Исто је српско „не“ и монтенегринско „да“. Јер је монтенегринско „да“ исто што и загребачко, бриселско, исто што и вашингтонско, исто што и свако друго „да“ – купљено за паре
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
На попису се у Заливу 2011. г. преко 600 људи оба пола изјаснило национално да су Бокељи.
Нереално је за претпоставити да се међу националним Бокељима нашао још увијек на пјени од мора млад – неки од Црногорацах. Углавном су Бокељи постали од Срба који су конвертирали из протеста због недопустиво дивље власти – те римокатолици, махом Хрвати, из истих разлога.
Покрет за Независну Боку Которску за сада постоји само на друштвеним мрежама као немушти вид негодовања противу режима што се – у очима Бокеља (+300) који баштине искуство живљења у 10 различитих режима, понаша дебото примитивно.
Бока Которска сваког дана у морском огледалу види наопаку Црну Гору.
У Боки Которској не постоји организовани покрет за издвајање из Црне Горе, и то Црну Гору треба да порадује.
Истина,
Срби би вољели да преко Републике Српске територијално угосте историју и споје се са Србијом ако већ не могу преко цијеле Црне Горе. Хрвати би да Боку као „Заљев хрватских светаца“ припоје Хрватској, док оно мало од одозго попристиглих националних Црногораца гледа да задржи статус quo, у географији коју историјски не разумију.
Почесто западам у напаст да на Фејсбуку полемишем с људима који бесрамно фалсификују историјске чињенице, качећи (и) обалне Србе на врбе, али сам на вријеме донио одлуку да никад не улазим у ФБ расправу. Нема од такове полемике леба.
Има људи којима родољубље и патриотизам значе, а има и оних – ubi bene, ibi patria – којима је домовина само гдје им је дупету добро.
На 800-годишњицу ће – од 1. јануара 2019. – и податак да је Свети Сава главом и брадом у Боки Которској основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске, да постане предмет ревизионог тумачења.
Сто година од побједе у Првом свјетском рату прошло је без официјелног славља у Црној Гори. На Дан примирја, 11. новембра 2018, о величанственом скупу Срба Бокеља и Срба Црногораца у Будви, РТС-ов Дневник није зинуо. Да официјелна Србија не би увриједила официјелни Монтенегро. Који јој је 10-ак дана касније (поново) забио нож у леђа гласајући за чланство Косова* у Интерполу. Само 10 дана потом, 30. XI 2018, Монтенегро је – за ревизију спреман!, изгласао резолуцију којом се одлуке Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори (како се звала Подгоричка скупштина) из 1918. г. проглашавају ништавним.
Акт дакако не означава жељу Црне Горе да тражи назад Пећ, Дечане и Ђаковицу, а Боку да даје Србији, него јој (без протестне ноте из Београда?) опет и опет забија нож, а све Србе који преумљавањем још нису постали Црногорци – уводи у регистратуру.
У праву је био Павић када је казао да није исто грчко „не“ и јеврејско „не“. По тој логици исто је српско „не“ и монтенегринско „да“. Јер је монтенегринско „да“ исто што и загребачко, бриселско, исто што и вашингтонско, исто што и свако друго „да“ – купљено за паре.
Као човјек, немам природних непријатеља. У старту као хришћанин знам да никога никада нипошто не бих оштетио, закинуо му право, преварио, повриједио га или не дај Боже убио. Али писац боље од политикуна види иза окуке наших дана. Има људи који опет усташе да другој групи људи дођу главе. Но тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија. Чак и када официјелни Београда постоји пер ла финта, а Русија када је далеко.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар