Александар Сарачевић: Ко је крив за оно лоше што нам се дешава

Може, дакле, пушач бити наизглед добар човек и чинити некаква добра дела, али његова примарна улога, коју је он сам на себе преузео, јесте да прославља нечастивог

Фото-илустрација: AboutQuitStopSmoking.com

Статистика каже да се више од 84% житеља Србије изјашњава да су православни. Ако је то заиста тако, онда би они требало да верују у оно што проповеда Православна Црква, односно у оно што пише у Светом Писму. Међутим, други статистички податак доводи у сумњу овај први, а то је податак да у Србији има око 42% пушача међу одраслим особама. Ових 42% онда свакодневно излажу дуванском диму још око 30% посто чинећи од њих пасивне пушаче. Али пасивне пушаче нећемо кривити ни за шта, већ обратимо пажњу на оне активне.

Пушење је, дакле, један од облика наркоманије и представља болест зависности. Болести зависности су болести које су повезане са човековом вољом. Људи слабе воље препуштају се лошој појави која затим постаје навика, а када постане болест, човек је већ у њеном чврстом загрљају. Наравно да и онда постоји могућност да се из тог загрљаја извуче својом чврстом вољом. Али неки не желе, а некима воља толико ослаби да не могу. Неки који желе, и успеју, и за то има доста примера.

Вратимо се сада на православно учење. У Јеванђељу се каже да нико не може служити два господара, јер ће једнога љубити а другога презирати (парафразиране Христове речи). Поставимо сада питање: од кога су зависни пушачи као болесници зависности? Да ли од Бога? Односно, којем господару они служе када из пакла (?! – цигарета) на коме пише да пушење убија и да дувански дим штети људима у околини, изваде цигару и запале је радећи управо оно што пише на кутији? Да ли служе Богу? Мислим да ће се сви сложити да је одговор НЕ. А ако не служе Богу, коме онда служе? Христос је такође рекао да ко није са Њим, он је против Њега, а они који су против Њега имају свог вођу, а то је онај који се први окренуо против Бога – пали анђео, Сатана. Онај ко не служи Богу, тај служи Сатани. Неутралних нема. Или си на страни добра или си на страни зла. Изводимо закључак да онај који убија себе и другога, уместо да љуби ближњег свога као самога себе, и да љуби Бога, извргава руглу Божју заповест и служи злу и његовом начелнику, Сатани, а то се односи, у овом случају, на пушаче.

Зашто смо од свих болести зависности издвојили баш пушење да о њему говоримо? Па зато што је оно најраспрострањеније са обзиром на проценте које смо навели и најуочљивије, а затим и због тога што понашање пушача непосредно угрожава здравље људи који су око њих и који удишу ваздух који су они загадили, док понашање наркомана и алкохоличара делује посредно на друге тако што супстанца коју су унели у себе мења њихово понашање па они онда могу, али не морају, да учине некакво зло другима.

Годишње у Србији од последица пушења умре више од 15000 људи, а по неким подацима 19200 људи, од којих су око 10% непушачи, а међу њима су и деца (2004. године је, по подацима Светске здравствене организације, у свету умрло 600000 непушача а од тога 165000 деце). То су људи и деца који су убијени, а пушачи су злочиначка групација која је овај злочин извршила. Принели су жртву свом господару чији смо идентитет већ навели. Несвесно, али резултат је исти.

Они који иду у Цркву на Богослужења, видели су да се у храму кади димом тамјана који лепо мирише и има симболику Светог Духа који освештава простор по коме се простире. Дим тамјана, као и сам тамјан, има чак и лековито дејство. Пушење има управо супротну симболику. Дувански дим обесвећује простор, почевши од самог пушача, његове околине и оних који се у њој налазе, а дејство дувана је погубно. Пушење обележава област (краљевство) нечастивог. Зато је изузетно тужан призор када свештеник, изашавши са Богослужења на коме се кадило у славу Бога, узме из пакла другу кадионицу и почне да кади нечастивоме. Мантија може помоћи некоме да се спасе, али није спасоносна сама по себи.

Каква је, заправо улога пушача? Као што сви православни верници сакупљени у Цркву чине једно тело које називамо – Тело Христово, преко кога се излива благодат Божја на цео свет, тако и сви непокајани грешници (злочинци, прељубници, блудници, врачари, идолопоклоници и други), предвођени злим служитељима, кадионичарима-пушачима, који често спадају у неку од наведених група грешника, чине друго тело које се супротставља Богу и приноси зле плодове нечастивом као своје приносе или жртве, из којих овај црпи енергију за чињење зла свуда по свету.

Може, дакле, пушач бити наизглед добар човек и чинити некаква добра дела, али његова примарна улога, коју је он сам на себе преузео, јесте да прославља нечастивог и даје му снагу за чињење зла у свету, како у окружењу пушача, у његовој породици, граду, тако и на другим местима.

Запитајмо се сада, зар ми, као житељи земље Србије у којој 42% одрасле популације прославља нечастивога на видан начин, обесвећујући простор сатанским димом, и убијајући лагано себе и друге око себе, уз оне остале које смо раније поменули (морамо додати и један страшан податак да се по незваничним проценама годишње у Србији изврши 50000-150000, а по некима чак и 250000 абортуса – убистава нерођене деце), треба да тражимо неког другог кривца за све невоље које нам се дешавају, осим нас самих.

Држава изгледа нема интерес да искорени ову врсту сатанизма јер од акциза на дуванске производе добија око 5% прихода укупног буџета, па свака акција на овом пољу делује неискрено и усиљено и производ је притиска из иностранства (углавном из ЕУ).

И онда се јављају борци за демократију и људска права који својим, од дуванског дима деформисаним, гласовима именују кривце за наше данашње тешко стање, и објављују начине како ћемо поправити тренутну ситуацију. А када некоме од пушача приговорите због његовог порока, он вас погледа презриво или се само насмеје уз одговор да то није ништа, да зна и он да то није баш најздравије, али да има толико горих порока и грехова од тога. Чак и свештеници који би требало да буду бескомпромисно на страни истине и да подржавају врлински живот а сузбијају грех, ако већ нису подлегли овом пороку, они га минимизирају и не сматрају за нешто страшно. Да ли заиста није страшно нешто што убија више од 15000 људи годишње само у Србији?

И онда – шта? Отимају нам Косово и Метохију, стотине хиљада житеља Србије бежи у иностранство, већа је стопа смртности него рађања, земљом влада криминал, млади се дрогирају, земља и предузећа се распродају странцима, на власти је тиранија уместо демократије, нема слободе медија, ријалити програми загађују душе људи и још много тога лошег. Да ли је могуће да су нам за све то криви Американци, Енглези, Руси или Албанци? Да можда нису криви они који би требало да позивају народ да се поправи, да живи врлински, да одступи од греха? Они који би требало да представљају нашу духовну и културну елиту. Шта је њих отерало у мишју рупу па се не јављају и не врше своју мисију? Да ли је њима добро или можда мисле да ће Бог то већ уредити мимо њих? Зар у Светом Писму не пише да нам човек ништа не може ако је Бог са нама? Али да би био са нама требало би ми да будемо са Њим. А наша елита се узда, ваљда, у масу народа која протестује под државним и ЛГБТ заставама.

На крају, не бих желео да будем погрешно схваћен као да проглашавам пушаче и друге грешнике за највеће кривце за све што нам се дешава. Наравно да не. Они су само одраз духовног стања нашег народа и, нажалост, духовног стања наше духовне и културне елите. Они су појавни облик онога што је труло у сржи и што би прво требало лечити да би се стање поправило на свим пољима. То лечење, пак, и није много тежак посао. Бог је увек ту са испруженом руком, само би требало указати народу на његову присутност и на то шта се од нас очекује да бисмо били у заједници са Њим. И не само указати на то већ и показати својим примером. То је задатак наше духовне елите уз помоћ оне културне која би требало да промовише врлински и добро осмишљен начин живота. Многи користе реченицу: Како радили – тако нам Бог помогао. Мислим да у томе и јесте наш проблем, али и решење проблема.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Чланак шупаљ ко решето. Овако Мали Ђокица замишља Православље. Банално, плиткоумно и јадно.
    Ваљало би да нас је аутор почастио статистикама о штетности, нпр. свакојаких „лѣкова“, који нѣсу никакви лѣкови, него својеврсни наркотици. Који се рекламирају као бомбоне (слично као и дуван 50-ак година раније). Нешто ме – не заболи, него само жигне – и одмах прогутам „чаробну“ бомбоницу, прѣпоручену од „учених“ врачева, умѣсто да мало истрпим бол који ми је, ваљда, Господ послао да нешто код себе исправим. Да, можда, прѣ гутања „чаробног лѣкића“ потражим најпрѣ духовну помоћ. Колико ти „лѣкови“ болести изазивају, док једну, у најбољем случају, само приврѣмено залѣчују? Колико су људи убили они, а колико пушење? Да не причамо о овим новим, грубо наметаним вакцинама… Али таквих статистика нешто нема – чик погодите зашто?

    Ево, ни прѣдсѣдници Србије и Црне Горе нпр., колико знам, нѣсу пушачи, умѣли су, и умѣју, да кажу, кад им затрѣба, и по коју дивну рѣч о Цркви и праотачкој вѣри, па шта? Ако не пуше, на неким лѣковима свакако јесу, то је очигледно, само што се о томе не говори.

    Нашем „ауктору“ оваква питања и не падају на памет. Нешто их нема по интернету – саврѣменом „дѣчјем свезнању“ и главној „лектири“ данашњих приучених и умишљених „мудраца“. Лакше је побутати мало по интернету и залѣпити се за сумњиве изјаве такође нерѣтко сумњивих „стараца“, начинити од себе инстант-проповѣдника, неголи се удубити у Свето Писмо и Свете Оце Цркве.

    На крају, умѣсто поздрава, ево вам једне пѣсме великог саврѣменог српског пѣсника Ранка Јововића (вѣроватно ју је писао док још нѣје био излѣчен). Па ко разумѣ – схватиће:

    Најтежи су излијечени,
    На примјер, алкохоличари:
    Подобре се, пропамете –
    Не дају вам ријечи изустити.
    Блебећу о политици,
    О Америци и Русији,
    Спомињу некаквог оџу Гадафија,
    Хвале браћу несврстане.

    Узбуђени –
    Кафу вам проспу у крило,
    Пертле вам на ципелама вежу и притежу,
    Четкају вам капут, косу чешљају,
    Хоће и да силују.

    Како само љубе мачке. жене и дјечицу.

    А њиховог алака и смијеха,
    А на рачун градских пијаница.

    Кад им пиће затражите
    У муњу се претворе,
    Улете у оставе ормаре и клозете,
    У цијеви и браве,
    Изнесу и наспу, просипају, присипају,
    Нуткају, облијећу.

    Тако вама, односно мени,
    Рођеној пијаници
    Живот загорчају.
    Отпрате и до врата, попридрже
    – Лаку ноћ.
    Па кад залупе…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s