Председница Коморе јавних извршитеља истакла да извршитељи само спроводе одлуке које је донео суд и немају дискреционо право да одлучују о социјалном положају дужника
Извор: Н1, 2015. година
Јавни извршитељи од почетка рада 2011. године до краја ове године поступали у 2.873.514 предмета.
Према речима председнице Коморе јавних извршитеља Александре Трешњев, више од половине предмета су решени. Она је истакла да извршитељи само спроводе одлуке које је донео суд и немају дискреционо право да одлучују о социјалном положају дужника.
„Поступак извршења је техничког карактера јер служи спровођењу правоснажне и извршне судске пресуде. У извршном поступку се више не одлучује о било каквим правима, јер је о њима већ одлучио суд“, нагласила је Трешњев.
На конференцији за новинаре извршитељи су указали да се 77 одсто извршења спроводи преносом новчаних средстава дужника, преносом зараде, затим средстава на рачуну банке, продајом финансијских инструмената и удела у привредним друштвима, продајом покретне имовине спроводи се 21 одсто извршења, а свега 1 одсто продајом непокретности, којих је у 2017. години било 3.736.
Извор: Блиц, 2015. година
Члан Коморе Миодраг Грујовић, извршитељ из Ниша, указао да извршитељи раде у систему који је поставило Министарство правде, које је такође прописало и тарифе извршитеља.
Грујовић је напоменуо и да се Комора извршитеља залаже за измене Закона о извршењу и обезбеђењу, и да је тим поводом припремила предлог измена више од 150 одредби.
Он је прецизирао да се три главне измене тичу, прво, равномерне расподеле предмета, јер неке извршитељске канцеларије имају далеко више предмета од других.
Друго, тражи се увођење електронске аукције и покретних и непокретних ствари, која би била анонимна уз полагање јемства за учешће. Такође, извршитељи желе и да се промени систем наплате трошкова извршног поступка, навео је Грујовић.
Према подацима Коморе, у последње три године Министарству правде је поднето 1.664 притужбе на рад извршитеља, а Комори 1.929.
Опрема: Стање ствари
(Нова економија, 27. 12. 2018)
Categories: Вести над вестима
Нисмо се много удаљили од краја XIX века и Глишићеве “Главе шећера”. Тада је почињао капитализам у феудалној Србији. Сада се тај модел понавља у, недавно социјалистичкој, Србији. Не зна се шта све спада у “Ствари неопходне за живот дужника” (последња ставка у рубрици лево на слици). Ваљда је кров над главом неопходан? А њега Извршитељи највише воле да одузимају.
Извршитељи, као и било који поверилац, највише воли кеш-паре (термин позајмљен од Милована Бркића). Ако нема готовине/средстава на рачуну/потраживања према трећим лицама, фирмама онда се намирује из ствари, покретних или непокретних. Строго говорећи то није ништа чудно нити ново. Ако неко дугује десетине хиљада евра за плате радницима а вози џип од 100.000 евра не видим разлог да се то возило не прода и од добијеног новца сразмерно намире потраживања. Слично је и са потраживањима између приватних лица.
Мислим да ствари постају проблематичне у следећим случајевима: када извршитељи злоупотребљавају поверена им овлашћења (уопште ту функцију није ни требало издвајати из судског система него је требало убрзати рад судске инстанце, предмете који се односе на потраживања требало је решавати брзо, по кратком поступку); када се угрожава егзистенција појединца зарад намиривања потраживања – а то је нажалост чест случај када су у питању комунална дуговања и слично. Решење ове ситуације биле би давно најављене а никада не израђене ”социјалне карте” домаћинстава у складу са којим би се посебно угроженим лицима бесплатно или врло јефтино обезбедиле основне комуналне услоге попут струје, воде, грејања и отписао значајан део пореза на имовину. На крају проблематично је нарушавање принципа сразмере када се за релативно мало потраживање наплата врши из много вредније ствари или из ствари чија продаја нарушава могућност привређивања. Мислим да би се и то могло регулисати на далеко бољи начин него што је сада случај.
Краљевина Србија је то давно решила преко института “сигурне окућнице”, а колико знам важило је касније и у Краљевини СХС (Југославији), бар на територији предратне Србије и данашње БиХ. Ал’ тада нисмо били “демократија која почива не принципима тржишне утакмице и либералног капитализма” или шта нам већ пише у Уставу.