У Чикагу су, у времену изузетно ниских температура, прихватни центри, цркве и болнице отворили врата бескућницима, невидљивим и изгубљеним људима. Људима који су остали ван кадра

Борис Трбић

У филму Брајана де Палме, по сценарију Дејвидa Мемета, Несаломиви (1987), потрага за Ал Капонеовим рачуновођом поприма готово митске размере када Несов тим на степеницама чикашке жељезничке станице улази у окршај са гангстерима. Снимљена на степеницама, додуше невеликих размера, ова сцена је постала омаж далеко важнијој сцени на Одеским степеницама, у филму Сергеја Ејзенштaјна, Оклопњача Потемкин (1925). Овај филм, парадигма Ејзенштајнових филозофских, концептуалних, и техничких промишљања монтажног поступка је круна његовог раног периода и сигурно је један од најдоминантнијих филмова на светским ранг листама најбољих филмских остварења свих времена. Ејзенштајн је промишљањем нових премиса филмског језика, као што је познато, променио и начин на који се на филм гледао са друге стране идеолошке баријере, на Западу. Бар када је о монтажном поступку реч.

Де Палмин омаж је смештен у историјски занимљив контекст. Жељезничка станица Union Station у Чикагу је дело времена у коме је Корнелијус Вандербилт, тајкун, предузимач и отац америчке жељезничке мреже, уосталом и један од очева америчке модерне, градио ову велику земљу. Изгледа и делује монументално, и Де Палма је очигледно желео да нас упозори на време у коме је развој америчких градова довео и до неких других, прилично озбиљних последица. Де Палма није први амерички режисер који се овим проблемом бави. Неки га уочавају у ранијим историјским периодима, као рецимо Мајкл Скорцезе, у Бандама Њујорка, други га виде у времену непосредно након Другог светског рата, када је незабележени економски раст и селидба етничких заједница из централних градских зона у потрази за комфором, животом средње класе и хомогеношћу оставио у центрима америчких градова само изузетно богате, хотеле, банке, осигуравајућа друштва – или ендемски сиромашне. А они су у већини случајева Американци тамне пути. То је вероватно једна од премиса послератне, историјске noir серије у америчком филму. О томе пише и Стенли Ароновиц у књизи Broken Promises, али за оне који немају времена за ту сјајну књигу биће довољна и епизода телевизијске серије Сопраноси у којој Тони Сопрано истерује сиромашне сквотере из напуштених зграда у центру Њујорка. Централне градске зоне представљају једну готово непознату културу коју немамо прилику да упознамо на филму. Културу бескућништва и очаја.

Сцена са дететом у колицима: Несаломиви (лево), Оклопњача Потемкин (десно)

Да се вратимо Ејзенштајновом и Де Палмином филму. У совјетском филму снимљеном на Одеским степеницама (секвенца траје шест и по минута, степенице се, каже Крис Маркер, прелазе за нешто мање од два), окупљена маса у којој се налазе сиромашни, људи посебних потреба, младе мајке са децом, старци и старице, радници, и средња класа, одушевљено чека и поздравља долазак флоте у којој се налази оклопњача. Након побуне, морнари се враћају у луку. Народ их поздравља. Затим војници брутално гуше побуну, и пуцајући на цивилно становништво без повода, чине масакр на степеницама лучког града. Неке од сцена из тог филма дуго година су на великим постерима стајале у сали Југословенске кинотеке у Косовској улици. Степенице су место где град живи. На њима, у градској вреви, видимо окупљене људе из свих слојева друштва. Неки од њих се ретко виђају у Западним филмовима јер не представљају начин живота који обичан гледалац жели да види у биоскопу уживајући у чарима комерцијалног мејнстрима. Не оно каквим би себе и своју околину, како Андре Базен каже, пожелео да види.

У Де Палмином филму сцена је пажљиво издизајнирана, успорена и насељена пробраним ликовима, костимираним за епоху. Али у њој нема различитости. Мајка са дететом у колицима и неколико морнара у беспрекорним, белим униформама евоцирају стари филм, али на степеницама се боре представници државне управе, структура крупног капитала, и организованог криминала у његовој служби. То је делује као интерни обрачун државних и корпоративних струја у оквиру хомогеног система. Ходници, беспрекорно чисти, након обрачуна су умрљани крвљу. Све осим те кратке епизоде – експлозије насиља – сасвим је прихватљиво. Као да је до тренутка када је опаљен први метак све било беспрекорно. И да ће тако бити поново пошто се очисте крваве мрље са степеништа.

Ових дана у Чикагу су, у времену изузетно ниских температура прихватни центри, цркве и болнице отворили врата бескућницима у страху да ће доћи да масовног губитка живота оних који нису имали где да се склоне. Судећи према извештајима неколико новинских кућа, тај број се креће око шеснаест хиљада. И сâм сам био изненађен бројем људи принуђених да спасавају живу главу на маргинама екстремних климатских догађаја. Људи без шансе да на било који други начин постану део свакодневних и преко потребних разговора о будућности капитализма. Невидљивих и изгубљених људи.

Људи који су остали ван кадра.

Categories: Аз и буки

Tags: Борис Трбић, бескућници, капитализам, филм