Критичари Путина полазе од тога да он „може, но неће“, пошто је и сам део менаџмента, дакле, обавља своју функцију служећи транснационалним корпорацијама које су окупирале територију Русије
Текст Николе Н. Живковића
Недавно пре Српске нове године објављен је полемички материјал мог доброг пријатеља Николе Николајевића Живковића, писца, полиглоте, преводилаца и познатог јавног радника деведесетих година прошлог века.
Текст је посвећен чињеници да је председник Русије Путин одликовао свог српског колегу Вучића орденом Александра Невског. Пошто се одликовање додељује у време када Србију запљускује талас протеста против Вучића и његове владе, многи у Србији то су доживели као да Путин пружа безусловну подршку не само Вучићу лично, него и његовој политичкој линији, а она је крајње непопуларна међу српским православним (и не само православним) патриотима.
Главна Николина мисао, у крајњој линиjи, своди се на следеће: Да ли је овде реч о глупости или издаји?
Под „издајом“ има се у виду очекивање да Путин лично, а и Русија у целини, не одговарају сасвим слици коју имају људи у самој Србији.
Своју мисао аутор поткрепљује свим тим негативним примерима из нашег, руског, реалног живота, а у шта може да се увери сваки грађанин Русије који „има очи и уши“.
Примери за то нарочито су видљиви на руским сајтовима који су левичарски обојени – типа „Свободная пресса“, „Завтра“ итд.
Но, сва та конструкција – помешана са фактима, који су ван сваке сумње тачни – није узета из наратива матрице левичарско-патриотских кругова, већ је осмишљена, пре свега, из – условно говорећи – центристичко-патриoтске матрице.
А та матрица у основи има следећу представу о будућем, садашњем и прошлом:
– Савремена Русија постаје алтернативна цивилизација, а за то постоји интелектуални и војно-економски потенцијал.
– Председник Русије јесте заправо аутократа, а либерално-демократска амбалажа представља само декор.
– Совјетски Савез био је заправо квазихришћанска цивилизација, са инструментима подршке социјалној правди на културном пољу и која је била оспособљена да становништву пружи добре моралне норме. „Претеривања“ су постојала само у време троцкиста и дилетаната.
Павел Вјачеславович Тихомиров
Шта се догађа, када се маса чињеница, коју употребљавају наша левичарско-патриотска браћа, укључи у центристичко-патриoтску матрицу?
Тада добијемо слику да савремена Русија може бити и нешто друго. Може да буде таква, али због нечије моћне воље то није учињено. Због чије воље? Јасно – по вољи онога ко поседује аутократску власт, но он полуге власти не употребљава за решавање давно уочених системских проблема.
Закључак је прост. Или он „може, а не жели“; или он „жели, но не може“.
Критичари Путина полазе од тога да он „може, но неће“, пошто је и сам део менаџмента, дакле, обавља своју функцију служећи транснационалним корпорацијама које су окупирале територију Русије.
Ја предлажем да побројане негативне чињенице осмислимо на основу сасвим друге шеме, а тада ћемо добити и контекст, који ће нам понудити сасвим другу интерпретацију:
Имамо дакле, посла са аутократском влашћу самог Путина и ограниченошћу суверенитета Русије и ти оквири, нажалост, не дозвољавају нам да решавамо одређене задатке.
Но, неки задаци се ипак успешно решавају. А овде је важно следеће: како гледамо на проблеме.
Чаша је полупразна? Или, чаша је полупуна?
P. S.
Током полемике, мени је неко поставио просто питање: Могу ли да именујем савремену државу која потпуно влада својим суверенитетом? Дакле, сем Ирана и Северне Кореје?
Ја нисам нашао ниједну. Одговорио сам тако јер ми често мешамо власт и администрацију.
Администрација, односно, бирократија – то је таксиста, који управља аутомобилом.
А власт – то је човек, који седи на задњем седишту и говори таксисти куда он мора да вози.
Искусан таксиста веома добро познаје град и аутомобил одржава у технички исправном стању. Таквог таксисту није потребно непрестано упозоравати куда мора да вози, његов ауто неће да доживи хаварију и путника ће сигурно да довезе до жељеног циља.
Аутор је помоћник главног уредника „Руске народне линије“
Са руског посрбио: Никола Н. Живковић