло добар положај и изгледе за даље напредовање у локалној каријери (не дај, Боже…), и обрео се – како @Don Quichote сликовито дефинише као “гост-радник почетник“ у Холандији, све се променило. Могао сам слободно да дишем да се развијам у сваком – и стручном, и интелектуалном, политичком и материјалном погледу, и нико ми није солио памет, као што је то био случај у комунистичком систему… Ето видите, разни људи – разне ћуди. А што се погледа @Don Quichote-а тиче: па, Холандија није неки затворени логор. Коме год се не свиђа: широко му поље… Дијапазон супротних друштвених уређења у коме може да ужива у свим благодетима живота је широк – од Русије, преко Кине, Кубе и Венецуеле – па све до највишег идеала: Северне Кореје.

    Свиђа ми се

  9. @Иоанн
    Bas mi je drago da ste resili svoje respiratorne probleme, ja moram da koristim Berodual!

    Свиђа ми се

  10. Представом „Олимп“ је отворен Битеф фестивал 2017.г.

    Отац је овако коментарисао ту представу:

    „Satima i satima glumci-igrači izvode podvig od kog zastaje dah. Iza spektakularnih slika nastalih savremenom analizom grčkih tragedija stoji dug i naporan rad. Posvećen. Posvećen u toj meri da mi hrišćani ne možemo da pozavidimo skladnoj zajednici na sceni. Glumci i glumice su mahom goli, a da ta golotinja nema veze ni sa pornografijom, ni sa provokacijom malograđanštine, pa čak ni sa podvučenom erotikom – ona je samo jedno od sredstava za iskreno ulaženje u probleme ljudskog postojanja. Nema podrazumevanja. Izvođači su bukvalno ogoleli sebe“

    Свиђа ми се

  11. @Драган

    Одлично подсећање! И мени је тада упало у очи глорификовање ове бласфемије. ***** **** **** **** *** ****!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s