Главна логичка мањкавост метафоре са зградом у пламену је што подразумева да су власт („ватра“) и уједињена опозиција („вода“) квалитативно различите супстанце. Међутим, оне то нису

Александар Дивовић (Извор: Ужичка недеља)

Није добра атмосфера у којој се питање идеолошке легитимације Савеза за Србију у овом тренутку сматра сувишним, донекле чак и јеретичким. Одбојност противника режима према тој теми лично ме додатно подстиче да јој се што минуциозније посветим.

И када се отвори као тема, проблематика идеолошког идентитета Савеза за Србију у дневнополитичкој варијанти најчешће се једнопотезно решава тумачењем да је у овом тренутку, без обзира на идеолошка и програмска неслагања, најважније да се опозиционе странке уједине у рушењу власти. Тек када се кроз уједињавање опозиције тај заједнички циљ испуни, онда ће бити могуће преиспитивати међусобне разлике и сводити унутрашње рачуне.

Да би што сликовитије представио ту позицију, председник ДС Зоран Лутовац користи метафору зграде у пламену. У заједничкој згради коју је захватио пожар живе комшије с којима смо у добрим односима и они са којима можда не говоримо. Ипак, дужност је свих да, без обзира на међусобне односе, гасе пожар који букти. Тек када се угаси пожар у целој згради, можемо се бавити уређењем сопствених станова и односом са комшијама.

Пре него што видимо да ли овакво становиште може да издржи теоријску и логичку проверу, треба да утврдимо каква је улога идеологије у политичким променама.

Кључна функција идеологије у сменама режима или свргавању читавих поредака је да одржи кохезију политичког вођства у покушајима да изгради и консолидује државну моћ у условима друштвено-политичких промена. Универзалистичке идеологије као што су јакобинизам, класични либерализам, марксизам-лењинизам биле су од помоћи посвећеним политичким елитама да се изборе, изграде и задрже државну власт у транзиционим околностима на више различитих начина.

Прво, оне су биле (у историјском и националном контексту) универзалистичка креда која су омогућавала и охрабривала људе из веома различитих партикуларних миљеа да делују заједно као суграђани или другови. Друго, ове идеологије нагониле су политичке елите да преобраћају и мобилишу масе за активну политичку борбу. И ово својство, чак и ако није водило ка великом броју стварних преобраћеника, ипак је елитама омогућавало приступ важним додатним ресурсима за војно-политичку борбу са противницима, чији ограничени идеали и материјални интереси су их чинили мање спремним на масовни активизам. Треће, поменуте идеологије су биле секуларни, холистички светоназори који су пружали легитимитет учесницима политичких промена за ангажовањем неограничених средстава за постизање крајњих политичких циљева.

Ове идеологије и људи посвећени њима су несумњиво били, бар до одређене тачке, важан састојак у великим друштвено-политичким трансформацијама. Наглашавам до одређене тачке, јер је њихов утицај ограничен постојећим структурним условима и снажно подређен изнудама реалполитике. Доказ томе је да је основном моделу свих ових идеологија у пракси, по угледу на Птоломејев геоцентрични систем, било неопходно додавати епицикле како би се оправдале практичне заобилазнице у остварењу или одступању од прокламованих идеолошких циљева.

Какав је онда потенцијал за политичке промене једног идеолошки разнородног ентитета као што је Савез за Србију? У овом тренутку, не нарочито велики.

Ниједно од поменутих аниматорских својстава идеологије не може се применити на Савез за Србију због израженог идеолошког поларитета међу његовим члановима. Пре свега, Савез је механички збир различитих, чак супротстављених идеолошких платформи од којих неке уопште немају универзалистичка својства. Напротив, веома су аутаркичне и затворене и самим тим неподобне за најшири друштвени консензус. Штавише, општа је оцена да тзв. Програм Савеза за Србију у 30 тачака озбиљно нагиње у десно. Зато се, између осталог, на изборима дешава да Савез за Србију има слабије резултате од резултата неких његових чланова појединачно у прошлим изборним циклусима.

Носилац политичких промена у Србији мора да превазиђе позицију политичког релативизма Савеза за Србију, који свим политичким опцијама с оне стране власти придаје исту вредност и значај. Зашто је то важно? Савез тренутно даје примат разлици идеја над програмском кохерентношћу. Међутим, ако се да примат разлици, онда се легитимитет мора дати и оним режимима у којима се не уважавају основне демократске слободе и права, или, још прецизније, свим режимима, па и оним ауторитарним, какав је садашњи режим у Србији.

Познато је, рецимо, да се данашњи расисти и неонацисти позивају на право на разлику. Ако се пак жели да се неки од ових режима искључе или да се грађани убеде да је неки режим неприхватљив, што је циљ Савеза за Србију, онда се мора ограничити право на разлику, тј. онда се легитимитет не сме давати свим разликама. Међутим, ограничавање права на разлику повлачи нужно за собом увођење вредносне дистинкције између различитих система, која се може оправдати једино ослањањем на неки универзални рационални стандард. Непостојање таквог стандарда представља непремостиви проблем Савеза у борби против режима, чија је основна кохезиона сила ауторитативни лидер.

Управо то је разлог због кога Чедомир Јовановић може да каже да је Вучић модернији од Савеза за Србију. Да би се опозиција успоставила као релевантан политички фактор, она мора у односу на режим да иде корак напред, а не корак назад. Она не треба да тежи нечему што је Вучић већ остварио, већ да превазиђе тај ниво. Да бих боље објаснио шта имам на уму, вратићу се на последње опште изборе у Србији пре формирања Српске напредне странке 2008. године.

Председнички и парламентарни избори који су одржани у фебруару и у мају 2008. године показали су да је српско друштво било претеће подељено на две готово једнаке целине, које будући развој своје државе виде на дијаметрално различите начине. Док се око половине грађана определило за европске интеграције, друга половина гласала је за изразито антиевропски оријентисане политичке странке. То је значило и поделу на свим кључним питањима даљег развоја. Био је то израз дубинских неслагања о суштинским проблемима, као што су транзиција, приватизација, стране инвестиције, евроатлантске интеграције, правна држава, тржишна привреда… То дубинско неслагање није било израз само политичке и идеолошке поделе међу грађанима; оно је представљало и психолошку реакцију друштва на изазове бриселске утопије.

За умове образоване у јудеохришћанској традицији, прототипско отеловљење ова два психолошка пола су супротстављени ставови према хеленизму и супротне политике за суочавање с њим, од стране две јеврејске струје присутне у Палестини Исусовог времена, из Новог завета познате као зелоти и херодијанци.

Фракција зелота регрутована је међу људима који су импулсивно покушавали да се по сваку цену одбране од агресије туђе цивилизације и да се повуку у духовну постојаност сопственог јеврејског наслеђа. Херодијанци су опет регрутовани међу присталицама опортунистичког владара Херода (Ирода); његова политика је била да од хеленизма усвоји свако постигнуће које би се могло показати нужним и корисним за јеврејски живот у хеленизованом свету, јер је постало јасно да је то био неизбежни друштвени амбијент јеврејског народа. Дихотомија зелотизам / херодијанизам била је одлика скоро свих друштава кроз историју у суочавању са надмоћнијим, дифузионистичким културама.

Ова прича не би била много важна за нас, да нас испитивање психолошких реакција друштава у судару с потентнијим цивилизацијама не води ка фигурама у којима су у једној личности биле сједињена и зелотска и херодијанска црта. Интересантан је пример вође италског племена Сикула, Дукетија, који се после стечене репутације неуспешног зелотског лидера у борби против грчког империјализма, вратио из егзила да живи на завичајној Сицилији, у срцу тадашњег хеленског колонијализма. У новој мисији био је максимално посвећен оснивању братске заједнице аутохтоних Сикула и грчких колониста на изразито херодијанским основама, потпуно отворен за све стране утицаје.

Александар Вучић је изградио управо такву, амбивалентну позицију српског Дукетија у домаћој политици. Он је дуго година градио репутацију српског националистичког зелота у односу према Западу. Епилог Вучићевог „пута у Дамаск“, mutatis mutandis у Брисел, био је потпуна трансформација од српског зелота до херодијанца, готово ненадмашне сервилности према Западу. Међутим, ту је његова велика предност над политичком конкуренцијом, а пре свих над Савезом за Србију.

Како је један аналитичар добро приметио, оно што нам је Брисел рекао да се мора, може да уради само неко ко не мора да доказује да је „добар Србин“ и ко уме да заузда оне који тврде да је постао лош. Превише дуго је Вучић политичку каријеру градио на националистичким позицијама да би му се тако лако доделила, у Срба увек омиљена, етикета издајника. С херодијанским Тадићем је то било много лакше, док је Коштуничина политичка еволуција ишла у супротном смеру од Вучићеве – он је од умереног херодијанизма ишао ка изолационистичком зелотизму, што је најзад довело и до пропасти његове странке.

Према овој логици, дакле, просто, механичко уједињавање свега и свачега, од левице до клеронационалистичке деснице, неће донети никакав нови политички квалитет, нити та стратегија има већег потенцијала да битније угрози херодијанског Вучића, који је задржао свој зелотски темперамент. Потпуно је друга тема што тај рецепт скоро извесно има епилог у неком новом Вучићу. Иста формула јесте била примењива против Милошевића, због ДОС-ове модернистичке, проевропске агенде, која је 2000. године била ефикасна у рушењу режима окамењеног у времену пре пада Берлинског зида. У Вучићевом случају није, и потребан је другачији приступ.

Метафора са зградом у пламену можда јесте привлачна на први поглед, али њена главна логичка мањкавост је што подразумева да су власт (у овом случају ватра) и уједињена опозиција (у овом случају вода) квалитативно различите супстанце. Међутим, оне то нису. У питању је иста супстанца, иста твар, само различито позиционирана у тренутној расподели политичке моћи. И на једне и на друге грађани гледају или као на ватру, о коју су се мање или више опекли или као на воду, која је мање или више замућена.

Опрема: Стање ствари

(Ужичка недеља, 29. 12. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Дивовић, Савез за Србију