“Да ли си кадгод размишљао, сине, да Ја знам твоје невоље и твоје патње, и борбе твоје, и слабости твог живота? Ја знам твој кукавичлук, грехе твоје, и упркос томе кажем ти: ”Дете моје, дај Ми твоје срце и љуби Ме такав какав јеси!”
У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш, у одушевљењу или потиштености, у верности или неверности, љуби Ме такав какав јеси!
Ја хоћу љубав твог сиромашног срца! А ако чекаш да будеш савршен, тада Ме никад нећеш љубити…

…Ја једино желим песму твог срца, а не желим твоју мудрост и таленте. Само је једно за Мене важно – да видим како радиш са љубављу

…Данас стојим пред вратима твог срца као просјак. Ја, Цар царева! Ја куцам и чекам, пожури да Ми отвориш! Не позивај се на своју беду! Када би ти потпуно могао схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола!

…Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу! А ако Ми дарујеш љубав, тада ћу Ја теби дати толико много, да можеш љубити далеко више него што и можеш сањаш. Мисли на то, да Ме љубиш такав какав јеси!
И нека дође што хоће! Не чекај да будеш свет да би ме могао љубити, онда ме никада нећеш љубити!
А сад, дете Моје, иди, иди, и љуби Ме такав, какав јеси!!!”

Сетимо се ових речи кад год се уплетемо у размишљања о томе да ли смо достојни или нисмо да се причестимо Телом и Крвљу Христовим.

Не чекајмо да “постанемо достојни”, не чекајмо да постанемо свети. Није Христос дошао због светих него због нас никаквих и грешних. Волимо Христа, причешћујмо се Њиме.

Прославили смо недавно Божић. Волимо не наш сентимент, нашу разнеженост, него Бога који се због нас родио у људском телу, да проживи људски живот, да претрпи понижење и смрт и да поломи капију смрти и отвори нам пут ка васкрсењу у вечној љубави.
Волимо Бога и хрлимо ка заједничкој чаши из које се причешћујемо Богом сви ми, Божија деца.