»Hrvatska kultura« je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papigе…. »Hrvatska kultura« je ljupina ili mućak — svejedno — kako hoćete!

»hoćemo da ostanemo Evropejci, — makar i u poslednjoj
klupi evropske civilizacije« — (»Obzor« 13. Aprila 1923.)

»Pre smo bili avangarda evropske kulture, a sada nastoje da
budemo arijegarda balkanske nekulture« (Vođa hrvatskoga naroda)

Možda nemaju svesti žutokljune papige, da su automati bez volje i autodiscipline. Sigurno nemaju svesti o tome, da automatski t. j. ne svojevoljno, bez duha-duše vrše stanovite funkcije, koje ne rezultiraju iz subjekta nego su samo mehaničke posledice vanjskih objekata. Pa kad ima takovih životinja »niže vrste« (veran sam naučnom rečniku!) koje nisu svesne, da automatički izgovaraju naučene reči odnosno misli svake okoline u kojoj dulje vremena živu, onda je razumijivo, da takav tip mora postojati u daleko razvijenijoj meri kod životinja »više vrste« — napr. čoveka ili ljudi.

Papiga sigurno ne govori zato što mora da govori nagonski ili ima nešto da kaže, nego za to, što je njezin »govor« samo automatska posledica nečije okoline i nečije dresure. Majmuni se ne voze cirkuskom arenom za to, što im je bicikl nužno pomoćno sredstvo bržeg saobraćaja, nego za to što su dresirani, imajući predhodno imitujuću sposobnost, da automatski izvrše tu spomenutu ili koju drugu radnju. Moć imitovanja kao i oponašanja svakako su emanacije drugog stepena, pošto su tek vanjske refleksije. Protivno, moć stvaranja je emanacija prvog stepena, pošto je uvek originalna unutrašnja koncepcija.

Ljudi, neizmerno tašti i oholi ljudi, članovi »više vrste« životinja ne čine izuzetka ni od majmuna ni od papiga. Ima tako jedna sekta ljudi, rimokatoličke veroispovesti koja sačinjava jedno hijerarhijsko pleme pod imenom Hrvati. Oni geografski nastavaju zapadnu granicu Balkana a zabunom svrstaše ih drugi i među Slavene. Zabluda! Pošto se na granicama uvek govori mnogo i koješta, čuo sam često klepetanje o t. zv. — »hrvatskoj kulturi«. Ja ne budi len, mnogo sam se trudio (pošto sam upoznao i neke druge) da upoznam to čudo neviđeno — »hrvatsku kulturu«. Ali rekoše mi, pošto je ta »kultura« hrvatski monopol, da moram najpre tražiti zavičajnost »kulturnog centra« i »evropske prestolnice«, jer kao Srbin ne mogu se tako jeftino i lako grejati na suncu »hrvatske kulture«. Dobro — sve sam učinio tako. Brzo zatim, razočaran i gnevan, pošto sam bio baš latinski ргеvaren (posledica Rima i Vatikana) odmetnuo sam se u buntovnike — zenitiste. Stojeći čvrsto na repu zapadno-centralne Evrope, na zapadnoj granici divnog zenitističkog Balkana govorio sam ovo: kultura nije papiga! kultura je stonoga; ili još bolje: kultura је vileni konj. Kultura je porodica genija ali ne imitatorskih majmuna! Kul …. Tu …. Ra ……..

Ljubomir Micić, Pariz, 1932.

Možda ovi mali ljudi ni ne znaju, da mnogo ponavljane reči gube svoj prvobitni smisao. Tako jedna te ista reč, u raznim intervalima vremena, na raznim mestima, ima razna značenja, a sačinjava i više pojmova. Možda ovi mali ljudi ne znaju, da je leteća papagajska reč »kultura« doživela nekoliko izdanja — od prvobitnog značenja obrade zemlje ili tla do pojma o najvišim tekovinama ljudskog uma i ljudskog stvaranja. Možda ovi mali ljudi ne znaju, da je latinska reč »kultura« profanisana (u njihovim ustima najviše!), pošto je zlorabljena kao monopol (dokaz neslavenskog egoizma!) i kao maska za niske i najnemoralnije ciljeve. Nekada, merilo za kulturu bila je oranica, zelena detelina ili vreća dukata, a danas kultura je znak veličine srca, visine duha i širine duše. Danas je merilo kulture pesma, slika ili film, radiotelegraf, električna struja, zenitizam — pa makar to izgledalo paradoksalno i glupo. Ali i glupost ima pravo na život, pošto je glupost zagarantovani i najbolji uslov samoodržanja. Na glupima svet ostaje! A to je sigurno, pošto smo utvrdili, da papige nemaju svoje volje i nisu svesne svojih automatskih emanacija. Tako sigurno, kao što uopšte ne postoji nikakova hrvatska kultura, pošto nema nigde individualnih odnosno originalnih osnova koji uvetuju takav jedan species.

Priđimo malo bliže tom veštačkom blefu i fantomu, koji je imitatorski sastavljen iz sledećih evropskih otpadaka: 1.) nešto crkvene gotike Benedikta XV. 2.) nešto upeglanih frakova Wiener Mode — 3.) nešto skuvanog asfalta od običnog koksa i katrana — 4.) nešto kompilovanih stihova od sve četiri strane sveta, po starosti između XVI.— XIX. stoleća. 5.) nešto bečkog propalog kulturtregerstva. 6.) nešto prepisane filozofije isključivo nemačkog specialiteta. — 7.) nešto sušičavog žurnalizma srozanih đaka i literata — 8.) nešto nakazne arhitekture a la Viribus-Unitis. — 9.) nešto neotmenih malograđana, koji kvitiraju svoju »kulturu« naglašavajući: ja nisam iz Makedonije. — 10.) nešto mondenih barova koji sačinjavaju »velegrad« evropske degeneracije. — 11.) nešto urođene ograničenosti koja je oplođena ropskim i farizejskim savijanjem grbača kod pozdrava. — 12.) nešto frazerske ukradene »čovječnosti« koja sakriva u sebi strah i nečovečno srbožderstvo. — 13.) nešto »nauke« koja se kreće van života a deluje kao grčevi u stomaku — Tako do broja 100—1000. Sve je to otpadak i prirepak raznih tuđih »kultura«, koje su pretrpele svoj poraz i slom u svetskom ratu a skupnim imenom zove se takav vašar — eklekticizam!

Bilo bi možda ovde vrlo nezgoduo zapitati u ime »hrvatske kulture« — što su radili hrvatski pesnici napr. za vreme rata, koji je vođen protiv čovečanstva, protiv Slavena, sa Hrvatima i protiv Hrvata? Što su radili hrvatski univerzitetski profesori i naučnici? Svi jedno te isto! Sluganili! Ni jedan glas protesta, bune ili revolte! Pevali su ropske himne i pisali hvalospeve austrougarskim đeneralima i vojskovođama. Sve je bilo spokojno u ime velike velike »hrvatske kulture«. Što danas rade ti isti hrvatski pisci i naučnici, što predstavljaju »kulturu« Hrvata koji još juče nisu imali najprimarnijeg atributa kulture — političku slobodu. Ni jedan glas protesta, bune ili revolte! Oni zdušno i podmuklo sarađuju na obaranju bez svoje muke zasluženih kulturno-političkih tekovina, oni strastveno sarađuju u najsramotnijem atentatu na kulturu časti, srca i duše, koja znači mnogo više nego sve kravate »domaće tvornice rublja« ili homoseksualne pidžame »Engleskog magazina«. Oni sadistički uživaju i podupiru vođu »naroda«, čija je politika rezultat samo jedne nekulture, politika koja je osnovana s jedne strane na mržnji i gramžljivoj egocentričnosti jasnog budalizma a s druge strane bazira isključivo na nekulturnim uvredama i pogrdama najkulturnijeg na Balkanu — srpskog stvaralačkog naroda. Zapamtite: mi nismo Hristosi i nećemo dopustiti, da ljude do kraja popljuju i razapnu »kulturne« barabe!

I najravnodušniji prema političkim mišolovkama i šoveno-nacionalističkim smicalicama mora u ovim časovima najveće hrvatske reakcionarnosti i degeneracije da se buni, da revoltira u imaginarnom »kulturnom centru« baš u ime kulture, u ime čovečje časti — u ime onih Srba, koji su u prilog kulture (obeščašćene po hrvatskim pelivanima), dali sve ujedno i za legiju umišljenih regionalnih i patoloških puzavaca. Bunim se i ja kao čovek u ime onih, koji su pred celim svetom zasvedočili kulturom ljubavi i heroizmom srca veliki energetički imperativ i neosporno čovečansko pravo svog kulturnog a po tome i političkog vitaliteta.

Daleko sam od toga, da veličam uopšte našu kulturu. A ne želim se upuštati niti u poređenja niti u nizanje činjenica što je vrlo lak posao. Ali nije zgorega da opet spomenem: kako je Srbin Nikola Tesla otkrio čovečanstvu telegrafiju bez žica a električno oko čeka u pripremi triumfalnu primenu u životu zemlje. (Ovo je dosta da izleči bolest »cultura croatiensis«). Ali, da se jedna fikcija, jedna obmana, jedna proračunana papagajska laž kao što je »hrvatska kultura« nametljivo i nama veša oko vrata kao katanac ili konopac vešala od istovetnih ljudi i da se bezobrazno suprotstavlja nekoj srpskoj »nekulturi« — to mi ne ćemo ne samo za to, što smo ubeđeni da su Srbi kulturno nadmašniji i sadržajniji za pedeset zagrebačkih katedrala od Hrvata i po svojoj starini i po savremenosti, nego i za to što smo željni da istinski čovečno i stvarno sudelujemo tek u stvaranju nove čovečanske kulture. Za to ćemo se odlučno braniti od suradnje mediokriteta i podlih nametljivaca i centralno-evropskih brabonjaka, kao što su to zenitisti i dosada činili. U ime kulture i naše mlade rase tražimo, da se ovo patološko mahnitanje što pre zaulari, pošto preči svaki kulturni progres. Mi smo dovoljno prečistili te leteće pojmove kulture i civilizacije, ali uistinu, nismo nigde u istoriji našli primera, da bi se negativnost i destruktivnost nazivali kulturom te nevaljalstvo lakirano kulturom a lišeno svih etičkih osnova, ili degeneracija nazivali civilizacijom. Mi nigde nismo našli, da bi u evropskoj kulturi (pa ni u poslednjoj klupi!) koja je gotovo sinonim bele rase, postojala i neka bezgrešna devica »hrvatska kultura«. Naprotiv, dobro znamo, da je svet podeljen samo u nekoliko kulturnih sfera, da postoji osim evropske, kineska, indijska i arapska kultura. Sve je to starije od otrcanih »hiljadu godina hrvatskog kraljevstva«. Neke su aktivne a neke su samo muzejski rekvizit ili relikvija. Tako, mi nadalje znamo, da je Aleksandar Veliki Makedonski bio Balkanac (zato je i mogao raseći Gordijski čvor!) i da je prva kultura Evrope rođena u Heladi. Sve to na mrskom Balkanu, čiju elementarnu snagu čuva još i danas srpski barbarogenije u svom velikom srcu i bistrini uma. Baš na Balkanu postavljena je nekada prva kulturna granica između Evrope i Azije. Sve mi to znamo. A trebalo bi, da to naše znanje preuzmu i »evropske« papige, pošto bi time u korisnije mogle upotrebiti svoj inferiorni i snobovski automatizam. Evo, tu leže sva naša istorijska, progresivna i etička prava, da suprotstavljamo srpski konstruktivni balkanizam destruktivnom hrvatskom »evropeizmu«. Balkanizacija Evrope, naš je poziv i zapoved. Balkanizam je prasnaga dnevnog ognjišta prve evropske kulture, te kao sinteza mladoga divljega slavenizma i zrelih plodova klasičnog helenizma, pobedićemo duhovno u budućnosti snažnije, nego fizički u prošlosti i sadašnjosti. Srpski prilog čovečanskoj kulturi biće neosporno označen žigom rasne balkanske kulture i nove balkanske civilizacije. A »hrvatska kultura«?

»Urrraaa
Obesićemo vašu perverznu kulturu
Za ženske šešire u javnim kućama
Baš kad budete u položaju puzavaca
I smejati se: ha ha ha . ..«

»Hrvatska kultura« je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papige, čije je pravo imo i adresa — preuzvišena gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb. »Hrvatska kultura« je švindl i veštačko nasledstvo onih, koji još i danas čuvaju nedeljivost krune Sv. Stjepana. »Hrvatska kultura« je ljupina ili mućak — svejedno — kako hoćete!

Објављено у „Зениту – међународном часопису за зенитизам и нову уметност“, год. III. No. 24. — мај — 1923.

Послушајте још

„Барбарогеније децивилизатор“ Љубомира Мицића, радио-драма, Драмски програм Радио Београда, у драматизацији Владимира Коларића

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Љубомир Мицић, Божић 2018, Зенит, Хрвати, зенитизам