Не постоји ни један разуман разлог због кога би Србија требало да тргује животима сопствених грађана и да се „разграничава“ са сопственом територијом. Страхове и поразе из деведесетих треба коначно оставити иза себе

Mилош Ковић (Фото: Јутјуб)

У 2018. години, коју остављамо за собом, потврдиле су се, као тачне, вести из 2016. Тада је, победом присталица Брегзита на британском референдуму и Доналда Трампа на америчким председничким изборима, англосаксонски свет ушао у доба превирања и колебања. Брегзит је био најјачи у низу удараца који су до ивице пропасти довели и Европску унију. Моћ Запада, дакле, незадрживо опада.

САД и ЕУ, међутим, новом хладноратовском пропагандом и гомилањем трупа на границама Русије и Кине, вуку цео свет у велики војни сукоб. За разлику од цара Тројана, који се, пошто су свирале од зове разгласиле да има козје уши, помирио са судбином, ове две империје на заласку и даље покушавају да одстреле све нежељене сведоке.

Земље Запада заиста су изгледале моћно, када су, пре скоро 30 година, тријумфовале у Хладном рату. Сигурне у себе и своје вредности, стајале су на рушевинама Берлинског зида, погледа уперених ка Истоку, баш онако као што је пре 200 година Наполеоново Царство кретало у поход на средњу и источну Европу. Као пре два века, данашња освајања правдају се убедљивим, универзалним идејама, суштински блиским људској природи: слободом, разумом и науком, људским правима, индивидуализмом, равноправношћу и достојанством, материјалним благостањем.

Усрећитељски походи Наполеона, у име разума и модерности, завршили су се, међутим, победом осећања и традиције и сломом његовог Царства. Под притиском просветитељске Француске, пробудили су се романтичарски национализми и обновиле религијске припадности. Изнутра подривено побуном нација, Наполеоново царство кренуло је у свој последњи, погубни поход на Исток.

Не смеши ли се слична судбина и данашњим освајачима? ЕУ, којом влада Немачка, суочена са сопственим проблемима, одавно личи на трули, избушени брод. Француско Царство из 1812, у поређењу са Немачким Царством из 2018, изгледа као најсолиднија суперсила. Ратнички походи Запада, од уништења Југославије до разарања Сирије, учинили су да идеје са којима се 1989. кренуло на Исток сада звуче лажно и потрошено. Нације које живе унутар Царства изнова су откриле оно што су, у време хладноратовског сукоба између комунизма и либералне демократије, заборавили. Либерализам и демократија нису исто. Њихови путеви данас су се разишли, баш као у добу између Француске револуције и „Пролећа народа“ 1848. године.

На делу је, дакле, сукоб између необузданог, елитистичког индивидуализма либерала и суверених права грађана и нација. Либерали имају новац, медије и средства принуде. Они не поништавају само референдумску вољу Македонаца. У САД руше демократски изабраног председника, док у Британији оспоравају резултате референдума о Брегзиту. Берни Сандерс не понавља случајно да никада у историји САД није било оволике разлике између богатих и сиромашних. Западни медији само су средства либералних елита и зато линчују дословно свакога ко им се нађе на путу – председника САД, председника Русије, или вођу највеће опозиционе странке у Великој Британији. Њихове телевизије нас снабдевају информацијама, а Холивуд сновима. Та отужна пропаганда представља све што је преостало од некада тако велике привлачности и убеђивачке моћи Запада.

Широм европске империје, на делу је побуна народа – Брегзит у Британији, победа популиста у Мађарској и Италији, жути прслуци у Француској, јачање и левих и десних популиста у Француској, Британији, Немачкој и осталим земљама. За њих гласају млади људи, који више нису аполитични. Појмови „левице“ и „деснице“ су, уосталом, изгубили стара значења. Социјалдемократи командују освајачким НАТО походима (Блер, Солана, Шредер), док се десни популисти залажу за „директну демократију“, екологију, права и достојанство малог човека (Конте, Салвини, Ле Пен).

Да би се сакрили стварни проблеми, у име потрошених либералних принципа и заглупљујуће „политичке коректности“, покрећу се нови крсташки походи. Започели су походом на Југославију, да би се наставили разарањем Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и, данас, Србије. Главни прелом и почетак „ратова за вредности“, који је отрезнио Русију, али и Кину, одиграо се на Косову 1999. године. Велики поход на Исток најављен је антисрпском пропагандом, која је, како се данас види, била само припрема за данашњу антируску и сутрашњу антикинеску хистерију. Све, на жалост, мирише на нови, велики рат. Нама остаје само да се надамо да ће бити вођен конвенционалним средствима.

За Србију која, са Косовом и Метохијом, само брани своје право на постојање, у таквим условима биће довољно само да сачека развој догађаја и да се припрема за све што би будућност могла да јој донесе. Упркос опадању, моћ Запада не сме се пребрзо и олако потцењивати. Нема потребе за исхитреним корацима. Не постоји, дакле, ни један разуман разлог због кога би Србија требало да тргује животима сопствених грађана и да се „разграничава“ са сопственом територијом. Страхове и поразе из деведесетих треба коначно оставити иза себе. Ако будемо паметни, време ће радити за нас.

(Политика, 31. 12. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: КиМ, Милош Ковић, Србија