Полемика епископа Максима и Дејана Мачковића: Да ли су Срби неканонски добили аутокефалију 1219.

О томе да ли су Срби 1219. добили аутокефалију противно канонима и има ли та ситуација икакве везе са данашњим црквеним дешавањима у Украјини говоре два прилога на сајту Теологија.нет

Извор: Теологија.нет

Епископ Максим (Васиљевић): Супротно канонима српској држави додељена „аутокефалија“

Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana.

(…)

Ове године обележавамо 800 година од добијања аутокефалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа?

Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва  творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 1219. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету… Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина.

Епископ Максим (Васиљевић). Извор: Теологија.нет

Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују… Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву.

Цео текст: http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

Дејан Мачковић: Срби нису неканонски добили аутокефалију

(…)

У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна.

Дејан Мачковић

Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти.

У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао титулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији.

Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно.

Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему…

Цео текст: http://teologija.net/ukrajinska-drama/

Наслов, избор и скраћивање: Стање ствари



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

6 replies

  1. Да ли су по канонима одвојене Призренска , Рашка и Липљанска епархија од Охридске Архиепископије ? Да ли су по канонима са њихових катедри свргнути Епископи Рашки, Призренски и Липљански 1219. године ? Много је питања

    Свиђа ми се

  2. @Слободан

    Не, заправо, то нису никаква питања, јер на њих су већ дати одговори.

    Епископије Охридске архиепископије, које су припојене Жичкој архиепископији, баш као и остатак Охридске архиепископије, биле су под окриљем Цариградске патријаршије. Цариградска патријаршија је, по правилима оног доба, била савршено слободна да ради са својим епископијама шта год јој се прохте. То подразумева и укидање, успостављање и премештање епархија и епископа.

    Што се тиче свргавања грчких епископа, и замена истих српскима, и то је било у надлежности сабора помесне Цркве унутар чије тероторије су се ове епархије нашле – дакле, Жичке архиепископије.

    Уз дужно поштовање, тврдње Преосвећеног Епископа Максима немају никаквог основа у чињеницама. Скандалозно је да један теолошки образован појединац – и то још епископ! – износи овакве тврдње. Његов став је последица прихватања перверзије изворног учења Цркве, које властољубиви Вартоломеј и његов круг фанарских грчких етнофила пласира као истину.

    Просто, Вартоломејеве тврдње о примату по власти нису спојиве с принципом једнакости који је проповедао сам Господ, као ни институцијама епископата и сабора, који су темељ уређења Цркве. Јер, ако је Вартоломеј први по власти, то значи да су епископи његове помесне Цркве изнад епископа свих других, и да и они, тј. сабор који чине, имају власт над свим другим саборима правоверних епископа. Дакле, он епископе свих других помесних Цркава ставља на ниво нижи од позиције епископа аутономних Цркава, јер су епископи аутономних Цркава члан сабора своје марке Цркве (узмимо пример УПЦ у оквирима Московске патријаршије), што није случај са, рецимо, српским епископима у односу на Цариградску патријаршију. Потпуно је непојмљиво да Епископ Максим није свестан тога. Побогу, па ово за шта се Вартоломеј залаже је вуквално горе од папизма! Ово је отворена тиранија једног човека, и једног дела грчког епискпата, над васељенским православљем!

    Скоро сам водио полемику по овом питању с једним ћаконом. На крају сам схватио да дотични не само да није довољно информисан о тренутним дежавањима, већ и то да дотични своје личне идеје о предностима унитаризма покушава да оправда историјским ‘правима’ која су проистицала из насиља и уплитања световног елемента у црквене послове. Уздизање Цариградске архиепископије у ранг патријаршије, и цариградског патријарха у ранг ‘првог међу једнакима’, непосредна је последица мешања ромејских царева у црквене послове. Уместо да о томе, баш као и поступку Цара Душана, говоримо као примерима које никако не треба следити, данас се неки позивају управо на на тај начин стечена ‘права’ – стварна или измишљена – да би оправдали своје властољубље данас. То је поптуно неприхватљиво!

    Свиђа ми се

  3. Немам намеру да пресуђујем ,али има доста простора за размишљање на ову тему. Када се чита писмо Архиепископа Охридског Димитрија Хоматијана из 1220.године види се да неке ствари при стицању аутокефалности Жичке Архиепископије 1219. године нису баш биле по канонима .

    Свиђа ми се

  4. Уз свако поштовање владичанском чину, ове изјаве горе Западно’америчког Епископа (преузете из иначе надахнутог интервјуа) су запрепашћујуће.

    Вл. Максим каже да је „празник аутокефалности је, …. празник јединства а не празник независности“.

    Ово је,у најмањем, покушај редефиниције појма аутокефалности која измиче и бољим зналцима грчког језика али и људима са здравом памети. О радости овог „празника“ могу сведочити верници РПЦ МП од Лавова до Мариупоља, укључујући ту милионе истих са обе стране садашње донбаско-луганске линије разграничења. Мислим да би и најпростији тамошњи верник рекао истинитију и убедљивију реч од ових изречених у калифорнијској ‘ладовини.

    Пресликавши проблем у други домен, самовољно и безаконо увођење аутокефалије од стране КП, у условима насиља и распада државе, је упоредиво са самовољним и безаконим наметањем чак шест или седам политичких „аутокефалија“ на терену бивше ЈУ од стране униполарних васељенских тоталитариста. Знамо какав је овај процес и резултат „празник независности“. Само са много крви разарања, а на крају окупације…

    Поређење аутокефелнасти за украјинске секташе и аутокефалности из 1219 коју је Вл. Максим употребио да „објасни“ врлине „украјинске аутокефланости“, тј. уистину забадања ножа од стране КП у тело страдалног православног нараода, може се укључити у речничку дефиницију појма „обфускација“. Потпуно непримерен, искривљен и сасвим ирелевантан пример од пре осам векова у односу на садашње стање на терену — нато опкољавања РУсије и грађанског рата у Украјини.

    Али, не треба се превише чудити ни акцијама КП ни изјавама Вл. Максима. Први је одавно алатка у рукама глобалиста за наметање сопствених интереса, а њиховом утицају, да не кажем контроли, ни индивидуални епископ неће измаћи, кад затреба, поготово ако своју функцију врши на њиховом локалном терену…

    Свиђа ми се

  5. @ Хаеул

    Да, јесте гори истамбулски папизам од римског, у праву сте. Много је већ речено и анализирано у вези са украјинском „аутокефалијом“. Јасно је да је то својеврстан „пуч“ у оквиру (Православне) Цркве, припреман деценијама уназад кроз тзв. Свеправославна саветовања и делом започет на Критском псеудосабору 2016. године. Ако се тај пуч одлучно и бескомпромисно не угуши на будућем Свеправославном Сабору који би требало тим поводом сазвати, Православље ће доживети велики и тежак раскол. У светлу те чињенице је несхватљиво и неприхватљиво млако, „дипломатско“ понашање већине Помесних Цркава. Неке од њих ћуте, неке (Бугарска) су оформиле некакву комисију која за Сабор треба да анализира ову ситуацију и извести Сабор, а та анализа траје месецима и још се није окончала! Друге (Грузијска и чини ми се још нека) сматрају да је то питање које се тиче (само) Руске и Истамбулске патријаршије и да оне то треба између себе да реше! Само неколико Помесних Цркава је јасно и гласно рекло да је ово безакоње, противканонски, цркворушилачки акт (Србска, Антиохијска, Пољска и Чешка).
    Питање је, додуше, колико су и те Цркве изнеле свој став принципијелно и исповеднички у циљу одбране Истине, а колико због неких својих посебних интереса. Било како било, оне су ипак реаговале и то улива некакву наду. У нашој Цркви о томе говоре патр. Иринеј, митр. Амфилохије и еп. Иринеј бачки. Али занимљиво је да о «аутокефалном» украјинском питању врло, врло гласно ћути еп. Атанасије Јевтић. Ко би то очекивао? Он, који је био најгласнији у „изобличавању“ „артемита“, написао и читав трактат о њиховом, како се изразио, „цркворушилаштву“. А сада, када је на делу апсолутно цркворушилаштво на нивоу васцелог Православља, сада ЋУТИ!
    Оно што се додатно поставља као питање у нашој, Србској, Цркви: шта ћемо са теологијом Истамбулске патријаршије – екуменистичком и либерално-модернистичком, притивпредањском, која се инфилтрирала преко митр. Зизиуласа и других фанариотствујушчих грчких и србских теолога, тако да се већ деценијама управо та теологија предаје на Богословском факултету у Београду?
    (Део тога су и ове екуменистичке тзв. „Молитвене осмине за јединство хришћана“ које се сваке године организују и где православни архијереји, јереји и народ, супротно свештеним канонима, учествују у заједничким молитвама са римокатолицима и протестантима).
    Треба, између осталог, знати да став, који заступа Вартоломеј – да је Истамбулска пастријаршија мајка свих Цркава и да све остале Цркве које су од ње примиле аутокефалију имају само условну аутокефалију, коју Истамбул може повући – тај став представља учење које се на Богословском факултету у Београду предаје деценијама у оквиру предмета Канонско право. Тако да ме уопште не изненађују речи еп. Максима. Фанарски противпредањски богословски вирус је инфицирао генерације и генерације наших свештеника и епископа.
    И, шта ћемо сад? Има ли снаге Српска Црква да спроведе у својим редовима контрареформацију“? То је једно од значајних питања које се поставља пред нашу Цркву. И пред Православну Цркву у целини. Јер нисмо ми ту изузетак. Истим екуменистичко-либералним вирусом су заражене, у већој или мањој мери и све друге Помесне Православне Цркве. И сама Руска Црква, у великој мери. Нарочито у високој јерархији и на православним училиштима.

    Свиђа ми се

  6. Na argument da Tomos o srpskoj autokefaliji nije sačuvan ni u jednom prepisu, niti arhivi, nek zainteresovani pogledaju Teodosijevo Žitije Svetoga Save…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s