А снага мора бити у деловању. Видљивом и јасном. Снага народа није у слеђењу снажног пастира, него у вери пастира у ту снагу
Владимир Коларић
Навикли смо се на то да нам предстоје одлучујуће године, у којима нас, од случаја до случаја, очекује било катастрофа било просперитет. Година пред нама је свакако кључна: интегрисани (спољашњи и унутрашњи) притисак на Србију и српске земље, од Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе и на Русију, пре свега преко Крима и Новорусије али и одређених унутардржавних процеса, у овој години свакако морају ући у неку нову фазу, која можда неће донети решење, али ће ствар поставити на нове основе.
Опстанак Европске уније, даљи развој мигрантске кризе, преструктурација на нивоу западних политичких и финансијских центара моћи озваничена победом Доналда Трампа и успоном европске деснице, или на локалном плану очекивање да се домаћа политичка елита коначно одреди, односно покаже праву природу обавеза које је на себе преузела не само по питању КиМ него и даље колонизације земље – само су нека питања на које ће нам бити макар делом одговорено у години пред нама.
Очување Косова и Метохије, макар и у данашњем, знатно редукованом облику, опстанак и јачање Републике Српске и ако не смењивање оно свакако демотивисање актуелног црногорског режима да чини репресију над носиоцима српског идентитета у Црној Гори, свакако представљају позитивне исходе процеса који нам предстоје, што подразумева и даље јачање Руске Федерације и њеног присуства у нашем региону.
Оно што је извесно је да такви исходи не би смели да се дочекују пасивно, а право питање је коме би они уопште требало да буду препуштени, наравно, кад су у питању овдашњи актери, јер оне спољашње већ одавно знамо.
Очигледан одговор је да су то изабране власти, али имамо ли ми поверења у њих, без обзира на то под којим условима смо их, те и такве, наводно изабрали, пре свега у њихове стручне, патриотске, безбедносне капацитете? Имало ли поверења у било коју до сада уобличену алтернативу, па и ону која шета суботом?
Имамо ли, пре и изнад свега, и свако од нас понаособ, поверења у себе? У то да може нечему да допринесе, на било који начин, ако већ није спреман да поклони поверење ни једној страни пројектованог дуалног избора?
Верујемо ли уопште да ћемо бити у позицији и да ћемо имати снаге да делујемо када за то дође време, а што сада наводно тако нестрпљиво чекамо?
А и то време, и од кога до зависи? Ко је тај који ће дати знак за старт, и шта онда, шта после?
Да ли ћемо деловати и како, ако неко нешто потпише или не потпише? И ко смо то уопште „ми“?
Или ћемо само слегнути раменима и рећи „тако је то“. „Живот је курва“. Или „чудна ми чуда“. „Све ће то народ позлатити“.
А снага мора бити у деловању. Видљивом и јасном. Снага народа није у слеђењу снажног пастира, него у вери пастира у ту снагу.
Веруј и сви ће поверовати. Крени од себе. Не требају ти милиони, довољно је неколико. Али, има ли човека?
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
“А снага мора бити у деловању. Видљивом и јасном.”
Било би корисно да нам је аутор рекао шта сматра видљивим и јасним деловањем у којем лежи снага. Сви се слажу да је потребно деловати, то је опште мести. Оно што недостаје јесте идеја и план на који начин деловати.
Господине Лазићу, од себе, прво ви морате делати.Синергија долази после.
Покајање, молитва, Света Литурђија и Причешће, у Сладајшчајег Бога уздање, а поверење и ослонац у људе са оним тренутом када ретки нађу ретке, правицом и истином дубити у срцу Свете Тајне и Свете Врлине, благодарност и трпељивост којима сујета и празност духа не тлење непоколебивост и истрајност, љубити ближњега непосредно, сушто и садржајно, ласно и власно, у кругу, коловрату породице, братства, Цркве и Литурђијске Саборности да свеприсутни и понављајући грехопад почне да бледи и нестаје, стражити повратак сагрешенија, опрост искати – ваљано је и добродетељно такво што чинити на личноносном битију, те вазда, наказној и изопаченој власти пружати отпор – сваки дан светли који ти Господ дарује сведочити да ниси од њих, да јеси Србин и Православац у вери утемељен, у радости патње Крст свој носити ( завист и увређеност, злурадост и пакост једнако те прате, неразумевање и одбојност, губитак посла, спотицања, подла уцена и бедни компромиси који ти се бахато ” нуде ” као замена за живот, осуђивање и искључивање, све то да се поднети, на крепљење и пресаздавање, преумљење и успокојење ), не учествовати у њиховој ђавоиманости безусловно и бесцено, до очигледности, белодано БИТИ онај који није од њих, без мржње ( ја без презира јоште не умем и јоште нисам )… Све досад што овде као предлог исповедих, мој је доживљај, догађање и искуство, које ни својој деци не захтевам и не намећем, тек као пример, свој убоги живот ( некад више, некад мање ) следујем… На мапи заједнице, државе, рода најпрво, у закриљу Цркве и Монархије – дакле у закриљу Бога Саздатеља, обновити ДУХОВНУ аристократију, племство, ” елиту “, у војсци и образовању, укинути ” просветитељску демо(н)кратију и парламентаризам ” као јаловост свевласти малог и маломоћног људског разума. Номоканон Светог Саве и Законик Душанов да устроје на самодржавље… Може ли такво што бити без проливања крви братске ? Брозовштина и малобуржујска осредњост и просечност нужно крв захтевају, на нама је да Господа Бога узљубимо и умолимо, да нам дарује ДУХОВНО племство које поменух, да њих најпре усинови, да крви не буде… Слава Богу на Висинама, на Земљи мир, међу Људима добра воља… ( Како умех, ја исповедих… )
Snaga jednog naroda, a narod je ono sto se predaje na-rodjenju, predajno, proslo, ali nacija uvek podrazumeva slobodu sadasnjeg trenutka, kao izvor politicke slobode, bez koje ono predajno nije vise predaja, vec puka prinuda proslosti, gotovo zivotinjska, tako da nije ni cudo sto se u svom najvulgarnijem obliku borci za “identitet” pozivaju na genetska istrazivanja, lezi u tome da prevazidje sebe, a ne izgubi se, u pojedinca, gradjanina, kao spoj predajnog i slobode, proslog i sadasnjosti, kolektiviteta i individualiteta.To sto su u Srbiji “nacionalno”(ispravnije “narodno”) i “gradjansko” suprotstavljeni, jeste izvor problema u kojem lezi i njegovo resenje.”Gradjanisti” okrenuti nasuprot nacionalnom, podlozni su manipulaciji spolja i posmatranju “identiteta”, isto zivotinjski, kao prevazidjenog, izumrlog u gradjanstvu.”Nacionalisti” okrenuti nasuprot gradjanskom, podlozni su manipulaciji iznutra, gde se pitanje identiteta koristi za prikrivanje nepravne ohlokratske drzave.Ovaj rascep politiku svodi na bezalternativnost za ili protiv, cime se veliki deo populacije depolitizije, a stranke deidelogizuju, pretvarajuci se u krila ohlokratije.On takodje otvara mogucnost manipulisanja identitetom, jer se pitanje nepravnog poretka transformise u pitanje identiteta, kao sto to jasno pokazuje Milo Djukanovic koji je bio deo srpskog identiteta, kada se iza njega krila ohlokratska vlast bivsih komunista Slobe, Mome i Mila, sto ih nije sprecilo da naprave Jugoslaviju, a ne Srbiju ili, barem, SCG, da bi zatim na identitetskom pitanju razbio zajednicku drzavu i istovremeno produzio zivot svojoj ohlokratiji.Rascep izmedju gradjanskog i narodnog se zatvara vladavinom zakona i institucija, cime se i mogucnost manipulisanja identitetom svodi na minimum i cak banalizuje, a mogucnost mobilizacije onih koji su van srpskog identiteta u lojalne gradjane Srbije gotovo apsolutizuje.Srbi se danas proteruju iz okolnih drzava zbog njihovog identiteta, a iz Srbije zbog bede, a iznad svega nepravde i korupcije.Tako ovaj rascep nacionalnog i gradjanskog za Srbe dobija regionalni karakter i pokazuje nam da treba da se okupljamo ne oko srpstva, vec sire, vladavine prava.Nama ne treba srpska CG, bili smo u zajednici sa njom i vidimo kako se zavrsilo, vec gradjanska, pravna,demokratska sa kojom ce nas interesi bolje povezati nego sto je srpstvo i jedinstvena drzava ucinilo.
@ Сима
Када неко изнесе неку идеју, логично је и да је елаборира. Ако је речено да је “снага у видљивом и јасном деловању”, потребно је конкретизовати о којем деловању је реч. Да ли су то уличне демонстрације, или револуција, или оснивање нове странке и политичко деловање, или оснивање невладине организације, или деловање преко друштвених мрежа, или … Разумете?
У нечему се, Симо, слажемо. Свако може и треба НЕШТО да учини, оно што што му је блиско срцу и памети. Различити људи различито разумевају ствари. Али важно је да постоји жеља и воља да се помогне како би се ствари промениле на боље. Почев од разбијања малодушности и безнађа, или слања једног СМС-а за помоћ народним кухињама на Косову и Метохији, па надаље. Ако смо хришћани, најмање што можемо јесте да се молимо за Србију и србски народ. Нешто сам о томе пре извесног времена написао и објавио на “Стању ствари”.
У Еванђељу има једна сцена када Христос проповеда народу. Апостоли му кажу да је касно и да би требало да их отпусти да купе себи хлеба, јер су гладни. А Христос им вели да им они, апостоли, дају да једу. Њихове мисли се крећу, као и наше данас, у кругу решавања проблема на земаљски начин: “шта да радимо, да идемо и да купимо хлеб и да им дамо да једу?” Врло логично, зар не? А Христос онда решава проблем на свој начин, тако да благослови мало хлеба и риба нахрани пет хиљада људи, и још преостане хране. Што је људима немогуће, Богу је могуће. Наравно, ова приповест о умножавању хране има и своје друго значење, представља слику Литургије и Причешћа. Но свеједно показује надмоћ небеског над земаљским размишљањем и деловањем. На другом месту Христос каже “Иштите најпре Царство небеско и правду његову и све остало ће вам се додати”. Могло би се још много примера наћи, који упућују на Бога као Онога у чијој је власти решење. Наравно, да би се људи за решење обратили Богу, потребно је да верују у Њега. Колико је таквих данас у Србији? Колико год да их/нас јесте, нико нам не брани да Му се обраћамо. Да је среће, црквена јерархија нас је одавно могла позвати на то. Још није, а када ће – не знамо. До тада, можемо и овако, са благословом “обичних” свештеника:
https://svetosavlje.org/poziv-na-saborno-moljenje/