Историчару Бешлину мало је укидање Републике Српске. Зато он на злогласном (ауто)шовинистичком порталу Autonomiji info прориче да „након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања“
Слободан Антонић (Фото: Медија центар)
Дан Републике Српске и ове године дочекан је правом олујом мржње – из чега је јасно колико Српска смета као препрека за Die Endlösung („коначно решење“) „српског питања“ западно од Дрине.
Тако су, као и сваке године од 2013, на адресе кључних установа у Републици Српској, а поводом 9. јануара, стигле „честитке“ са сликама гомиле људских костију и лешева уз натпис: „Ако обиљежавате Дан Републике Српске, не заборавите – ово су њени темељи“ (овде).
У потпису је 25 жртвословних НВО из БиХ као што су „Мајке Сребренице“, „Жртве и свједоци геноцида“, „Породице шехида“ итд. – које „реализирају пројект `Подсјећање`“ (овде). Финансијери „пројекта“ нису наведени.
Ако Српска почива на „костима“, на чему тек онда почива ФБиХ? На чему почива данашња Неовисна Република Хрватска? На чему чак и Slovenija, moja dežela? Забога!
На Твитер објаву „Срећан ти рођендан Републико“, Свјетлане Топалић, новинарке РТВ БиХ, уследиле су, са бошњачке стране, најстрашније увреде и претње: „Мртву ти матер влашку јебем, треба ти очи чакијом повадити!“, „Пуј јеб`о те ко те окоти!“, „Отказ за циганлук!“, „Сад курву треба послати нека јој РС нађе посао!“, „Влах остаје Влах и ништа друго!“ (овде и овде).
Ето зашто Република Српска! Да штити Србе од таквих нељуди и од њихове демонске мржње.
Нису се могли уздржати ни аутошовинистички пропагандисти из Србије.
У листу Данас читали смо уобичајене коментаре препуне лажи, извртања и најгрубљих дисквалификација како о Отаџбинском рату 1992-1995, тако и о Републици Српској.
Било је ту свега: и „ношења белих трака оног ко није Србин„ (о тој лажи сам писао овде), и „четворогодишњег разбуцавања Сарајева„ и „геноцида у Сребреници„, били су ту, затим, и „концентрациони логори по БиХ и Србији за хрватско и бошњачко становништво„, опет смо читали о „балканском касапину – Слободану Милошевићу„, о „ратнозлочиначкој прошлости„, о данашњој елити као „продуженој руци (ратних) злочина„, о „владавини ратно злочиначке елите„, итд.
Ипак, мој фаворит у последњем таласу антисрпске мржње свакако је Миливој Бешлин и његов урадак с БиХ портала Avangarda (овде) – одмах пренет на портал Пере Луковића XXZ Magazin (овде), на Грухоњићеву Autonomiju info (овде), на монтенегринску Antenu M (овде), итд.
Бешлина медији, иначе – поготово они аутоколонијални – воле да представљају као историчара (што по струци и јесте). Али, ако би уз ту информацију додали и то да је њихов саговорник члан председништва Чанкове ЛСВ (овде), био би онда много јаснији прави карактер „објективности“ и „независности“ овог историчара.
Код Бешлина читамо да су се у Бањој Луци, током рата 1992‒1995, „примењивале најзверскије методе убистава, мучења и протеривања“ (без да је наведен иједан пример, иједан извор?!), да је данас ту средиште „неофашистичког картела Милорада Додика“, сам Додик се више пута назива „лакташким тиранином“, за његов „режим“ се каже да га најбоље симболизује слика „фашистичке чизме која гази људско лице“, полицијско растурање једног непријављеног скупа у БЛ, по Бешлину, „може се по ужасу упоредити само са сликама фашистичког терора у нацистичкој Немачкој“, оптужује се целокупно становништво Републике Српске што је, на последњим изборима, „велики број босанских Срба дао глас наставку рата другим средствима, беспримерној пљачки, терору и мржњи“, за Српску се каже да је „ентитет настао на терору и геноциду“, да је „парадржава (или „Додикова лажна држава“ – С. А.) настала на десетинама хиљада невиних жртава“ и која, „док постоји, тражиће нове (жртве – С. А.)“ – јер „звер (Република Српска – С. А.) је увек гладна крви“!
Пошто се, дакле, Српска храни крвљу, по Бешлину „остаје упитаност ‒ чије дете је следеће?“. А лек је, сматра Бешлин, једноставан: „Да би деца живела, ентитет(и) мора(ју) умрети“ (исто).
Миливој Бешлин (Извор: Све о Српској)
Тако се још једном показало (о томе сам већ писао овде) да је циљ непрестане пропагандне дехуманизације, не само Републике Српске већ и целокупног њеног становништва, да се сви они ставе изван категорије нормалних индивидуалних, колективних и правних бића којима припадају извесна неотуђива права – почев од права на егзистенцију. Сатанизација Српске као „геноцидне творевине” заправо је позив на њену ликвидацију упркос легитимитету који произлази како из међунардног права (Дејтонског споразума) тако и из демократске воље њеног становништва.
То је, заправо, позив на насиље, позив на насилну промену једног међународног уговора против воље већине становништва једног од два ентитета. А таква промена могућа је само – ратом.
Овакво острашћено и неодговорно писање једног историчара – без иједног податка, без иједног извора, без икаквог поткрепљивања, препуно дерогативних лексема и фраза, а које врхуни позивањем на насилно укидање Републике Српске, тиме заправо постаје ноторно ратно хушкање.
А сваки рат у БиХ, па и током последњих стотинак година, увек је био праћен међуетничким злочинима. Стога се са сигурношћу може предвидети да ће свакако тако бити и у рату у коме Република Српска, по замисли Бешлина и осталих, треба да буде „укинута“. Зато су овакви ратношхучкачки текстови призивање нових злочина усмерених пре свега против Срба и цивилног становништва Републике Српске.
Све је, заправо, сасвим супротно од ове накарадне идеологије аутошовинизма изражене у једном, у основи, примитивном пропагандистичком памфлету.
Док се, на једној страни, глуми антиратна настројеност, хуманизам и људскоправаштво, заправо се, на другој страни, вехементно хушка на рушење уставно-правног поретка, на нови етнички рат и на нове ратне злочине.
Док се, на једној страни, глуми „објективност“ и „неутралност“, на другој страни у целости се стаје на страну једног етничког шовинизма (бошњачког), својски се подупире ауторитарни пројекат који хоће да насилно уништи конфедерални карактер БиХ, да изврши унитаризацију и мајоризацију БиХ друштва, те да тако од Срба и Хрвата направи грађане другог реда.
Док се, с једне стране, изопачено подмеће да се Република Српска, као „звер“ храни децом, истина је заправо тачно супротна. Тамо где у Отаџбинском рату није било Републике Српске и њене ефективне власти, прва жртва муџахединских банди била су управо српска деца. Попут деветогодишње Мирјане Драгичевић из Доње Биоче, општина Илијаш (данас у ФБиХ), коју су тројица припадника 2. батаљона Седме муслиманске бригаде Армије БиХ, по заузећу села, 28. децембра 1992, вишеструко силовали испред мајке Радмиле, а затим обе стрељали – мајка је преживела и сведок је овог страшног и још увек некажњеног злочина (овде).
А што је најгоре, историчару Бешлину мало је укидање Републике Српске. Зато он на злогласном (ауто)шовинистичком порталу Autonomiji info (о коме сам писао овде) прориче да „након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања“, предвиђајући да ће „плима (војвођанске идеје – С. А.) однети на сметлиште историје оне који је газе и унижавају“ (овде).
Свако ко је хришћанин зна за демонске страсти које толико овладају човеком да он изгуби не само појам о исправном, већ и појам о реалном.
Једна од таквих страсти, очигледно, јесте и демонска опседнутост мржњом према Републици Српској.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
“Bešlini u Hrvatskoj su Hrvati (iz okolice Osijeka). U prošlom stoljeću relativno najviše hrvatskih stanovnika s ovim prezimenom rođeno je u Gradu Osijeku i u Bačkoj, Vojvodina.”
извор: https://actacroatica.com/hr/surname/Be%C5%A1lin/
…Nomen est omen.
Nema potrebe bilo šta dodati, odlična analiza agresije na srpski narod i Republiku Srpsku. Međutim profesor Antonić nikako da se ogradi od NSPM i Vukadinovića koji politički zajedno deluju sa onima koji promovišu autošovinizam, koji se bore za ukidanje RS. Zašto je vaše ime još uvek navedeno prvo među članovima uredništva NSPM? A da čak ni ne objavljuju vaše članke, čak ni u rubrici “Srbija”? Da li se vi slažete sa ideologijom Danas-a, Kesića, Draže Petrovića, Jelene Anasonović koje što direktno, što indirektno promoviše NSPM?
Beslin je tu da obesmisli rad LSV. Pre pocetka politickog delovanja je bio ruski stipendista.
Бешлин је Хрват, стога имамо посла са шовинистом ранга Сабахудина, Недима и других апологета неоусташтва на порталу Аутономија.
Nije Beslin Hrvat. Srbin je.
Бешлина има и срба овде у вршачкој опчтини су староседеоци а професор Бранко Бешлин са Филозофског Факултета у НС је од Кикинде ,тако да по презимену не треба доносити закључке, овај примерак је само највероватније аутошовиниста
Uozbiljimo se. Srbin je. Iz jednog romanticnog srpskog sela je. A u selu imaju svoje tradicionalne predrasude. Tamo ne vole kad se veselje siri bas na sve strane. Kad vam zapadne za oko napredovanje njegove buduce karijere, setite se Alfreda Redla.
I, tako, cela rasprava koju je tekst izazvao se sastoji u tome da li je Beslin Hrvat ili ima li Beslina Srba.Mozda je i Vucic Hrvat, mozda je to ceo problem!
Коментарисати и стално пратити извесне случајеве је тешко, а можда и незахвално. Међутим, овде је у питању наше србско национално питање, које је било играчка у рукама великих сила, европских и америчких империјалиста-тријалиста. Да би се ово донекле могло разумети, цитирали бисмо књигу Милана П. Ђорђевића, коју је објавио под насловом „Србија и Југословени…“, где између осталог, стоји:
„Морамо, пре свега, прзнати да је доиста било Хрвата, који су пре 1. Децембра 1918. Г. Покушавали удесити да ‘југословенски народ’ у ‘Југословенској држави’ буде уређен према горњој поп-Шегвићевој формули, т. ј. на федеративној основи тако, што би та нова ‘Југословенска држава’ била састављена из неких шест посебних државица: Србија, Маћедонија, Црна Гора, Хрватска заједно са Славонијом и Далмацијом, Војводина и Босна с Херцеговином.
Ти Хрвати, на чијем је челу стојао и г. Д-р Трумбић, радили су на таквоме уређењу наше државе поглавито због тога, што су хтели добити могућности да, разним сполеткама и интригама, које би, после, развили у унутрашњости земље, мајоризирају нас Србе, да нас у новој држави сасвим баце у позадину, да Србију, Пијемонт нашег народа, учине заробљеником хрватских и католичко-муслиманских елемената. Они су то мислили извести на тај начин, што би свуда у тим посебним државицама удруживали против Срба: негде католочко-муслиманске, негде хрватско-немачко-мађарске, а негде муслиманско-бугарашке елементе. Србе, мајоризиране на тај начин најпре у тим посебним државицама, лако би било после, кроз централни парламент, бацити сасвим у позадину и учинити грађанима другог реда.
Ради остварења тога циља и била је, на месец дана после пробоја солунског фронта, проглашена у Загребу ‘независна држава Словенаца, Хрвата и Срба’…“ (Види: Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Београд, 1922, стр. 240-241).
С обзиром на чињеницу, да су Хрвати у римској католичкој Аустро-Угарској империји били повлашћени у односу на обесправњени и понижени део србских православних поданика, што потврђује између осталих и Адам Прибићевић у својој расправи коју је објавио под насловом „Старчевићанска параноја“, где дословно стоји:
„Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама Аустро-Угарске, као римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с њима. Они су, осим убеђених Југословена, морали то тешко примити, као и остали народи-господари: Мађари, Немци, Арнаути, Турци. Једнако би аристократа тешко примио друштвено изједњачење свога кмета са собом.
Ово је чињеница огромне политичке и социолошке замашности кад је реч о државама са састављеним од елемената који су некад владали и над којима се владало, као кад је реч о изједначењу потлачених класа са владајућим, које су их тлачиле. А ту чињеницу (многи) обично превиђају и стога нису способни да разумеју збивања у извесним друштвима…“ ( Види: Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Глас Канадских Срба“, бр. од 20 и 27 маја 1971, Windsor, Ontario, Canada; Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Американски Србобран“, 14 јун 1971, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Чињеница је, да и дан данас извесни муслимани у бившим Брозовим, фабијанским, бундистичко-бољшевичким и интермаријумским југословенским републикама представљају упориште турског империјализма на Балкану и да припадају извесним спољним и идеолошким, парамилитарним, идолатриским, окултним и езотеријским структурама. Њихово ратоборно Муслиманско братство није се могло помирити са ослобођењем потлачених хришћанских народа на Балканском полуострву, где су били турска привелегисана и владајућа класа у односу на нашу обесправљену, понижену и несрећну србску рају.
У овом контексту поменули бисмо књигу која је објављена под насловом „Militant islam“ – „Ратоборни ислам“, где дословно стоји:
„1912. године Индонежани су били у великој мери онеспокојени турским губицима у Балканском рату и са италијанском инвазијом Либије. Та солидарност и осећај остао је и данас и још је жив…“ – “In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively; but it has always been on the level of sentiment. When one Muslim country faces troubles the people and governments of other countries do feel genuinely concerned, they express concern, and if it is a natural calamity they may send money…” (G.H. Jansen, Militant islam, Pan Books London and Sydney, 1979, p. 130/31).
Зна се да свемоћни креатори глобалног хаоса и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација и окултних, идолатриских и езотериских структура, користе у своје освајачке сврхе ратоборну муслиманску организацију, која је позната као Муслиманско братство и да раде далеко од очију јавности, да би успоставили једну светску владу под хегемонијом европских и америчких империјалиста-тријалиста, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Изгледно је да и Срби у Републици Српској могу да пробуде револуционарне силе и снаге у себи и науче доста од животног, родољубивог, континуираног и истрајног венецуеланског непокорног НЕ експлоататорском САД, ММФ и ЕУ шљаму и незајажљивим капиталистичким лешинарима.
No pasarán
No volverán
Потребно је променити закон, тако да изливи мржње ове врсте буду кажњиви, чак и када су уперени против припадника сопственог народа. Неко ко овако говори о сопственом народу, сам себе изопштава из заједнице, и мора бити третиран као једнак било ком другом шовинисти.