Сања Кљајић је последњих седмица прешпартала Косово радећи репортаже за Дојче веле. Донела је мучне утиске, о беди, паклу од живота, два национализма који хране један други и ждеру све остало. О онима чије се име не спомиње

Графит у српском селу Горње Кусце код Гњилана (Фото: Дојче веле/С. Кљајић)

Познаник из Хрватске једном ми је испричао виц о томе како је Бог стварао свет, па свима нешто закувао – овима пустиње, онима урагане, трећима стравичне зиме – само на Балкану суперлатив: четири годишња доба, планине, њиве, море… И пита га свети Петар: „Па добро, Боже, што си њима дао све?“ А Бог одговара: „Е, али да видиш какве ћу људе да ставим!“

Ове јесени прешпартала сам Косово дословно уздуж и попреко. Са све новосадским таблицама на аутомобилу. И вазда се ишчуђавала ишчуђавајућим питањима „Идеш тако сама?“, „Идеш својим колима?“, „Спаваш по манастирима?“, „Спаваш код Срба?“ Нисам се у избору преноћишта манастира ни сетила, а камоли бројала крвна зрнца угоститељима. И постало ми је крајње мучно да свакоме изнова цртам ирационалност таквих страхова и упитних погледа.

Сања Кљајић и Елона Елези током ранијег путовања на Косово (Фото: Дојче веле)

А онда иза Мердара друга тура бечења, као да је смртни грех не исказати став о мојој адреси у пасошу. Неки се одмах прешалтају на српски да покажу како су ОК с тим одакле сам, други опет практикују  духовитост на рачун Војводине, а онда стижу и непријатељски погледи преко волана у правцу (ваљда крајње упадљивог) „НС“ – уз каткад псовање „српске мајке“, каткад пресецање пута.

И добро, остало би све то на нивоу анегдота с терена, да се није утопило у широку слику о тужном, сиромашном друштву у којем се у својим национализмима гуше два народа.

Епизода прва: Плазма

Када је Косово повећало таксе на сто одсто, прва је у медијима страдала плазма. Прича ми Елона, албанска колегиница са којом сам била на терену, да су Албанци луди за плазмом. Дабоме да јесу, мислим се ја. Сестра и ја смо појеле ваљда цео шлепер до сада. Крећем на терен с претпоставком да је прича о бојкоту плазме тешка глупост.

Ал’ не лези враже! У супермаркетима у Приштини кажу да је продаја опала и да неће узимати нове туре. Испред супермаркета радимо анкету и сви пролазници понављају исту мантру „купујмо домаће, нећемо српско“. Сетим се плазма торте. Одемо у посластичарницу, видим је. Пита Елона је ли то од плазме, а конобар панично одмахује главом. Не, не, не, таман посла, каква плазма! И газда објасни, јесте плазма торта, али је без плазме. Сад ставља Семпре кекс, јер „купујмо домаће“.

Извор: Дојче веле

Одемо на север. И даље покушавам да докучим зашто су Срби на Косову више погођени одлуком о повећању такси, кад им једнако требају хлеб, уље, вода, па и плазма. У Митровици је још увек не мањка, али протестују, јер ће тобоже врло брзо нестати српских производа с полица.

Причам с неким момком на улици и питам га зашто су Срби погођени таксама, а Албанци нису. А он лепо момак објасни: „Па они могу да купују албанске производе, а ја не могу.“ „Зашто ти не можеш рецимо да купиш кекс Семпре уместо плазме?“ „Па не могу, не волим њих и нећу ништа њихово!“

Епизода друга: Беда

А и једни и други би се, по свему судећи, врло лако прешалтали на неку немачку или шведску плазму, јер беда нема национални идентитет. Од ње се бежи под било којом заставом. А беде смо се тамо нагледале за цели живот. У потрази за причама о Србима на југу и Албанцима на северу, неколико је утисака идентичних: сиромаштво, изолација и страх.

По селима Поморавља возале смо се три дана. Сав би апсурд српско-албанске нетрпељивости стао у наше већање да ли да прво ја пробам на српском или Елона на албанском, јер како да разазнаш крвна зрнца пуком пролазнику?

„Не могу ја“, „Немојте мене“, „Не бих ја“, кажу један за другим. У селу Бостане у којем живе претежно Срби и Роми нађемо једног причљивијег човека. Каже по коју о томе да немају од чега да живе, да би се сутра одселили да могу само да има коме да прода кућу и земљу. „Па ето, то да нам испричате у камеру“, кажем му ја. „Нека, није добро да кажем праву истину, пробајте доле у продавници.“

Кренемо до продавнице, кажу сто метара ниже је бела кућа с десне стране. Прођемо до краја села, у споредне улице – нема. Вратимо се назад да опет питамо. „Ма ту вам је бела кућа одмах на ћошку, не можете промашити.“

Има нека бела кућа, али нема трага продавнице на њој. Питамо неку девојчицу испред, каже – то је. Напукла, неокречена, на прозорима решетке, распала дрвена врата и брава што подсећа на пољске тоалете. Покуцам, отварам полако, врата шкрипе, а унутра у мраку три мушкарца пију ракију, око њих по дрвеним полицама шака производа. Као да смо ушле у прастари тужни филм.

“Продавница” у селу Бостане (Фото: Дојче веле/С. Кљајић)

„Немојте да снимате.“ „Неће вам овде нико причати.“ Већ знамо те реченице. Упуте нас у једну ромску породицу, код бившег представника села, кажу он ће хтети да прича. Врата недовршене куће отвори нам његова ћерка. Стиже и домаћин и позива нас да уђемо. „Немојте се изувати, ми свеједно немамо воде“, каже девојчурак и хвата оца за руку да га поведе.

Тада схватамо да је наш домаћин слеп. Унутра, насред оскудно намештене собе на поду седи старија жена и пере судове у вангли. Донели су, кажу, нешто воде у балонима. Послушамо, попричамо, захвалимо се, одемо. Изнад главе упитник: да ли је ово новинарство или лешинарење?

Епизода трећа: Нисам ко сам

За поподне већ смо заказале интервју са женом која је силована током рата. Имала је 14 година. „Скинућемо таблице и рећи да си ти Немица“, предлаже Елона. Ја се сложим. Није нам први пут да кријемо одакле сам. Разумем да је осетљива ситуација и не доводим у питање њен предлог, али жуља ме. Није лако бити крив по рођењу.

Она долази уплашена, скрива лице косом. Елона ме представља као колегиницу из Немачке. Намештамо светло за снимање, објашњавамо да се њено лице неће видети и да ћемо глас променити. Све разуме, али не може да победи страх.

Да јој олакшам, грубо измонтирам кратак сегмент, само да јој покажем да јој се лице не види, да може да нам верује да нећемо открити њен идентитет. Гледа у мој телефон с видим олакшањем и понавља „Данке, данке, данке!“

За њу сам ја нека љубазна Немица која покушава да разуме кроз шта је прошла. Седи преко пута мене и у сузама прича своју причу – о рату, о силовању, о одбацивању, о паклу од живота. Седим преко пута ње, скривам да плачем, јер зашто би, побогу, плакала једна Немица која не разуме реч албанског? Али разумем да је њена мука несразмерно већа и зато нисам ко сам и то је најмање што могу да урадим да јој не чиним ситуацију тежом него што јесте.

Али мора ли тако свуда? „Овде не говори српски“, каже ми домаћин у једном албанском селу јасно стављајући до знања да нисам добродошла. Таблице не скидам, али кола паркирам довољно далеко да саговорник не види. На крају разговора ипак улази комшија који пита шта траже српске таблице у његовом селу. Спакујемо се брзо и одемо. „Снег је већ почео јако да пада, боље да пожуримо.“

Епизода четврта: А зашто сте ви овде?

И сећам се тог истог осећаја кад су нас ономад опколили на барикадама, док је Вучић био у посети Косову. Притисак, крива сам што сам одакле сам, а онда одем међу те „од којих сам“ и опет притисак, јер сам с микрофоном немачког медија опет крива.

Тако прођемо и сада. У смештају на северу успутни недуховити коментари, на протесту у Митровици гурање микрофона, псовке кроз зубе и свађалачки тон. „Зашто протестујете“, мислила сам да је уобичајено питање за некога ко је дошао на протест. „А зашто ви протестујете, зашто сте дошли, шта хоћете“, одговара младић спреман на сукоб или само нагледан председникових окршаја с новинарима.

Фото: Дојче веле/С. Кљајић

А питање је на месту, јер не знамо да ли протестују због подизања такси и зашто кад су рафови пуни, а шверцерске руте проходне, или протестују због хапшења и у одбрану онога чије се име не спомиње.

Не знају ни они. Дошли су аутобусима, јер се мора. Не могу да ескивирају, јер је све по граду затарабљено док не прођу фанфаре. И онда је само још остало умаћи медијима и дати по који аплауз за патетичне фигуре у говорима званичника.

Тешка реч: Суживот

Сиромашно друштво у којем се у својим национализмима гуше два народа. Таоци сопствених лидера. Једни гласни с прстом на обарачу. Други преплашени – од немаштине, звецкања оружјем и криминала у сопственим редовима.

„Реците тамо кући да овде има и добрих људи“, каже ми један Албанац на бензинској пумпи. „Лако бих ја с Албанцима, него шта ћу онима што живе од патриотизма“, прича један Србин што живи јужно од Ибра. Уморан од речи нормализација, каже, више се плаши сународника са севера чија се имена не изговарају, него комшија с којима би живели као нормалан свет да их не трују јефтиним пропагандним триковима. Јер, кажу, устанеш ујутру и мислиш миран дан, а онда укључиш ТВ и схватиш да је ратно стање. Ако га и не видиш око себе, осећај из стомака лако надвлада разум.

Осетила сам то и сама кад сам се вратила у град чије мрске таблице носим. На питања о формирању војске, на Косову су или одмахивали руком или одговарали с подсмехом. „То није тема“, говорили су локалци с обе стране.

У вестима код куће ипак су извештавали из минута у минут. Те данас се доноси одлука, те изгласали су, те војска близу границе, те Вулин поручио да је српска војска спремна. Слушам и знам да је све мизансцен, али опет ми у стомаку кукља неки чудни страх као да ће се сваког тренутка запуцати. Тако ваљда слуђује пропаганда.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Дојче веле, 26. 12. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Дојче веле, КиМ, Сања Кљајић, енклаве, тзв. Косово