Социолог, чија памет надвисује сваку другу памет, тачно зна ко је за револуционарни суд само није одлучио да ли ће судска одлука бити гиљотина, електрична столица, свилен гајтан, или само обична сабља помало тупа

Извор: Патриот.рс

Први су Французи Енглеску, уместо горди, назвали перфидни Албион. Разлог је што Енглезе одликује игнорисање вредности као што су истина и искрене намере. Преваре и лажи постали су „еталон британског система бестидних инсинуација, подлих намера, скривених циљева и двосмисленог говора.“

Онда су Енглези, да Галским петловима не би остали дужни, за Французе рекли, као др Рашковић за Србе, да су луд народ.

„Ви, кажу Енглези Французима, када видите да дрво помало болује, сасечете цело дрво у корену. И то зовете револуцијом. Ми разболелом дрвету одсечемо само болесну грану и излечимо га без крви, револуције, улице и револуционарних судова. Кад се погледа крајњи резултат испада да ви нисте ни педаљ одмакли даље од нас. Напротив“.

Интересантно је да су и Французи и Енглези потпуно у праву. Због тога и није чудо што у сваком вицу где главну улогу имају један Енглез, један Француз и један Србин, победу увек однесе овај последњи. Без обзира што је, бар како губитници мисле, последњи.

Револуционарни судови су радили по принципу: узми, или остави. Пресуде су биле или гиљотина или потпуна слобода. Нешто као у Хагу – или си Србин, или ниси. Оптужени нису имали право на одбрану јер је било несхватљиво не веровати револуционарном, грађанском, народном суду. На галеријама суднице лепе и младе Францускиње су плеле беле чарапе за истакнуте револуционаре. Французи су их звали трикотез. Свака пресуда за гиљотину била је пропраћена бурним аплаузом младих плетиља. Недостајала је само српска сабља па да представа буде за карту више.

Када гиљотина обави свој задатак, глава осуђеника падне у корпу која се налазила тик испод убитачног уређаја. Онда одушевљена група посматрача задовољења револуционарне правде ускликне: „Кинуо у чабар“!

Ми смо то превели стављајући испред чабра један други глагол који такође изазива прасак одушевљења.

Неки наши истакнути интелектуалци – режисери, писци, социолози, глумци и други револуционари прозападног типа, такође заговарају револуционарне судове, улицу и промену власти на француски начин уз примену енглеске вештине залуђивања јавног мњења. Такорећи обновљену сабљу.

Тако је један глумац узео текст из бањалучке представе „Правда за Давида“ и на јавном скупу у сред Београда одрецитовао:

,,Бањалука 1935. Додиче, усташо. Ђубре смрдљиво наркоманско. И усташко“.

Овај, виртуозном глумачком техником и посебном театралношћу изговорени текст у публици је са нескривеним одушевљењем дочекала извесна Снежана Чонградин. Позната по тврдњама да је у Србији „током недавног рата свака жртва, сваки злочин био оправдаван и слављен као победа српског народа“, и да је Додик „продужена рука геноцида“, а Милошевић „највећи политички злочинац у новијој светској историји“, и да је „Косово независна држава, што је, одавно је јасно, стара вест“..

Бањалучка улична представа „Правда за Давида“ премешта се на улице Београда. Београдски естрадни уметници ће је изводити под радним насловом „Правда за Оливера“ Филип Давид ће због неочекиваних сценских обрта проливати крокодилске сузе жалећи судбину свих народа у региону којима Срби без мере и границе наносе бол и патњу невиђену у новијој светској историји.

Глумцу је за надахнут наступ шлагворт дао режисер изјавом да ‘кроз институције не може ништа да се уради’, уверен да је ‘једино решење у Србији апсолутна побуна и улица’ (…)

Нешто попут револуција у земљама Латинске Америке. Тамо улица бар једном недељно креће у обарање власти, али се, при таквом походу, ипак придржава правила која су на снази. Када наиђу на семафор са црвеним светлом, они стану и сачекају да се упали зелено.

Наша улица, за разлику од латинскоамеричке, иде само ако је жуто.

Говорећи о личном односу према догађајима у Србији, филмски режисер је признао да ‘му је пукао филм’ (…) и да више Лазару Ристовском не би био у стању ни руку да пружи а камоли да му додели неку краљевску улогу.‘Не могу више да дишем исти ваздух са њима’ – додао је.

Можда се због свега овога у Србији за режисера каже да је режисер сер који режи.

Социолог и доцент БУ (без ЂА) залаже се да се у Србији уведу револуционарни судови и изведе насилна промена власти на улици. Социологу се мора веровати на реч кад каже:

– „режим је дубоко криминализован, у својој сржи мафијашки (…) Они су изгубили компас и не могу га више пронаћи. Њихова је ствар да ли ће им судити независни или револуционарни судови“.Још додаје да он лично нема никакве везе са њима јер — Њихова памет показује да ће им судити револуционарни суд.

Није ништа рекао ко је и да ли је баш он тај који је нашао изгубљени компас.

Социолог, чија памет надвисује сваку другу памет, тачно зна ко је за револуционарни суд с тим што се још није одлучио да ли ће судска одлука бити гиљотина, електрична столица, свилен гајтан, или само обична сабља помало тупа. Да је осумњичени Шиптар, а социолог Србин, сигурно је да би за осуђеника, поред признавања независности, предложио и електричну столицу у Уједињеним Нацијама.

Поред присталица револуционарних судова, улице и других демократских метода освајања власти, појавили су се и понуђачи, који уместо гиљотине и електричне столице, рекламирају, и то у стиховима, специјалитете са ражња па кажу:

„Фашистички вепру, нећемо ти двапут рећи, на ражњу ћеш се пећи!“

Ко је у овој причи вепар, није потребно двапут рећи.

Ко не воли на ражњу, слободно, ово је слободна земља, може да бира на пању.

Ова власт, уосталом, мора да оде и због чињенице да су невладине организације у Србији остале без пара јер је Трамп блокирао владу у Америци.

У Америци је влада изашла на улице и сасвим је нормално што тражи смену владе у Србији.

Categories: Разномислије

Tags: Драгослав Пакић