Државност би требало да происходи из црквеног и културног наслијеђа и тако би била успостављана природним механизмом. Таква, може да се и самоуспостави. Таква државност је трајна
Др Горан Ж. Комар
Највиша мјера хришћанске вјере и хришћанског морала огледала се у историјском моделу патријархалног родитеља, можда више него другдје, човјека Динарског система. Херцеговине, Црне Горе, Далмације? Човјека крашке вртаче. Отац немоћан да прехрани и одлучан у узношењу Творцу своје вјере и свогa дјетета. Оскудна крашка вртача која не може донијети принос хљеба земље да би отац прехранио сина, а дубока као сиње море вјера изучена једнако оскудном ријечју свештеника и епископа. Поука из најдубљег библијског опита вјере записана у предању о Авраму. Та је ријеч и њезин реципијент већ у часу откривања надисторијска. Вјера човјека Динарског система је надисторијска. У својим декларативним изразима она гледа државу својих претходника подизану у великој свјетској слави. Она је оличена искључиво Пећком матицом црквом. Динарски човјек је државотворан, јер је црквенотворан. У средишту његове државотворне мисли је пећка матица. У турској тмини он државу гледа у Пећи. Овим погледом ја хоћу изразити увјерење да и од тога нивоа експонирања и устрајавања на захтјеву одржања и функционалности немањићко-византијске матице цркве, постоји дубљи и најдубљи ниво схватања вјере која у свом изразу може живјети Аврамовску жртву. У отпору исламизацији или другом црквеном поретку. У том контексту, јасно је, само по себи, да су сва декларативна испољавања захтјева за успостављањем предјелних српских аутономија у себи носилa државотворну намјеру, или државотворни народни план одржања. Функционалност пећког средишта Цркве у Срба представља минимум захтјева одржања организационог склопа Цркве – државе. Други инструментариј није на располагању. Динарски човјек је, као човјек Средоземља, виђао мијене великог свијета. Рушења држава и политика. Он је чекао. Као човјек вјере, он је знао да ништа крупно не мора да се догоди за његова живота. Он је знао да промјена може да се догоди сутрадан, или за сто година. Он је чекао. Изражавао је то својим протестима и представкама властима великих држава које су биле велике зато што су посезале за туђим земљама: Немојте да се сада католичимо када нисмо до сада! – каже српски кнез од Опузена.
Oтац динарског православног обрасца. Отац спреман да тумачи глад. Да растумачи свијет оскудице. Да растумачи смрт. Да ли је таква спрема и такво познање свијета мјера богословског ауторитета? Да ли је заједница одржана у Динаридима богословска заједница? Чак, света заједница. Она је чекала 16. вијек да би прославила дјела колективног ктиторства. Дјело заједнице са члановима који своме општем дјелу придоносе са по два цекина. Тај је принос свет барем колико је свето ктиторство највећег међу ктиторима свете династије Немањине Стефана Уроша II Милутина.
Ако је постојао период у којем се српски народ могао угасити, у којем се могло угасити српско динарско огњиште, тада је то, ја вјерујем, период не много дужи од сто година, од пада Смедерева и пада Босне до обнове Пећке патријаршије 1557. У коликој мјери је тај народни гениј био на правом путу казује резултат обухватања готово свих српских домена у мрежу црквене организације којој је глава у Пећи. Какво дјело, какво свјетло! Дјело које персонификују Соколовићи. Постићи ће се све што јесте садржај државе Медитерана. И видјеће се, будући и даље под окупацијом Османлија, како се могао културним и умјетничким приносом испуњавати српски простор. Простор српске земље. Земља која није окриљена државним субјективитетом. Данас се стварају државе са међународно-правним субјективитетом без материјалног културног наслијеђа. Зар не? Државност би требало да происходи из црквеног и културног наслијеђа и тако би била успостављана природним механизмом. Таква, може да се и самоуспостави. Таква државност је трајна, као што је урушива и нестабилна државна формација чија је мјера и садржај државности лежао у изјави о држави. Таква је могла настати искључиво на закону који поставља револуција.
Да живи Република Српска!
Categories: Српске земље
Племенити истинодржитељу, господине Комар, моја благодарност једнака је радости мојој ради свакојег писмена Вашег ! Читајући ово најсвежије, радост је у усхићење прешла, а благодарност у коментар стати не може. Наклон и многопоштовање !