Слободан Антонић: Идеја о укидању имена РС – играње ватром или плашење мечке решетом?

Изгледа да многи западни политичари ипак не подржавју ову веома ризичну игру: „Или ћете у НАТО, или вам укидамо име, а можда и Републику“

Слободан Антонић (Фото: Медија центар)

Да ли је идеја о укидању имена Републике Српске играње ватром или плашење мечке решетом?

Да подсетим, СДА је 23. јануара 2019. године издала саопштење у ком је најавила да намерава да покрене поступак пред Уставним судом БиХ ради преиспитивања имена Републике Српске. Према овом саопштењу, „досадашњи назив Република Српска интензивно је кориштен у сврху дискриминације Бошњака и Хрвата“, јер „не може само један народ бити заступљен у називу, а други искључени“ (овде).

За ову идеју одмах је процењено да нема превише смисла. Дејтонски споразум, као међународни уговор, од преамбуле на првој страни, па надаље, изричито говори о Републици Српској.  Устав БиХ, пак, експлицитно вели да се „БиХ састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске“ (чл. 3).

Уставни суд, наравно, може да оцењује усклађеност појединих закона са Уставом, али не може да оцењује „уставност“ појединих чланова Устава. Јер, сви су чланови Устава у конституционалном смислу једнаки: не може бити супремације једних чланова Устава над другим.

Појавио се, међутим, страх да ипак може доћи до прегласавања не само српске стране на Уставном суду, већ и елементарне правне логике. Суд се, наиме, састоји од девет чланова: три странца које именује председник Европског суда за људска права, те по двоје Бошњака, Срба и Хрвата. „Из РС годинама стављају примедбе због прегласавања од стране троје страних судија и двоје бошњачких“ (овде).

Додик је одмах, након најаве из СДА, сазвао састанак лидера свих српских странака у парламентима РС и БиХ, када је усвојена заједничка изјава (текст овде).

У њој се могућа апелација СДА Уставном суду БиХ назива „у потпуности антиуставним и антидејтонским дјеловањем“, затим се „изражава потпуно неповјерење према оваквом Уставном суду БиХ“ и на крају најављује да „уколико апелација буде поднета и узета у разматрање, сматраћемо то флагрантним кршењем Дејтонског споразума и затражићемо одржавање посебне сједнице Народне скупштине Републике Српске на којој ћемо донијети одлуку о будућем статусу Републике Српске и њених представника у заједничким институцијама БиХ“.

Ово заоштравање конфликта између сарајстанских унитариста и представника Срба пало је у време када двојица чланова Председништва БиХ – Шефик Џаферовић (СДА) и Жељко Комшић (крипто-СДА) – одбијају да именују Зорана Тегелтију (СНСД) за председавајућег Савета министара (Владе БиХ), иако је сада Србин на реду за ту функцију. Образложење је да се Тегелтија противи уласку БиХ у НАТО (РС је донела резолуцију о војној неутралности): „Мислим да је илузорно очекивати да ми, као Предсједништво које иза својих леђа има одлуку о НАТО путу БиХ и Акциони план за чланство, дамо мандат особи која ће унапријед рећи да неће то да реализује“ (овде).

„Блокирате улазак БиХ у НАТО? Онда нећете добити функције и угушићемо Српску!“ –  тако су ову поруку атлантистичке закулисе протумачили многи српски политичари и аналитичари.

„Иза иницијативе СДА за промену имена српског ентитета у БиХ стоји недвосмислена намера западних сила да се укине Република Српска“, изјавио је Ивица Дачић (овде).

Ненад Кецмановић је скренуо пажњу (овде) на недавни чланак у америчком „Националном интересу“ под насловом „САД морају да ударе на Дејтонски споразум!“ (превод овде), а Предраг Ћеранић је подсетио (овде) да је, недељу дана пре СДА објаве, и турски председник Ердоган изјавио да „Дејтонски споразум обавезно треба ревидирати“ (овде; Турска је једна од гаранта Дејтона).

Вечерње новости су свој извештај о кризи у БиХ насловиле „Захтев СДА по налогу Запада: руше Српску да пресеку утицај Руса“ (овде), а Војислав Савић је написао да је „лако препознати истинског покретача иницијативе – то су атлантске силе“, због тога што је „главна кочница уласку БиХ у НАТО Република Српска“, због чега се и „врши притисак на СНСД и Додика да прихвате улазак у НАТО, у замјену за очување имена Републике Српске“ (овде).

Међутим, изгледа да многи западни политичари ипак не подржавју ову веома ризичну игру: „Или ћете у НАТО, или вам укидамо име, а можда и Републику“.

Најпре, Високи представник ОУН за БиХ, Валентин Инцко критиковао је иницијативу СДА речима: „уздржите се од поларизујућих поступака и фокусирајте се на успостављање власти“ (на нивоу БиХ – С. А.), подсетивши „да се према Уставу, БиХ састоји од два ентитета – ФБиХ и Републике Српске“ (овде).

Мисија ОЕБС-а у БиХ подржала је Инцка, нагласивши да „Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ јасно препознају два ентитета – ФБиХ и Републику Српску“, те да је „иницијатива СДА нарочито непожељна у јеку формирања власти“ (овде).

И делегација ЕУ у БиХ упозорила је да „поларизујући ултиматуми и потези, укључујући преиспитивања уставног оквира земље, неће олакшати формирање власти у кључном тренутку за пут земље ка ЕУ”. Овој оцени се придружила и Британска амбасада у БиХ (овде).

Сличне ставове изнели су и бивши амерички амбасадор у БиХ, Ричард Каузларич и некадашњи Високи представник ОУН у БиХ, Волфганг Петрич (овде).

На подстицај амбасаде Русије у БиХ – која је иницијативу СДА оценила као „опасни покушај ревизије мировног споразума“ (овде) – заказана је за 29. јануар 2019. године у Сарајеву ванредна седница Управног одбора Савета за провођење мира ПИК (овде).

Ово противљење ЕУ, Британије и Русије ризичној акцији СДА довело је до тога да су бошњачки унитаристи морали донекле да устукну.

Иницијатива СДА Уставном суду БиХ одложена је „за пола године“, у очекивању да ће се „односи промијенити“, па ће, ето, и они „промијенити своју одлуку“ (овде).

Али, овај својеврсни притисак на Републику Српску остаје. Бакир Изетбеговић каже: „Пријете нам отцјепљењем. Зашто се боје? Нека нас пусте да се обратимо Уставном суду и нека он каже имамо ли право. Можда немамо?!” (исто).

Но, проблем је што не само да Уставни суд може да надгласавањем донесе било шта, него што и, после Уставног суда, незадовољном парничару остаје могућност да иде до Европског суда за људска права. А он је у случају „Сејдић и Финци“ довео у питање одељке IV и V Устава БиХ, односно дерогирао је одредбе по којима се за чланове Председништва БиХ кандидују припадници хрватског, бошњачког или српског народа (а не јеврејског, ромског итд; овде).

Иако судија Европског суда за људска права, Фарис Вехабовић, процењује да „апелација СДА нема шанси ни да дође до Европског суда за људска права“ (овде), чињеница је да СДА непрестано из фиоке вади поднеске којима оспорава Републику Српску. Тако је било и 2004. године, када је СДА, такође, Уставном суду БиХ поднела захтев за оцену имена Републике Српске, али се под притиском западних партнера, СДА на крају повукао (овде). Тако је и сада када се, наизглед потпуно немотивисано, поново отвара питање имена Републике Српске.

Последице оваквог неодговорног играња с миром, демократијом и вољом народа су непредвидиве.

На протеклим изборима већ је де факто поништена изборна воља Хрвата (избором Ж. Комшића), а сада је на делу покушај да се поништи и изборна воља Срба у БиХ тиме што се избор председавајућег Савета министара БиХ (Владе БиХ) практично условљава уласком у НАТО (овде).

Зар је могуће да се не види да се тиме суспендује и демократски легитимитет БиХ?

Алтернатива томе је насилно (војно) решење конфликта.

Желимо ли стварно нови рат у БиХ? После кога ће опет морати да се разговара?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Све о Српској, 30. 1. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

8 replies

  1. „Identisti“ kao jedino politicko resenje vise ujedinjenje, zanemarujuci istorijsku realnost, na isti nacin kao sto su to cinili jugoslovenski „identisti“, sto dobro pokazuje da je identiteska politika obicno nezavisna u svojim slabostima od njenog sadrzaja.To sto ce „srpstvo“ zameniti „jugoslovenstvo“, gotovo da nece dotaci nijedan sustinski problem politicke realizacije ove , moze se reci ideologije, a sto se pokazalo kada je u slucaju Crne Gore zapostavljenja njena dugotrajna drzavotvorna istorija, a vladajuci dinastija proterana.Tu se pokazuje da „identitetska politika“ zapravo najcesce samo sredstvo skrivanja u sirim okvirima „unutrasnje politike“ i njenih manjkavosti u uspostavljanju pravnog poretka.Ova svest postoji sada, kada se istice da ujedinjenje .R.Srbije i R.Srpske ne bi trebalo da ponovi greske ujedinjenja kraljevina Srbija i CG, a kao resenje su nudi spoljna izgradnja drzave kao federacije ili, cak, konfederacije.Problem, medjutim, nije forma jedinstva drzave, vec njeno unutrasnje demokratsko i gradjansko ustrojstvo.U oligarhijskim drzavama ili autoritarnim, a takve nazivam one drzave u kojoj je politicka moc iznad pravne (perspektiva sadasnjosti iz koje izvire politicka sloboda, nad naporom prava da sveze predajno, kao proslo i politicko kao apsolutno slobodnu sadasnjost u buduce), problem identiteta otvara se kao sredstvo borbe za politicku prevlast, dakle kao „politicka alternativa“ i to najcesce od strane jednog od krila oligarhije, Milov primer je najocitiji (u raspravi o plavoj i plavetnoj boji na zastavi CG i SRJ, sledio ga je i Momir…), od jugoslovenskog, preko srpskog, do dukljanskog identiteta.Plaseci se otvaranja za druge identitete (ovo identitetsko nasilje je kravljevina Jugoslavija sprovodila imitirajuci AU, zbog cega je i sama dobila nadimak „tamnice naroda“) i prevazilazenju ove razlike u individui gradjanja, izrazava se strah da bi to prelazenje, zapravo, bilo gubitak identiteta u njegovoj podredjenosti slobodi izjasnjavanja pojedinca.I tu je kljuc, strah od gubitka „identiteta“ i strah od slobode gradjana su identicni.Oba pocivaju na neuvidjanju da drzava,od cuvara , moze biti sluga, servis gradjanja i da ce gradjani svoj dentitet prisnije dozivljavati, iz perspektive odbrane slobode.“Srpstvo“ se lakse brani kao sloboda, videli smo to na primeru odbrane od spoljnih agresora, ali mnogo teze, a mnogo iznacajnije, (jer „srpski identitet se najvise krunio u drzavama sa kojima su se Srbi „identifikovali“ dozivljavajuci ih kao svoje, a na tudjinske) iznutra, od nedemokratskog porekta.Ta perspektiva „ujedinjenje ili smrt“ nas gura u odvratnu koaliciju sa Hrvatima, posle svega sto su ucinili Srbima, samo da bi se raslabila BiH, umesto da saveznike trazimo u muslimanima, pomognemo im da uspostave kontrolu na svojim delom federacije, a onda kroz politicke i ekonomske procese, gde ce nam na ruku ici potiskivanje „identitetskog“ pitanja, pitanjem pukog ekonomskog prezivljavanja, stvorimo od cele BiH saveznika, umesto jos jednog neprijatelja.Albanski nacionalizam nam je zajednicki problem sa CG,MAK (preko MAK sa Bugarskom) i GRC.Sa Runuijom nemamo nikakve probleme.Jedini dugotrajni problem je ustasizovana Hrvatska, koja nije snosila posledice za genocid u Drugom svetskom ratu, a za etnicko ciscenje devedesetih je cak nagradjenja ulaskom u EU, tako da kod Hrvata gotovo da i ne postoji svetst o zlocinima koje su pocinili, sto ih cini pogodnim da ih ponove, ali tesko, jer i njih ekonomski problemi pritiskaju snaznije od „identitetskih“).Resenje nikako nije „identitetetska“ reakcija intezifikovana do nacionalizma, vec naprotiv, stvaranja pravne, gradjanske drzave, drzave slobodne inicijative, u kojoj ce i vama Srbima, kao i nama „svim ostalim gradjanima“ (USTAV: Srbija je drzava srpskog naroda i svih ostalih gradjana…“), biti ponudjena sloboda, kao sloboda realizacije vlastitih potencijala, postati razlog za odbranu, a ne odbacivanje identiteta i predaje.U demokratskoj CG nikakav Milo ne bi bio moguc, niti bi bili moguci ovakvi „odnosi“ Srbije i CG, a da se nismo ujedinli, bili bi blizi nego ikad!Srbija treba da postane bastion demokratije i preduzetnistva, da svoje polititicke veze sa Rusijom i Kinom pocne da pretvara u ekonomsku korist i prikljucuje na nju zemlje iz regiona pretvarajuci ih u saveznika za obracun za nazadnim albanskim nacionalizmom.Ovako, stalno bavljenje teritorijama i „identitetski“, nadam se da sam pokazao da su to zapravo strahovi od slobode, prvenstva slobode pojedinca nad identitetom, koji udruzuje „identitetiste“ i „autoritariste“, odatle dolazi najvise kritika demokratije, drzi nas na nivou regionalnoh nacionalizama koje smo trebali davno prevazici.

    Свиђа ми се

  2. @ Komentar ceka pregled
    Opšte je poznato da su se sve Prorokovićeve analize pokazale 100% netačne. To se odnosi i na tvoje „razmišljanje“, pošto si sve to preuzeo od Prorokovićevog pisanija.

    Свиђа ми се

  3. NN lice
    Niste u pravu!Ne secam se kada sam procitao neki Prorokovicev tekst, ali postoji jasna razlika imedju njegovih „geopolitickih“ i mojih, nazovimo ih „strukturalnih“ razmatranja.Mozda se on zalaze za neko povezivanje SRB,CG,MAK,GRC,BUG, naspram albanskog nacionalizma, koliko se secam nekih njegovih pisanija, ali ja tu tezu izvodim iz dubljih razmatranja pitanja identiteta, pluralita identiteta, njihovog ili zaostravanja ili prevazilazenja i ujedno sinteze u gradjanskom individualizmu,a u vezi sa time kontinuitetu i diskontinuitetu u identitetu, da li je on istorijskog ili vise poitickog tipa.Ne secam se da su Prorokovicevi tekstovi imali tu filozofsku dimenziju koju ja provlacim kroz moje komentare.Davno sam citao nesto od njega, ako smo slicni, „veliki umovi isto misle“!

    Свиђа ми се

  4. @NN lice
    To sto se nije ostvarilo ne znaci da nije bilo ispravno, ostvarivost nije neki kriterijum u istoriji, cak ni za to da se nece ostvariti negde u buducnosti.Duga je istorija.

    Свиђа ми се

  5. @Stanje stvari
    Gledam ove svoje divne eseje i pitam se da li ste u etru ili na vetru!Na NSPM mogu da napisem samo prosto-prosirenu recenicu o stanju u Venecueli, a rado bih nesto lan’o!Elem, nemam para da vam pomognem, al’ znam ko ima – Djilas.Ali, ako vam je do morala, idite u PM, da parafraziram poznatu skracenicu NSPM-a!

    Свиђа ми се

  6. Inace, komentare mi brise i sajt koji mi je do pre par nedelja nudio da pisem tekstove za njih.Ti nisu Djilasovi, mada su se neko vreme batrgali da ne budu ni za Vucica, ali izgleda da je neko ozbiljniji poceo da cita moje komentare.Rovovi se kopaju, nesto se sprema, a prva zrtva sam ja, dokoni komentator!

    Свиђа ми се

  7. @Komentar ceka pregled
    Вреди прочитати Ваш коментар макар се са њим и не слагали (у свему)….
    Рецимо, слажем се да конвергенција идентитетиста и ауторитариста јесте опасност по (српски) идентитет, јер осим што је задат (рецимо рођењем) он, као сопствену актуелизацију и саморазумевајући став, подразумева и деловање у прилог његове одбране, а ауторитарне принуде (на идентитет) могу само да деморалишу, дезавуишу или да изазову поплаву „родољубаца“….

    Свиђа ми се

  8. @sengepenge
    Hvala i slazem se!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s