Како је Вучић веома спреман на сарадњу са западним моћницима, они немају никакве замерке на његову диктатуру нити ће им сметати што у Србији нема владавине права све док он послушно испуњава све што од њега затраже

Александар Вучић (Фото: Танјуг)

У државама које се држе устава као пијан плота, власт је подељена на законодавну, извршну и судску, док је у Србији то поједностављено, па се она налази у рукама једнога човека. Онога ко је до пре седам година био огорчени противник Европске уније, а данас њен највећи приврженик, који Путину говори истину и кад му се она не свиђа, кога Мути Меркел позива у госте замера му што јој се не јавља чешће, који, као и Мути му, веома цени теорије Макса Вебера и непрекидно их проучава, који пропада од напора да нађе решење за историјски договор Срба и Албанаца,око Косова, док је у исто време забринут због поларизације медија у Србији, а и који је био најбољи студент Правног факултета у Београду (иако га нешто слабо памте студенти његове генерације), и који је данас – ваљда као истакнути поштовалац изучене науке – преузео сву власт у Србији.

Двадесет петог јануара телевизијске и радио станице преносиле су његову ванредну конференцију за штампу на којој је објавио да је ухапшен Драгољуб Симоновић, председник општине Гроцка и члан главног одбора СНС-а, због основане сумње да је био налогодавац за паљење куће новинара Милана Јовановића, 12. децембра прошле године у Врчину. Двојица паликућа су одмах ухапшена, са њима и саучесница која их је возила аутомобилом на „задатак“ – која се веома брзо нашла на слободи пошто је признала своју улогу у злочину и уплатила 50-000 динара. Од самог почетка се сумњало да је председник Гроцке аутор овог подухвата, али се против њега није ништа предузимало све док председник напредњачке странке није одлучио да се ослободи једног од својих блиских сарадника, уз драматично упозорење осталим члановима да чланска карта никога неће ослободити од одговорности, наступајући те вечери 25. јануара у улози представника за штампу правосудних органа.

Неколико дана пре тога група професора Правног факултета у Београду, која се придружила протестима „Један од пет милиона“, објавила је списак још неколико Вучићевих поступака којима он очигледно крши Устав.

Он је недавно најавио значајне промене у нашем Кривичном законодавству и казненој политици, иако то уопште не спада у надлежност председника државе, већ Народне скупштине.

Исто тако се понео и у тренутку када је министар полиције понудио оставку а он одбио да је прихвати, иако то такође није у његовој надлежности, него председника Владе, министара и, опет, Народне скупштине.

Познат је и по томе што кад, по сопственом нахођењу, жели да скине сумњу за некога за кога се интересују истражни органи – он даје изјаву како тај није кривично одговора, мада је једино суд позван да се о томе изјасни.

Још је много горе што се појављује и као тужилац, па на сва звона најави прогон неког богаташа и најави његову осуду. Више пута се, међутим, покаже да за кривицу нема доказа па се на крају донесе ослобађајућа пресуда. Која значи и да ће осумњиченоме и суђеноме бити све врћено и још да ће му бити исплаћена одштета. Најновији такав случај је ослобађајућа пресуда за Драгослава Космајца, кога је Вучић, тадашњи председник Владе, 2014. године оптужио као највећег нарко-дилера у Србији, а кога је четири године касније суд ослободио сваке кривице.

Од председника Србије могу се чути и изјаве о томе како напредује нека истрага, иако је, према Уставу, тужилаштво државни орган који гони починиоце кривичних и других кажњивих дела.

Замерка професора Правног факултета односи се и на његово непоштовање члана 111 Устава, према коме Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.

А како то чини Александар Вучић?

Уместо да, као Томислав Николић пре њега, поднесе оставку на место председника странке и настоји да буде председник свих грађана Србије, он остаје први човек напредњака и свој положај у држави користи за јачање те странке а не на корист свих грађана. Стога он сматра да је сасвим природно, да наступа као носилац изборне листе на свим изборима у земљи, од парламентарних до локалних.

Како је веома спреман на сарадњу са западним моћницима, то они немају никакве замерке на Вучићеву диктатуру нити ће им сметати што у Србији нема владавине права све док он послушно испуњава све што од њега затраже.

Доста је наших људи који почињу да га пореде са Јосипом Брозом, а има и оних који мисле да више личи на Милоша Обреновића ,,мада тешко могу да нађу заједничке црте у односу на државне послове, већ више на осионост, самовољу и презирање политичких неистомишљеника“.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, КиМ, правни факултет