Путинов режим, сада је јасно, јесте можда гарант за опстанак Вучићеве владе, али не и Србије. Или, да будем још краћи: Путин није Русија

Александар Вучић и Владимир Путин (Фото: Бета/АП)

У последњих пола године написах неколико текстова о данашњој политичкој ситуацији у Русији. У њима сам, не емоционално, већ, како се мени чини, разложно, на основу чињеница, писао веома критички о Путину и природи његове власти.

За оне које то интересује, могу да моје прилоге прочитају овде: „Путин – адвокат државе Израел?„ (Стање ствари, 22. септембар 2018); „Стид„ (Стање ствари, 22. новембар 2018); „Различите реакције Русије и Кине на хапшење њихових држављана у Америци„ (ИН4С, 22. децембар 2018).

Због тога сам, у многим српским коментарима био нападнут, а неретко су на мој рачун биле упућене и погрдне речи. Могу само укратко да одговорим. Ја и даље остајем при моме чврстом уверењу, да српски народ, без подршке Русије, тешко може да опстане у 21. веку. Једним словом, остајем, као уосталом и огромна већина Срба, „непоправљиви русофил.“ Но, Путинов режим, сада је јасно, јесте можда гарант за опстанак Вучићеве владе, али не и Србије. Или, да будем још краћи: Путин није Русија.

Са друге стране, моји текстови су се појавили и у руским медијима. Овде сам доживео веома позитивне критике, па и похвале. То исто сам чуо и од Срба који познају Русију. Све ово ме охрабрило, да наставим са овим послом.

Путин је на власти, ево, скоро већ 19 година. Имао је довољно времена да промени неке лоше ствари које је наследио од ранијег, Јелциновог режима. А није. Шта то значи? Путин није способан да спроведе преко потребне радикалне промене? Или Путинов режим ипак представља континуитет Јелцинове власти? Да би ово последње могло бити тачно, показује и чињеница, да је из времена Јелцина преузео неколико кључних људи, које је становништво запамтило само по злу. А пре свега сам Јелцинов систем остао је мање или више нетакнут.

Пођемо од онога, због чега су Руси највише огорчени на Путина и његову владу. У земљи владају огромне социјалне разлике. Мање од пет одсто становника Русије поседује преко 95% богатства земље. Чак 60% људи живи на граници сиромаштва. Ово су све подаци које свако може да добије из руских медија.

Људи су приликом последњих избора очекивали да ће Путин да доведе нове, свеже „непотрошене“ људе, који су се доказали својим радом и способностима. Успут речено, Павел Грудинин, једини истински протукандидат Путину, према неким неслужбеним проценама добио је око 25% гласова. Но, „службени резултати“ говоре, да је добио 11%.

После избора, за председника владе поново је, на опште разочарење грађана, именован Димитрије Медведев, један од најормзнутијих људи у држави. Он се „прославио“ многим изјавама. Издвајам следећу: „Ако учитељи имају бедне плате, па нека онда нађу још један, додатан посао!“

На водећим местима у држави су људи, за које се зна, да су уско повезани са мултинационалним корпорацијама и финансијским центрима, који се налазе у Лондону, Њујорку или Франкфурту. Поседују станове и виле на Француској ривијери, Кипру или Флориди. Њихова деца школују се у Кембриџу, Харварду или Оксфрду. Та Јелцинова, а данас и Путинова, економска и политичка елита савршено је равнодушна према судбине Русије. Ево омрзнутих имена која се најчешће спомињу: Набиулина (Эльвира Набиуллина), Милер (Алексей Миллер), Александр Новак, Владислав Сурков, Гајдар (Гайдар), Чубајис (Чубайс), Кудрин, Сечин…

Јелцинов устав је и даље на снази. У њему се спомињу многи народи, који живе у земљи. Само нема ни слова о – руском народу. Јелцинов устав као што је познато, писали су амерички саветници. Путин, очевидно, верује да је он толико савршен, да није ни покушао да га промени.

Зато није чудо, да су многи излаз из оваквог понижавајуће положаја руског народа видели у томе, да се унутар Руске федерације оснује и „Руска република“ („Республику Русь”). Најистакнутији руски интелектуалци јавно говоре, да најзад треба уважавати права и интересе државотворног руског народа („требование уважать права и интересы державообразующего русского народа“).

Никола Н. Живковић

Руски народ чини око 84 % становништва. А ако се упореди са осталим државама у Европи, онда је Русија свакако једна од најхомогенијих држава. Ако, рецимо, Француска, Естонија, Швајцарска, Холандија или Литванија могу да кажу да су националне државе Француза (Естонаца, Швајцараца, и тако редом), премда проценат Француза износи мање од 84%, поставља се логично питање: Зашто то не би могли да кажу Руси у Русији? Очевидно да не могу зато јер државом још увек влада совјетска идеологија, на основу које јесте правилно, да се врши дискриминација према рускоме народу. Од бољшевика до Путина власт непрестано понавља, да је Русија „многонациональное государство“. Па шта? И Немачка је такође многонационална држава! Па ипак, у уставу земље пише да је то држава немачког народа. исти случај је и са Француском. По којој логици Кремљ забрањује да се Русија зове држава „руског народа и многих других етничких група и грађана“? Кога то може да вређа?

Пропала бољшевистичка идеологија јесте и створила многе вештачке нације, па тако и украјинску. У време Совјетског Савеза Украјини су припојени крајеви, у којима је живело незнатан број Украјинаца, као што су Одеса, Харков, Доњецк или Крим.

Руски народ процентуално је мало заступљен у структурама законодавне власти, у најутицајнијим медијима, у култури, а нарочито је то видљиво код најбогатијих људи, олигарха, где Руса има мање од пет одсто.

Дискриминација руског народа и у наше време јесте присутна у свим секторима друштва. Било је неколико покушаја самоорганизације Руса од времена Стаљина па до Путина. Но сва таква настојања власт је угушила силом. Кремљ се, изгледа, панично боји најбројнијег народа. Необуздани, стихијски устанци руских сељака, које је 1670. године водио Степан Тимофеевич Разин, а неких сто година касније Пугачев (Емельян Иванович), као да и данас плаше владајућу политичку елиту.

Етничке мафије из Татарстан просто купе представнике руске политичке елите (без обзира да ли је реч о Татарстану, Чеченији или Дагестану). Тако етничке мафије тих република, уз помоћ Путинових руских чиновника, потискују руски народ из „братских република“. То исто се догађало у време Совјетског Савеза, на пример, у Казахстану, Азербејџану или Грузији.

Практично, државна идеологија Путинове власти ослања се на идеологији мондијализма. Они је називају либерално-демократска идеологија, где слободно тржиште регулише све секторе друштвеног живота и где се традиционалне вредности добра и зла сматрају превазиђене. Тако у јавном и културном простору царује цинизам и „сведозвољеност“ („вседозволенность“), разуме се, под условом да имаш новаца и да си близак власти. То је заправо „државна идеологија“ („государственная идеология“), коју предводи слој олигарха („олигархический слой“). А међу њима нема ни 8% Руса, премда они чине преко 80% становништва земље. Ја сматрам да то није ни нормално ни праведно.

У руској (а тако је и у српској) култури дубоко је укорењено схватање правде („справедливости“). У криминалној пљачки државне својине („грабеж государственной собственности“), која се спроводила у време Јелцина и то под неутралним именом „приватизација“, Руси нису учествовали ни са 5%. Многи се сећају имена као Гусински (Гусинский), Фридман, Березовски (Березовский), Ходорковски (Ходорковский), Абрамович, Гајдар, Чубајис – и тако редом.

Познато је да је појам „русского” од 1920. до 1930. године било идентично с термином „контрареволуционарно“. А и касније, па све до наших дана било је покушаја денационализације „русского“, да се замени са „советского человека”, а данас са „грађанином Русије“.

Само за време кратког периода током Другог светског рата Стаљин је рехабилитовао „русское национальное чувство“. Но, то је била само привремена тактичка мера, као уступак војном патриотском блоку, који је једини био у стању да победи Хитлера. Ово исто видимо и данас, када Путин, са времена на време, из тактичких разлога, привидно даје уступке руским осећањима. Рецимо, у Сирији, када треба да се гине „за родину“. Слово „руски“ („русский”) практично је забрањено. Чује се само када се говори о „русском языке“.

У Москви је 2012. године отворен Јеврејски музеј („Еврейский музей и центр толерантности”). Заузима површину од 8500 квадратних метара. На отварању су били Путин и председник Израела. Нажалост, „православный президент” не планира да изгради Музеј Русского холокоста. Неки су то протумачили страхом Путина, јер би тамо посетиоци морали да виде многа јеврејска, литванска, пољска и естонска имена, који су били терористи и џелати као учесници геноцида над руским народом, о чему је уосталом писао и Солжењицин, руски писац и добитник Нобелове награде, у својој књизи „Две стотине година заједно“.

Изјава Владимира Путина о Лењиновим „моштима“

У Јекатеринбургу постоји Јелцинов центар. Никита Михалков и педесетак истакнутих руских уметника и научника упутили су недавно отворено писмо Центру, у коме се захтева да престану са својом криминалном русофобском делатношћу.

Када слушам Путина и његове чиновнике, јасно ми је одмах да имам посла са људима који нису Руси већ Совјети. Зато ме и не зачуђује да они немају проблем да данас просто замене појам „советский” са појмом „российский”. Важно је да не кажу „руски“.

У време Горбачова и Јелцина, од 1990. до 1995. године из Чеченије („из Ичкерии“) протерано је 300 000 Руса. Неколико хиљада је убијено. Путин ниједном није поставио питање одговорности за тај геноцид над руским народом, нити да се убице пронађу и казне. Када ће да стигне правда за стотине хиљада Руса, који су протерани са Кавказа, са Балтика и Казахстана?

Треба да видите улице Москве, када је празник Курбан-Бајрам. Одјекују крици „Аллах акбар!” Верници су запосели све улице центра града. Саобраћај је заустављен. Путина и његове људе то не погађа. Они на радно место долазе хеликоптером.

Русијом влада компрадорска класа у сарадњи са „партнерима са Запада“, како то често непрестано понављају и Путин и његови министри.

Истинска елита једног народа јесте она, која служи за пример по својим људским и моралним способностима и коју следи већина народа. Елита чини основу сваког друштва и то не на основу присиле, већ по природи ствари, својим угледом и личним примером.

Совјетска елита и данас Путинова, њихове породице имају једно до два детета. Путин има једно дете, Медведев једно, Матвиенко – једно, Лавров – једно, Рогозин једно – тако редом. Године 1961. СССР је поставио светски рекорд, када су лекари извршини шест милиона абортуса. А највећи број те нерођене, убијене деце била су руска. Када се говори о „советских достижений” и Гагариновог лета у космос године 1961. не треба да се заборави ни тај податак. Мора да признам да бих ја више волео да 1961. године Гагарин није полетео у космос, а да је зато рођено шест милиона руске деце.

Многи руски родољуби, који указују на проблем демографије, бивају жигосани као „руски националисти“, седе у затворима или су присиљени да беже из земље. Јасно је да само руска националан држава може да заустави пропаст рускога народа.

Сви знају да је извор несреће руског народа у догађајима из године 1917, када су терористи-бољшевици, уз помоћ новца са Запада, из Америке и Немачке, освојили власт у Русији. Прво што је Лењин урадио – донео је законе, којима се уништава традиционална породица. Познате су демонстрације голих комсомолаца под паролом „Доле стид!“ („Долой стыд!“).

Но, да се руски народ уопште сачувао до године 2019, то има да поблагодаримо – не Лењину, Стаљину, Горбачову, Јелцину или Путину, већ – отпору руског народа.

Има оних који причају да је руски народ био пасиван, да није пружао отпор бољшевицима. То говоре они, који не познају историју. Руски народ је од самог почетка дизао устанке против „црвених“ терориста. Тако је већ године 1918, у августу, букнуо Ижевско-Воткински устанак (Ижевско-Воткинского восстания). Устаници су пуна три месеца одољевали технички и бројчано далеко надмоћнијој Црвеној армији. Устанак је било и у време Стаљина и Хрушчова.

Које су заслуге Путина? Да је Крим поново руски? Њему ни у сну није било до тога. Државни пуч Порошенка и самоорганизација Руса на Криму није оставила Путину други избор.

Било је руских родољуба, који су се од 1991. постојано борили да се Крим врати у састав Русије. Исто то важи и за Јужни Сибир, који сада припада Казахстану. То су, на пример, Едуард Лимонов и његова организација. Многи су због тога годинама седели у украјинским и казахстанским затворима. Ни Јелцин, а ни Путин нису много учинили да се побољша положај руског народа у Украјини, балтичким земљама или Казахстану.

Да закључим: Путинова политика за Русију је погубна. Русофобска идеологија, која царује руским медијима, треба да се прогласи злочиначком. Имена Лењина и осталих бољшевистичких терориста и даље красе улице и тргове од Каљинграда до Владивостока.

Велики руски научник Мендељев рачунао је да ће Русија године 1950. имати око 400 милиона становника. Данас Русија броји свега 145 милиона. И таква умањена, осакаћена Русија подељена је на десетак националних република и „субъектов федерации”. Постоји Карелија, премда Руси чине 70% становника, слична ситуација је и са Мордовијом. Постоји Јеврејска република, премда тамо Јевреја има мање од три одсто.

Руси не могу да разумеју да је земља тако богата а да народ живи тако бедно. Како то, рецимо, да Чеси примају четири пута веће пензије од Руса, а они немају ни гаса, ни нафте, а ни драгоцених метала? Путин ни о томе ни слова.

Русија наставља да у бесцење распродаје своје сировине: гас, шуме, нафту, драгоцене метале. Ово се ради нарочито интензивно од Брежњева па до Путина. Ко даје право данашњој политичкој елити да тако лишава будуће генерације руског народа овог богатства? Тако се не понаша ни најбеднија афричка држава.

Путин зна да цитира Достојевског или Иљина (Ивана Ильина). Но, својом политиком он ради све супротно него што су говорили Достојевски или Иљин. После свега, мени се све више чини, да је Путин идеалан председник и по жељи пре свега самога Вашингтона и Лондона. Путин и његова власт симулира патриотизам, како би на још неко време продужила своју власт над руским народом.

Све што сам казао за Путина, може буквално да се каже и за „нашег Ацу“. Ако бих морао да кажем кратко, која је разлика између њих, можда не бих много погрешио када бих рекао да је разлика само у величини државе, у природним богатствима, те да је Вучић заправо Путин, само без атомске бомбе.

Ореден Александра Невског којим је Путин одликовао Вучића (Фото: Sputnik/Д. Герман)

Путин је одликовао Вучића и то пре свега из пропагандних разлога. Његова популарност међу руским народом никада није била тако ниска као данас. Зато је овим потезом желео да каже да он помаже „братски, словенски, православни српски народ“. Из истих побуда је Вучићу био потребан тај потез Путина, јер „иза мене, ево, стоји цар Путин, дакле, ја сам ипак српски патриота, а не диктатор и издајица, како желе да ме прикажу пет милиона српских демонстраната“.

Маске су пале. Верујем, да овај потез неће помоћи ни Путину, а ни Вучићу. Један и други су крајње непопуларни и било би добро и за руски и за српски народ да њихова места што пре заузму одважни, способни храбри политичари, који су истински одани и искрени пред својим бирачима.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Блог Николе Н. Живковића, 8. 1. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Владимир Путин, Никола Н. Живковић, Русија, Србија и Русија