Војислав М. Станојчић: Антисрпство у „Ђуканистану“ или Тихи геноцид над Србима у Монтенегру

У Миловој верзији Министарства истине признаваће се само историјске чињенице које пропише власт – убудуће не би смели истицати билборди који, кад власт то процени, „не поштују јасне историјске чињенице“

Мило Ђукановић (Извор: Нови стандард)

Када се помене реч геноцид, који се од 1948. године одлуком Генералне скупштине Уједињених нација по Међународном праву сматра за злочин, најпре се помисли на немачке нацисте и њихове различите начине за уништавање припадника јеврејског народа, а затим и на друге примере дела предузетих ради истребљења у целини или деловима националних, етничких, расних и религијских група.

Има, међутим, и других успешних, иако не тако сурових начина да се постигне исти циљ, да се припадници једне нације претопе неку у другу, пошто забораве своје порекло, историју или веру.

У историји српског народа много је примера нестајања његових припадника насилним или и добровољним преласком у другу веру („вера за вечеру“), ислам или католичанство, после чега су заборавили своје претке, историју и сва обележја и постајали „Турци“ или Хрвати. Народ је говорио како је такав преобраћеник – „потурица гори од Турчина“, што је било и разумљиво, јер су се они који су променили веру, баш као и данашњи прелетачи из једне политичке странке у другу, увек осећали обавезни да се доказују мржњом према свом претходном јату.

Овај тихи, али и перфидно прикривен геноцид, српског народа дешава се у Црној Гори последњих година, а нарочито од њеног осамостаљења. Њен се властодржац озбиљно посветио раздвајању „два ока у глави“ и у чему има прилично успеха, при чему је велика погодност и то што му је власт неограничена, а и без много изгледа да ће се такво стање променити у скорије време.

Еди Рама, Мило Ђукановић и Александар Вучић (Архивска фотографија)

Иако се бар 30% становништва Црне Горе изјашњава да је српске националности (а преко 50% да му је матерњи језик српски), они се налазе у подређеном положају не само у односу на ону већину која сматра да је црногорске националности, већ и Хрвате, Албанце, Бошњаке… иако је њих знатно мање него Срба.

Мило Ђукановић има пуне руке посла. Пошто је увео забрану уласка у Црну Гору оних страних држављана, иначе, грађана Србије, који говоре и пишу критички о Црној Гори, односно о његовој власти, он је одлучио и да уведе строгу контролу изговорених или написаних мисли грађана Црне Горе, што веома подсећа на Министарство истине из Орвеловог романа „1984“, које се бави ретуширањем фотографија и мењањем јавних архива како би се из њих избрисале „не-особе“, за које је партија одлучила да их одбаци и избаци их из историје.

У Миловој верзији Министарства истине признаваће се само историјске чињенице које пропише власт, док ће све оно што се изговори или напише, а не подудара са мишљењем власти бити санкционисано казнама од 2.500 до 15.000 евра.

И управо у циљу уређења подобног мишљења Влада је усвојила измене Закона о јавном реду и миру, како се убудуће не би смели истицати билборди који – кад власт то процени – „не поштују јасне историјске чињенице“.

Непосредни повод за ову допуну Закона било је постављање билборда уочи прославе стогодишњице ослобођења Црне Горе у Првом светском рату и народног уједињења, а што су највиши црногорски званичници осудили као „атак на државу Црну Гору и њен интегритет и суверенитет“. Ни мање ни више.

„Неподобни“ билборди у Будви

Влада је предложила нови члан Закона којим се прописује прекршај за онога „ко на јавном месту, путем рекламних паноа објављује непримерене и обмањујуће садржаје који изазивају узнемирење и негодовање грађана“. Што би се, несумљиво, догодило и на појаву паноа са натписом: „Мило, знамо како си зарадио први милион!“

Последице овог Закона биће, пре свега, да оних 30% становника Црне Горе српске националности убудуће неће моћи (сем ако не припреме новац за казне) да обележавају стогодишњицу уједињења са Србијом а ни друге догађаје (као, што је, рецимо, Мојковачка битка), који се не допадају Миловом режиму…

Засад је овај Закон усмерен на јавна места, огласне и рекламне објекте и паное, али ће се он вероватно примењивати и на ауторе непримерених и узнемиравајућих садржаја у електронским и штампаним средствима информисања.

Пратећи развој догађаја, или, што би се на новосрпском рекло, најновије трендове, Данило Николић, ректор Универзитета Црне Горе, похитао је да са гроба свога прадеде Станише, официра и носиоца Обилића медаље уклони плочу на коме је био епитаф са речима „за спас српских идеала“. Прадеда је добио медаљу за храброст, а праунук је свакако заслужио да је добије правоверност.

Уклоњени епитаф о Српству

На крају али не и најмање важно, иако је Мило последњи комуниста на власти у Европи, то му нимало не смета да се меша и у црквена питања, тачније, да се залаже за црногорску аутокефалну православну цркву. Разуме се, није њему до цркве, важно је само да не буде српска!



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Употреба појма геноцид губи већ сваки смисао. Мислим да је патријарх почео први, што ме и не чуди. СПЦ преговара о Степинцу (надбискупу геноцида), никада су ближи Ватикану, па и није чудно што немају осјећај према овом појму и изговарају га тамо гдје нема мјеста, обезвређујући страдање Срба од усташа. И таква се пракса шири даље. Не мислим да је Србима игдје лако на простору бивше Југославије, па ни у Црној Гори поготово, али, људи моји, то није геноцид. Не може се поредити НДХ са данашњом Црном Гором.

    Свиђа ми се

  2. Ко каже да нема Паметних.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s