Да се запитамо шта су Београд и Србија учинили да се сећамо, на пример, Јасеновца
Изложба о Јасеновцу у УН (Фото: Танјуг/Н1)
Један по стручности и у животном искуству од најбољих познавалаца карактерологије и етнопсихологије српског народа био је швајцарски Немац Родолф Арчибалд Рајс. Он нам је оставио тестамент сликовитог наслова: „Чујте Срби! Чувајте се себе!“
У том рукопису, на једном месту, пише о потреби сећања на велике ратнике који су у ратовима од 1912. до 1918. године крварили за Београд и Србију. Потом тужно примећује да у Београду тим великим људима и њиховим жртвама нема ни помена нити споменика:
„Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град мученик, ни данас, десет година после ослободилачког рата, нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.“
Када бисмо наведене речи ставили у данашња времена, не бисмо учинили велике грешке што то поредимо са савременом олош елитом. Хајдемо да се запитамо шта су Београд и Србија учинили да се сећамо, на пример, Јасеновца!
Има ли нека спомен табла уз реку Саву на местима где су 1941–1945. године из воде вађени лешеви од којих су неки допливали из Јасеновца?
Има ли споменика, имена трга, дечјег обданишта које носи име Диане Будисављевић, Немице из Аустрије, која је спасавала Српчад из Јасеновца?
Има ли места за подршку иницијативи првојерарху Српске православне цркве господину Иринеју да се простор на новобеоградској страни, између Бранковог и старог железничког моста, именује као Кеј јасеновачких мученика?
Има ли напретка у идеји да се Старо сајмиште претвори у меморијални комплекс где би се показала првенствено српска страдања у 20. веку, као и страдања припадника јеврејске и ромске заједнице?
За сада поменута питања остају без одговора! Можда је проблем у једној баналној ствари: Београд на води!
Categories: Разномислије
Наше, србско огледало:
У Земуну једна уличица зове се Јасеновачких мученика (преименована 2005. г. из Славнонских одреда) и у Шабцу постоји Јасеновачких жртава и то је што се целе Србије тиче. Али зато имамо нпр. 4те Флавијеве легије у Вишњици или Дедиње – Ботићева. Флавије и Ботић су жестоко задужили Србе и србски народ. А о тузланским, далматинским, вишким, варешким и осталим маршалско-титовским улицама да не говорим.