Поводом оцене глумца Жарка Лаушевића, који је тумачио лик Светог Саве у истоименој представи по тексту Синише Ковачевића, да та представа није „носила ништа лоше“, доносимо најскаредније делове те драме
Аутор драме Синиша Ковачевић (Фото: Народна странка/Данас)
(Извор)
Драма
Синиша Ковачевић: Свети Сава
позоришна драма у четири дела и двадесет седам слика
Лица:
Растко Немањић, касније монах Сава, и још касније свети Сава
Стефан Немања, Савин отац
Мирослав, Немањин брат, Савин стриц
Тугомир, Савин ученик, пријатељ и десна рука. Ово последње највише.
Стефан Првовенчани, Савин брат, први српски краљ.
Појављују се и цареви, краљеви, васељенски патријарси, краљице, себри, монаси и фукара.
Дешава се у Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века.
Први део
ОДЛАЗАК ИЛИ ПАСЈА СОРТА
(У помрчини густој попут теста седи старац са повезом преко очију) Споља допире раскалашни женски смех, свирка, мушка подврискивања, псећи лавеж… Скаредне песме типа. ДОЗВОЛИТЕ СВАТОВИ ДА УТЕРАМ ЗАОВИ, МОЈУ КИТУ МЕКАНУ У ТУ ПИЗДУ ПЛЕКАНУ, и сличне. Неко покуца на врата. Старац се не помери.)
СТАРАЦ: Уђи… Растко.
(Уђе младић двадесетих година, висок, модроок,са свим атрибутима мушке лепоте и снаге.)
РАСТКО: Сметам ли, стриче? Како си знао да сам ја?
СТАРАЦ: Слепци знају све… Осим да разликују ноћ од дана. Је ли почела јебачина?
РАСТКО: Ускоро ће.
СТАРАЦ: А предњаче твоја браћа, је л` тако? Стефан нарочито.
РАСТКО: Тако је. Вукан пије из мешине, виче ду и гаси свеће. Стефан се разгаћио и гологуз јури слушкиње око стола, остали подригују и подврискују…
СТАРАЦ: А винске мушице и пицајзле лете око свећа.
РАСТКО: и око уста.
СТАРАЦ: Другим речима, једна од оних немањићких забава. ДА НИЈЕ ПРЕСТАО ДА МУ СЕ ДИЖЕ БИО БИ ТУ и МОЈ БРАТ НЕМАЊА, ДА ЗАЈЕДНО ПРЦА СА СИНОВИМА
(Заћуте обојица. Споља се зачује. једно ужасно гласно и дубоко ДУ.)
РАСТКО: Вукан гаси свеће. Дао му Бог гласак…
СТАРАЦ: Изгледа да му је само то и дао. Не рачунајући оно што му виси међу ногама. То нам је, уз модре очи породични знак. ЈА САМ МОЈОЈ УТЕРАО СЕКИ ДОК СЕ ОНА КУПАЛА У РЕКИ, допре споља.)
РАСТКО: и то треба да влада Србијом
СТАРАЦ: Шта ћеш, дете, тако ти је то. Престо се наслеђује прворођенијем. Упали свећу, ако ниси навикао у мраку.
РАСТКО: Није ни мој отац прворођен, па влада. Ти си требао бити велики жупан. Није мени до власти, стриче, божијег ми имена, али, ова двојица клипана то не могу.
СТАРАЦ: Да су билмези, јесу, али неће бити ни први ни последњи који владају.
РАСТКО: Народ, вашијив, Србија пуна копилади мрчи се ко са ким стигне. Византија се распада, азијатски некрст надире а принчеви крају и лове…
(Заћуте опет.)
(У собу бане Стефан носећи голу жену у рукама. Тек након пар тренутака примети брата и стрица, накнон што му се очи навукну на мрак)
СТЕФАН: Извињавам се, нисам знао да сте ту.
(Пође напоље. Окрене се на вратима.)
Да вам уватим две, а?
РАСТКО: Не треба, брате, сами ћемо,
(Стефан изађе смејући се.)
Уместо да организују државу, отац више не може, уместо да праве војску, да се спремају земију за одбрану, да се кују мачеви и …
СТАРАЦ: Не би то помогло.
РАСТКО: Нема ми друге, стриче, поклаћу их као ћуриће.
СТАРАЦ: Знаш ли зашто Немања никад није постао владар какав је по свему могао бити?
РАСТКО: Не.
СТАРАЦ: Зато што му народ никад није опростио то што је смакао с престола старијег брата. Ослепљење башка.То ће постати део српског фолклора. Ако потрајемо … Да је срећа другачије хтела, сад би Немању водали с повезом око очију. Ја сам му опростио, фукара није. Неће ни теби ако заседнеш на престо као братоубица.
(Заћуте опет. Као и да се онај спољни дернек смирио… Или су господа српски властелини попадали по служавкама.)
(Споља допиру дахтаји и крици.)
СТАРАЦ: ОВАЈ НЕ ЈЕБЕ, ОВАЈ ДЕРЕ.
РАСТКО: (нестрпљиво) Како, стриче?
СТАРАЦ: МАНТИЈОМ, ето како.
(Тајац. Неколико бесконачно дугих тренутака.)
Пут је дужи, али је сигурнији. и без братске крви и очију, Растиславе. Разумеш?
(Растко ћути)
Једино тако. Владар изнад себе има цркву и бога, црква само бога, разумеш, синовче?
РАСТКО: Мислим да разумем.
СТАРАЦ: ОДРИЧЕШ СЕ ПИЧКЕ, ЛОВА, РАСКОШИ , БАХАТОСТИ, ОХОЛОСТИ… ДАКЛЕ, СВЕГА ОНОГ ШТО ТЕ ЧИНИ НЕМАЊИЋЕМ.
(Пауза. Старац устане и врати књижурину на место где је стајала.).
А сад иди и довед им, ону гузату куварицу.
(Младић застане изненађен.)
Ајде, шта ме гледаш. Па и ја сам само Немањић, пизда ми материна крмељива. Пасја сорта.
2
(Два нага тела запетљана на поду. Уздаси, вапаји, јецаји.Мушкарац обрађује плански и систематски, жена се увија попут јегуље.)
ЖЕНА: Господару… господару мој лееепи. Лепе смрти, мајко божија.
(Заврше истовремено и ударнички. Тек тада препознамо и Растка. Жена устане и поче се облачити )
РАСТКО: Сачекај.
ЖЕНА: Не могу више, господару, ако бога знаш.
РАСТКО: Да те још мало гледам.
(Жена стоји над Растком, помало збуњена и постиђена. Очито да стид не постоји само у загрљају. Траје то јако дуго.)
Ти и нико више.
(Жена не разуме, а онда »схвати« и УПИША СЕ ОД СРЕЋЕ.)
ЖЕНА: Женићеш ме, господару мој лепи?
3.
НЕМАЊА: Где је Растко?
АНА: У лову, господару.. Заловио се.
НЕМАЊА: ДА СЕ ОН НИЈЕ НЕГДЕ ЗАЈЕБО, а? (Насмеје се грохотом).
АНА: Да сачекамо још мало, господару?
НЕМАЊА: Нек ждере сам кад дође?
Никад за трпезом нису очеви чекали синове. Каква су ова пасја времена дошла, а Мирославе?
(Слепац заусти да одговори, али тог тренутка унутра бане задихани војник, без куцања и без протокола.)
ВОЈНИК: Побего је, господару.(Падне на колена пред Немањом. Збуњеност овлада за столом. Сви се збуне осим Мирослава, али нико то не примети. Или се бар тако чини.)
НЕМАЊА: Ко је побего?
ВОЈНИК: Млади господар Растко господару, побего у манастир… У Свету гору. (Залелече.)
НЕМАЊА: Шта си пио? Дуни!
ВОЈНИК: Побего је, господару, твоје ми среће.
НЕМАЊА: (устане, поцрвенео у лицу,страх. овлада просторијом). …Откуд знаш да ти ЈЕБЕМ МАТЕР себарску, откуд знаш, говори, језик ћу ти ишчупати.
ВОЈНИК: Кад смо стигли до Вучишта, реко нам је господар да се ту пред вече и нађемо, па је ошо сам да лови са соколом. Ми чекали, чекали…
АНА: Кад сте чекали?
ВОЈНИК: Увече. Убили мечку и лане, а господара нема па нема. Ондак се распемо по планини, дозивамо, он се не одазива…
НЕМАЊА: Не жвали више, откуд знаш да је побего у манастир? Брзо.
ВОЈНИК: Реко нам, после, један чобан, реко му је млади господар Растко, казо му је куд иде, да ви и госпођа не бринете, да не мислите да су га вуци, или, не дај боже, тако нешто. Само га је заклео на крст да нам ништа до сумрака не казује.
НЕМАЊА: Ко је тај? Да ми виси још вечерас, трипут да га убијете, МАМУ ДА МУ ЈЕБЕМ ЧОБАНСКУ!
—–
НЕМАЊА: Ана у манастир, исто. Да ми она не арбитрира међу синовима.
МИРОСЛАВ: А после ћеш у Свету гору? Да му помогнеш да успе.
НЕМАЊА: А после ћу у Свету гору.
МИРОСЛАВ: Опет један патетични немањићки гест. Па што у манастир, зар не постоји и световна абдикација.
НЕМАЊА: ИОНАКО МИ СЕ ВИШЕ НЕ ДИЖЕ.
Други део
ПОДВИЖНИК ИЛИ НАКОН НЕКОЛИКО ГОДИНА
7.
(Келија манастира Хиландар у Светој гори. Неколико калуђера нагих до појаса. Сава и Тугомир међу њима. Склекови, чучњеви, дизање тегова, борилачке вештине. Жесток тренинг. Липти зној.)
9.
(Келија манастира Хиландара. Сава и Симеон, бивши Растко и Немања.)
НЕМАЊА: Лепа церемонија, то рукоположе за архимандрита. Баш сам био тронут.
САВА: Стефан ти је поручио да ти је ово последње што си од њега искамчио. Каже више ни динара…
НЕМАЊА (забезекнут): Шта он каже!?
САВА: КАЖЕ ДА МУ СЕ ЈЕБЕ ЗА НИКЕЈСКУ И СВЕ ДРУГЕ БОГОМОЉЕ, ово што си послао патријарху било ти је последње.
НЕМАЊА: Отпиши ти брату да га је отац поздравио, да он мени не шаље његово, него моје…
И ЈОШ МУ НАПИШИ ДА ЋУ МУ ЈЕБАТИ МИЛОСНУ МАТЕР ако се о томе усуди да помисли још једном, а камоли зуцне.
САВА: Можда не би било лоше да одемо мало до Србије.
НЕМАЊА: Не могу. Ако одем, згазићу га као вепар пиле. (Иронично): А и уморан сам, брате Саво.
САВА: Шта си још чуо у Никеји?
НЕМАЊА: Ништа ново. Ордија сваки дан узима део по део Византије. Не могу им Грци ништа, надиру ко скакавци.
САВА: Могу ли се уразумити?
(Немања се од срца насмеје.)
Значи, морамо брже радити.
НЕМАЊА: Ја и ти? Нема ту, пиле моје, помоћи. СКУРЦАЛИ СМО. За сто година максимум, Србија више не постоји. У свему томе добро је само то што претходно морају прегазити ове смрдљиве Грке.
(Заћуте).
ТУГОМИР (плаче): Рат у Србији, господару, грађански рат. Вукан с Мађарима ударио на господар-Стефана, бију се ко вуци.
НЕМАЊА: МАМУ ДА ИМ ЈЕБЕМ, КАЛАБАЧАСТУ.
10.
(Тренинг. Жесток, исцрпљујући, луђачки.)
11.
(Отац и син унесу се један другоме у лице, вратне жиле дебеле као једеци.)
САВА:(колико га грло носи): Не идеш ти нигде, оче Симеоне!
НЕМАЊА: Идем још данас и најебаћу им се мајке колико год ја будем хтео, херувиме!
САВА: Нема више ни клања ни черека, доста је било.
НЕМАЊА: ЈЕБЕМ ЈА ТЕБИ НАНУ ЖУТОКЉУНУ.
(Замахне да удари сина. Сава рукама спречава да га отац удари, али не враћа. Немања покуша још неколико пута, али с истим резултатом.) Само Немања сад може да их смири.
САВА: Немања и хоће, смири се и саслушај ме.
(Ућуте обојица.)
НЕМАЊА (задихан): Слушам.
САВА: Ти ако одеш, мораш кажњавати, је л’ тако. и узурпатора и његове присталице, и сећи руке и копати очи. А ја имам боље решење за моју патетичну браћу.
НЕМАЊА (нестрпљиво): Слушам.
САВА: Ићи ћемо ја и отац Пајсије.
Гробна тишина. Јако дуго.)
НЕМАЊА: Чекај, ЈЕ Л’ ТИ ТО МЕНЕ ЗАЈЕБАВАШ.
САВА: Не пада ми на памет, оче Симеоне.
13.
(Стефан прсне у смех)
САВА: Једини који те у овом тренутку може прогласити краљем је папа Инокентије Трећи. Од Грка и патријарха круну нећеш добити никад. Оженићеш Ану Дандоло, ћерку венецијанског дужда.
СТЕФАН: Чекај, јеси ли ти стварно луд, или ти је МАНАСТИРСКА НЕЈЕБИЦА УДАРИЛА У ГЛАВУ. Па, ја имам жену и децу. Жена ми је ћерка византијског цара, еј. Ја је волим.
САВА: Прво, како ствари стоје, таст ти неће још дуго бити византијски цар, друго, ниси ти себарска боранија, они могу да се жене из љубави, краљеви, не. Отпратићеш је с лепом отпремнином, па од воље јој. Или назад, оцу, или у манастир. и твоја је мати у манастиру, разумеш.
СТЕФАН: Ма, нећу о томе, уопште, да разговарам.
САВА: Можда Вукан хоће.
(Сава привидно миран, Стефан са свим знацима нервозе и страха.)
Да, сам пар лепих места видео, манастире… Тако…
СТЕФАН: Док ја владам Србијом, неће бити више цркви него села, то утуви.
САВА (Плане. Полети на брата, сабије га уза зид, подигне с лакоћом — тек сада видимо ефекте и сврху оних лудачких тренинга). Ма, ко влада Србијом, ОЦА ТИ ЈЕБЕМ, ДА ТИ ЈЕБЕМ? Ко влада, немој да се залуђујеш, ти да владаш, с гомилом копилади и памећу детета од пет година. Па, ти даље од носа не видиш, Стефане, немој да ти и тај видик скратим. Утуви то у главурду…
(Спусти брата. Заћуте обојица. Сава помало задихан, Стефан потпуно уплашен и слуђен братовим реакцијама.)
Жарко Лаушевић као Свети Сава (Извор: Јутјуб)
14.
(Велика дворана Стрезовог обитавалишта у граду Просеку, данашњој Демир-Капији. Стрез, крупан, брадат човек, у челу стола, поред њега Сава, Тугомир и још пар људи.)
САВА: Није лепо, брате Стреже, да ти седиш у челу стола, а ја као архимандрит, Немањић и брат српског владара, до тебе. Мени је место у челу стола.
СТРЕЗ: Ајде, попе, не жвали. Једи и пиј, и онако ти је то, можда, последње у животу.
СТРЕЗ: Ај ти лепо, попе, својим послом док сам још добар. Још мало ми фали да полудим. Ајде, бегај. ЈОШ НИСАМ ЈЕБО ПОПОВСКО ДУПЕ, а ако попијем, још две твоје ће бити девето.
САВА: (истим оном мирним поучитељним тоном): ЈА СЕ, ПСЕТО, ЈЕБЕМ У КУРАЦ, а имаш још два минута времена да бежиш и спасеш главурду.
СТРЕЗ: (ухвати Саву за браду): Знаш ли шта ћу, жгебе српско, да ти радим, знаш ли (Сава га ухвати за руку и стегне.) да је пакао спрам Стреза бања за нероткиње, гњидо црна?
(Стрез пусти Савину браду, очито је калуђеров стисак прејак. Скочи од стола, ухвати се за нож.) Стража, стража!!! (Два Стрезова човека скоче, али их отац Тугомир сложи пре него се успе ју одвојити од столица.)
Зажалићеш ово, попе, јебаћу ти српску матер, убијаћу те данима.Стража! (Врата се отворе с треском, уместо страже појави се Савин вучији чопор.)
САВА: Лепо смо се испричали, брате по Христу, ред је и да се растанемо као људи. (Полако прилази Стрезу.) Паметно је и мудро од тебе што си нас послушао, што си увидео своје грешке. (Стрез покуша да га удари ножем, Сава се измакне и вештим захватом избије Стрезу нож из руке. њим укоштац али је очито да је Стрез упркос свом изгледу и величини недорастао противник светогорском калуђеру. Сава савија Среза као гудало, грашке зноја на Срезовој глави)
(Тог тренутка собом одјекне прасак попут оног кад неопрезни шетач у шуми нагази суву и натрулу грану. Кичма. Стрез се опусти, Сава га баци на под, бугарски узурпатор још два-три пута забатрга ногама онда се смири. Тајац?) НЕВЕРОВАТНА, ЈЕ СНАГА ИСКРЕНЕ МОЛИТВЕ, ЗАР НЕ, БРАЋО КАЛУЂЕРИ? ТОЛИКО, ВЕЛИКА ДА И СМРТ ЗЛОТВОРСКУ МОЖЕ ДА ПРИЗОВЕ. СТРЕЗА ЈЕ УБИЛА МОЈА И ВАША МОЛИТВА, ЗАПАМТИТЕ, БРАЋО ХИЛАНДАРСКА. ЈЕЛ ТО ЈАСНО?
КАЛУЂЕРИ: Јасно, оче Саво. Најјасније.
16.
(Ноћ. Само једна свећа осветљава невелику просторију. Сава, го до паса, бич у руци. По голим леђима остају трагови бича. До бола, до изнемоглости. Липти крв.)
САВА: Само, није ни Растко луд. УВАЛИЋУ ЈА ЊИМА МАЧОРА. И цару и патријарху. Смислио сам ја њима.
МИРОСЛАВ: КАД СМО ВЕЋ КАД МАЧОРА, ЈЕБЕШ ЛИ ШТА?
(Сава се насмеје.)
САВА: Ништа, стриче.
МИРОСЛАВ: Па, како издржаваш ? (Сава не одговори.) ОЋЕШ ДА ТРЕСНЕШ НЕШТО? НИКО НЕЋЕ ЗНАТИ. ЧАК НИ ОНА НЕЋЕ, ЗНАТИ И КО ЈУ ЈЕ ОДЕЉО, А?
САВА: Не треба, стриче.
МИРОСЛАВ: Како не треба, шта је теби? Јеси ти Немањић или ниси, како издржаваш?
САВА: Ја сам, стриче, био Немањић.
20.
(Сава и његови монаси. Тренинг. Исти онај интензитет као раније, исто оно фанатично предавање.)
САВА: Добро је, браћо, доста за данас. (Стану знојави и задихани.) Сутра се враћамо у Србију. (Радост међу монасима.) Тугомире.
21.
(Двор Стефана Првовенчаног. Стефан Првовенчани лежи на кревету, брат му Сава клечи крај њега. Очито је да први српски краљ умире.)
САВА: Све ће бита добро, извући ћеш се ти. Доктори кажу…
(Самртник одмахне руком. Сава ућути.) Хоћу да знаш да разумеш ако ако можеш зашто сам ја све ово. Схватио си ти. и зашто је доведена ова млетачка бикуља… и зашто је Теодора морала отићи… и Све.
(Стефан га позове руком. Сава се сагне. Онда Стефан пљуне брата у уста. и умре. Сава отре лице рукавом. Заплаче. Плаче дуго и гласно над мртвим братом, љуби га по рукама, лицу. Уђе Тугомир.)
ТУГОМИР: Оче Саво, немојте. (Сава се не обазире на Тугомира, лежи на мртвом брату.)
САВА: Умро је први српски краљ, сва звона у Србији да звоне. Да се прогласи четрдесетодневна жалост, да се у свим црквама одслуже опела и молитве за душу. Мој брат је умро као монах, пред смрт ме је молио да га замонашим. Умро је као монах Симеон. Мој добри брат.
ТУГОМИР: Господару, смирите се… Божја воља. и немојте више љубити покојника, ако Бога знате. Можда је нешто заразно.
САВА: Није, Тугомире, мој брат је умро од туге, туга није заразна, оче Тугомире!
—–
(Тајац. Сави јурне крв у лице.) Ето…
САВА: Седлај!
ТУГОМИР: Је л` одмах, господару?
САВА: Из ових стопа.
(Тугомир изађе.)
Мамицу му јебем калабачасту!
САВА: Зашто све ово?
РАДОСЛАВ: Да све твоје подвижништво и одрицање учинимо бесмисленим, да све твоје планове разјебемо.
САВА: и живот.
РАДОСЛАВ: То посебно.
САВА: Знаш ли ти шта чиниш?
РАДОСЛАВ: и више него што ти мислиш. Пуче све ко маслачак, а, стриче?
(Заћуте.)
Тако је једна вишевековна пројекција пропала, А ТРИДЕСЕТ ГОДИНА; МУЧЕЊА И ОДРИЦАЊА ОТИШЛО У КУРАЦ.
САВА: Али зашто све ово?
РАДОСЛАВ: Да и у твом животу направимо бар један дан сличан оном кад си ми најурио мајку, кад нисам могао да се одвојим од њених скута, кад је мој јадни отац пузао по поду, а мајка умирала од стида и туге, а ти надгледао са стране, супериоран и апсолутно миран, боже мој, то тако треба. Сад ћеш и ти има ти један такав дан у свом животу. Дан кад престаје живот. Напоље!
(Клипани пођу према Сави, Сава сам пође према вратима.)
Двадесет година сањам овај дан.
(Стриц му се на вратима окрене.)
САВА: Има, сине, у теби много више Немањића него што ти мислиш.
(Изађе. Радослав остане сам. Не ликује нимало. Напротив.)
ВЛАДИСЛАВ: Како то мислите, стриче?
(Један од завереника устане.)
ЗАВЕРЕНИК: Господару, ваше високопреосвештенство, хоћемо ли грешни бити, ипак је он законит српски краљ?
САВА: Грех на моју душу, Ратиборе.
ЗАВЕРЕНИК: На жени је најслабији, господару, гледа је као икону, као Богородицу памет му је окренула Гркиња.
САВА: Тугомире, могу ли се браћа епископи некако ослободити страже и надзора?
ТУГОМИР: Од кад су то овце могле бити тамничари курјацима?
САВА: Онда да су ми у најкраћом року, овде. Знам шта ћемо спаковати Радославу.
(Тугомир покаже руком по врату.)
Нећу да им длака с главе фали. Ни једном. Ни њој ни њему.
ТУГОМИР: Па, шта онда, господару?
САВА: Отећемо краљицу и држати док он не абдицира. После нек иду с милим Богом.
(Сава и Тугомир.)
САВА: Нема се више зашта, оче Тугомире. Нема.
ТУГОМИР: Како нема, светитељу, како нема? А Србија?
САВА: Србија сад може и без мене. А користи, јој још само моја смрт. Једна лепа патетична смрт.
ТУГОМИР: Ајте, узмите бар залогај, оче Саво.
САВА: Посао смо завршили, ни кучета ни мачета иза нас, зашто онда?
ТУГОМИР: Само залогајић. Па, немој те овде у Бугарској да умирете. Зар није лепше на родној груди?
САВА: Заборављаш ефекте које оставља једна светитељска процесија. Колико ганућа и родољубља изазива.
ТУГОМИР: Али, оче Саво, нема већег греха него самоубити се, само залогајчић, молим вас.
САВА: То ја, Тугомире, само постим. Пост је и Богу мио. Нема више смисла. Колико племенитог заноса изазива процесија са моштима свеца. Па, сећаш Па, сећаш ли се само „сахране“ мога оца? (Насмеје се.)
ТУГОМИР: Само један срк, молим вас.
САВА: Тебе сам, оче Тугомире, одредио за следећег српског архиепископа. Архиепископ Арсеније, не звучи лоше, а?
ТУГОМИР: Господару, грех је, само залогајчић…
САВА: Већ дуго хоћу да те питам…
ТУГОМИР: Питајте, оче.
САВА: Шта ти мислиш има ли га?
ТУГОМИР: Молим!?
САВА: Има ли га?
ТУГОМИР (пренеражен): Оче!!! Господару…Па, шта ви то, ако Бога знате!?
(Сава се насмеје.)
САВА: Шалим се ја то, заборави, оче Арсеније.
ТУГОМИР: Смртни је грех подићи руку на себе, а ви то сад чините. Ви се убијате глађу, господару, ајте амо срк, Христа ради. Ајте, молим. вас.
(Сава одмахне руком.)
Ајте, светитељу, залогајчић само. Грех је…
САВА: Мој се деда звао…..
(Не заврши. Рука му клоне. Тугомир све. схвати. Плаче над телом господара, учитеља и пријатеља. Негде споља, огласи се вук самотњак. Завија дуго и продорно. и кад се и кандило угаси, још дуго, над. мраком лебди вучји лелек.)
31. 10. 1988.
Опрема и истицања ВЕЛИКИМ СЛОВИМА: Стање ствари
Categories: Поново прочитати/погледати
А шта после свега на ово каже велики српски родољуб Синиша Ковачевић?
Према стандарду СС-а за коментаре читалаца, половина горњег текста треба да буду — звездице.
Иначе примитивно, простачки скаредно, пљување увис. Као овај у-метник и многи други Срби (од уметника до политичара) пљују по својима, по србској вертикали. Пишају и пљују увис а не схватају да (и) по њима пада.
@ Don Quixote
Апсолутно сте у праву! Али ми смо и хтели и сајт и читаоце који ће бити много, много изнад оваквих памфлета!
Александар Лазић
Обновити представу, ковачевић и аздејковић са својом представом, да буду пенетрирајући двојац у деконструкцију истине на” елитном” фестивалу ” Стани, уђи, изађи; уђи, стани, изађи; стани, изађи, уђи”, у организацији златка паковића и жиријем у саставу – теофил, србљановић, сестре богавац, критичар – ана тасић из ” политике ” … Ко хоће да види и научи како се истовремено копа и пуни септичка јама, нека одгледа фестивал…и деконструише мени ( АКП ) учесника фестивала… АКП – аутокопрофагија…
П.С.
Аутокопрофагија има халуциногени ефекат, познат као ” година прође, ал’ дан никад “.
СВЕТИ САВА НА АТОСУ
Из двора с длана очевог, Свети Сава
босоног оде кроз пелен и чкаљ.
Купином се храни, на камену спава,
маслачак му је светац, невен краљ.
Док га засењује слово, што се бели
у лептиру, док га заглушује
слово што зуји у грожђу и цвећу,
Свети Сава сунчеву светлост дели
с хлебом и маслинама
а хлеб и маслине
дели са косовима
што му на руке слећу.
Љубомир Симовић
На трагу “Немањића”…Баш се труде да изблате сопствени народ.
65% копролалија + 35% полуписмено лупетање = најбоље што се може рећи за жврљање те гњиде Синише. И то је, изгледа, чак и професор некакве Академије Уметности? То створење… не треба трошити речи – али види се да је прави успели, прокисли продукт гњиле социјалистичке југо-кухиње.
Ovakvo uvaljivanje macora nismo doziveli ni od Srbljanovicke. Na stranu to sto nije konsultovao ‘strucnjaka’ da mu objasni da tada nikakve Vizantije nije bilo. Slika i prilika nase kukavicke, gnjidinske i ciftinske inteligencije i salonskih nacionalista.
@Стање ствари
Аха, Срби тог времена су говорили академским језиком.
Нису се пљували, псовали, тукли и хватали за браде.
Срам да их буде!
Hvala Gospodu na, Njemu vernom sluzi, svesrbskom proti Zarku Gavrilovicu – sto je ovim olosima stao nogom za vrat!
#poznanijeprava
@Koбајаши
Нису Немањићи говорили “академским” језиком, говорили су једним језиком на који нам је, реформама оним и оним, полако одузимано историјско право. Зато они који говоре “академским” језиком, попут нареченог г. Ковачевића, али и колеге му Гордана Михића, кад се дохвате Немањића, не знају другачије да им се “приближе” до смутљиво схваћеним ревизионизмом. “Прцање” и “јебачина” су увек била средства беспомоћних интелектуалаца, вољно или мање вољно одсечених од традиције (од Вука, преко Булета, до професора Ковачевића) , да се “приближе” народу и његовој култури. А та немоћ је уједно и казна, најгора за једног уметника. Проблем што кад на Немањиће гледаш с висине, увек се испостави да су они изнад 🙂
Хвала Александр Лазићу што је имао храбрости да објави ово бљување пакла, јер човјек не би никад помислио да је тако што могуће.
@Komnen
Jos da skupi hrabrost i otvori prostor za odfalsifikovanje srpske istorije!
Смрт не постоји
Смрт не постоји
Само живот вјечни
Смрти се не боји
Ни пијесак ријечни
Просијан кроз сито живота
Тек кад роди зрно злата
Остаје у њему сва љепота
А не златан тељиг око врата
Ријека живота тежи мору
Мијења нам облик даје зор
Нове очи за нову зору
Нове уши за анђела хор
Смрт не постоји
Собом то знамо
Страх нас се боји
Кад Живот корачамо
Момчило
Текст је порнографска сплачина, али чини ми се да сам угледао добру реченицу:
“САВА: Само, није ни Растко луд. УВАЛИЋУ ЈА ЊИМА МАЧОРА. И цару и патријарху. Смислио сам ја њима.”
Овакви су изгледа, из Срба изумрли.
Само пишу петиције, одржавају трибине, и покрећу патриотске часописе. И туже један другог штo је онај други ‘сово, а то се не ваља, реко владика Пахомије. Дед’ пребаци на фарму, благословио Порфирије.
@ Александар Лазић
Хтели сте другачији сајт? А када то? Већ доста дуго време Ваш сајт који је много обећавао постао је место где сваки психопата, незналица, који мисли да је свезналица има широко поље и обилато га користи! Не изузимајући и не штедећи ни цркву, ни најугледнију научну установу ове земље, не либећи се нимало најприземнијих израза ни осећања, испољавајући расизам сваке врсте! Можда је време да се запитате зашто се већ доста дуго наши угледни аутори чијим се именима дичите не оглашавају више баш често на сајту, њихове текстове преносите! Објављујете без оклевања потпуно опскурне, квази- научне, ничим проверене ни доказане хипотезе!
Узгред, шта је био циљ објављивања овог болесног (то ће ипак бити најтачнији израз) Ковачевићевог текста и то тако исцрпно? Шта сте тиме доказали? Да вам је некада циљ био другачији, То видимо и без подсећања на Ковачевићеве простаклуке и бласфемије! И није то никаква храброст, а шта је, Ви ваљда знате!
Поштовани @Limes,
Не узимам реч уместо Уредника СтСт, али бих само да укажем на (барем делимични) одговор на Ваша питања и објашњење разлога објављивања ове порнологије Син.Ков. — дат је у коментару К. Бећировића горе:
„Хвала Александру Лазићу што је имао храбрости да објави ово бљување пакла, јер човјек не би никад помислио да је тако што могуће.“
@ Don Quixote
У чему Ви овде видите храброст? У поновном објављивању једног срамног текста – представа је била прекинута и није се више никада изводила, још 1990? Према коме се то Стање ствари храбро испрсило објављујући ову гадост? Нормалан човек зна каквих све грозота има на овом свету, па не видим да је А. Лазић показао неку храброст, а нарочито не видим баш никакву прихватљиву сврху објављивањем једне од тих грозота, сем загађивања и овог цењеног портала и јавности у целини? Не видим ни коме се обраћао тиме што је то објавио, тако опширно, не испуштајући ниједан ужасни детаљ? Наравно, може бити да је у питању и саосећајност и солидарност према „жртвама“ – аутору и Ж. Лаушевићу, глумцу, у чију је одбрану, у име људских права и уметничких слобода тада устао Горан Весић! Да је то све данас и смешно, мада је далеко више трагично и жалосно, тачно је, а да је у питању нека храброст тиме што ће нас подсећати каквих нас све има – није! Писати о томе каквих све ружних ствари у човечанству, са свим детаљима, превелик је посао, сасвим деструктиван, о свему томе се већ иначе исувише пише, па не видим ни сврху, ни храброст, него неке, мени тешко објашњиве мотиве:
Молим оне који се не слажу да прво мало размисле о свему, покушају да своје мишљење објасне, пре него што почну давати минусе!
@Лимес
„Узгред, шта је био циљ објављивања овог болесног (то ће ипак бити најтачнији израз) Ковачевићевог текста и то тако исцрпно?“
Навешћу Вам два разлога:
а) Историја; наравно да се треба подсећати на грозоте из наше историје, да млађи нараштаји не би заборавили. Чему књиге о Јасеновцу са фотографијама и описима злочина ако не за историјско сећање?
б) Да они који су писали овакве бљувотине, и на друге начине учествовали у њима, не би сада могли да се продају као некакве патриоте, у шта би наиван и необавештен могао да поверује на основу штурих информација са википедије:
„Ковачевић је био члан председништва Демократске странке Србије, након напуштања те странке основао је Српски отаџбински фронт којем је председник. Од октобра 2017. године је један од потпредседника Народне странке.“
Један претходни коментатор ме подсети на неке догађаје којих се сећам као да је јуче било. Срећан сам да Синиша Ковачевић није писао ништа о том времену већ тек о нашим следбеницима неколико стотина година касније али се може закључити да су се суочавали са истим проблемима баш као и ми. Везани су за саме почетке српске државе грађене на рушевинама западног римског царства. Оштроило је био њен први краљ и заједно са својим потомцима је учврстио њене темеље. Јустинијан није желео независну српску државу и напао је изненада српску престоницу Скадар где је Оштроило храбро погинуо са малобројном посадом. Десило се то у сред мог службовања у Солину.
Ипак, после 13-годишњег рата, српско оружје је победило а касније су чак повраћени градови од Византије – Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Илирска Србија се простирала од Јадрана до Црног мора и обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Македоније, Србију, северну Бугарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.
(GIANANTONIO BOMMAN: Storia Civile ed Ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosna, Venezia, 1775)
(CAROLI DU FRESNE DU CANGE: Illyricum Vetus & Novum Historia, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746).
Пошто је Сирмијумска архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Ова митрополија под Свевладовићима постаје архиепископија и српска аутокефална црква. Сазван је покрајински црквено-народни сабор у Солину 530. године. На томе сабору је именован солински архиепископ који је тако у црквеном достојанству постао раван са римским архиепископом, са цариградским архиепископом и патријархом.
Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, (која је покривала Либурнију и Јаподију), Рабску, Скрадинску (која је покривала неке пределе у Босни), Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине), Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска), Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску.
(E. PRICOT DE SAINTE-MARIE: Les Slaves Meridionaux, Armand Lechevalier, Paris 1874.)
Јустинијан је одлучио да потчини Српску цркву и уз помоћ римског архиепископа Вигилија, је 548. године основао Пећку архиепископију. Ова нова архиепископија званично је била – архиепископија Илирије под чију јурисдикцију је стављена сва територија те бивше римске провинције. Солинска архиепископија је требала да се потчини Пећкој архиепископији, а ова је била потчињена Цариградској цркви. Као и град Солин, Солинску архиепископију потпуно су уништили Авари 640. године.
Тек је Сава Немањић после више од 500 година борбе са Византијом успео да Српској цркви поново избори аутокефални статус.
@Марк Еугеникос ми “украде” :))) разлог под б) а који хтедох да наведем као пример ерозије, деградације и унижења “патриотизма” када се и један оскверњивач светиње и светлог периода у историји Срба, не само представља “патриотом” него и оснива поменуту “отаџбинску” странку.
Проблем са нашим умишљеним културним прегаоцима, а реално отанког талента, и још тање свести и националног поноса, је што се њихова критика власти или неких психолошких типова претвара у спрдачину, презир и унижавање сопственог народа.
То не би био велики проблем, али тај исти народ (публика, “конзумери” културног отпада) површну духовитост израза те спрдње, прихвата као неко генијално остварење и тиме перпетуира сопствену антирекламу.
На блиску тему — многи “наши”, па и тзв, култни филмови редовно приказују Срби као дивље, крезубе, примитивне, крвожедне, перверзне, геноцидне…
Или се (опет) на најпримитивнији начин изругују над оним што је свето. Узмимо један пример — свештенички и монашки ред у српском народу јесте за углед, мада се нађе и понеки од таквих “попова” који мантију скрате е да би лакше прескакали сеоске ограде када иду у “штету” код неке снаше (да им је Богом просто).
Али, ако се присетимо само Ђакона Авакума и игумана Пајсија, два мученика пред Други Српски Устанак, да станемо мирно па онда да се поклонимо њиховом страдању… Одбацити, и унизити цео ред због неколицине “прескакача” само показује одсуство “стваралачке” свести и савести чије место су заузели примитивизам, незнање и дрскост.
Само један пример, филм Ж.Николића у којој Б.Живојиновић глуми попа и задиже мантију пре него се баци на младу снашу, при чему камера зумира на напрсни крст сподобе у мантији…
Заиста би била на корист антологија српског филма (и театра) од 1945-те до данас која би сабрала материјал и показала генезу антисрпског културолошког преумљивања које је почело пре овог отворено најављеног од пре неколико година. Нема сумње да овај потоњи пројекат успева, јер је њива узорана и претходно нађубрена тако да сада свако зло семе антисрпског корова може несметано да расте и гуши оно мало што је још остало од изворне културе…
@ Mark E, Don Quixote, slazem se u potpunosti. Samo bi dodala da Cultural imperialism je rasprostranjen nad Srbima,dodajmo partizanstinu tako dobijamo Kovacevic, koji je primitivni Balkanac, koji veze nema sa Srbima.
@Марк Еугеникос
О првом вашем разлогу! Зар вам се не чини да Јасеновац није никако упоредив са овим порнографским изливом С. Ковачевића – тешко се може говорити да подсећање на ово Ковачевићево има значаја за историјску свест и функцију очувања историјског сећања! Немојте, због поштовања јасеновачких жртава. Шта је ико ко је ово прочитао могао да разуме као корисно по било кога и по било шта?
Друго, ово је познато од заиста далеке 1990. године! Да би се спречило да се, у овом случају С. Ковачевић “продаје за патриоту”? Не чини ли Вам се да су тридесет две године мало предуг период за ту сврху? Кога живог данас занима биографија С. Ковачевића, па да се на Википедији о свему томе обавештава?
Иначе, зар стварно мислите да је Народна странка,, са својим великим политичким амбицијама превидела ову епизоду из биографије једног од својих потпредседника. Ако јесте, жалосна је то странка!, Да је то у питању о томе је требало и писати, а све је то могло лепо и јасно да се каже и без тако дугог, исцрпног цитирања свега што смо читали!
Зар не миспите да је необично што о разлозима нема ни наговештаја у тексту, почашћени смо само нечим најпрљавијим и најтужнијим што смо у последње време имали прилике да читамо, а тога бар има на претек, конкуренција је импресивна!
Једини разлог који би се могао изнаћи је нечија лична освета, или вероватније начин да се осујете неки конкретни пословни и слични планови, тиме што би се јавност на ово подсетила! Али да томе послужи Стање ствари, то је већ застрашујућа помисао! Дакле, још увек живимо у нади да ће нам г. Лазић дати неко објашњење и скратити наша мање или више маштовита могућа објашњења!
@Don Quixote
Све што сте написало о филму и осталом тачно је, али никако не објашњава разлог због којег је Стање ствари ово објавило?
Да ли се Ковачевић можда каје што је ово написао? Да ли је дело писао као верујући или као атеиста? Шешељ је велико зло, али да ли заиста, ову представу, неко нормалан може да гледа с одушевљењем? Наша трагедија била би мања да Ковачевић ово никада није написао. Али, то није само идивидуални пораз.
@Лимес (гранична вредност)
Није довољно што читате; треба и да разумете то што читате са становишта онога који пише а не да само понављате сопствену причу у различитим варијантама. Овако и питате и одговарате самом себи. Шта ће Вам онда остали коментатори?
Сматрам да смо Вам и Дон Кишоте и ја одговорили више него исцрпно на питања која сте поставили 20. 12. 2022. 23:11. На питања која ст поставили 21. 12 2022. 13:53 одговорите сами.
@ Марк Еугеникос
Да ипак не дугујем одговор! Ја, наравно ништа не разумем, али зато сте Ви ту да ми објасните! А замислите могућност да разумем Ваше мишљење, али се не слажем! Моје питање је понављано, јер одговора није било, а није Вама ни било постављено, нисте Ви то објавили – питање је било чему је Стању ствари требало да послужи објављивање овог текста, дугог, крупним фонтом, да не би неком промакло нешто!
Иначе, баш је било непотребно да преводите значење мог псеудонима! То Вам не служи нимало на част! Limes има много значења, образовани људи то знају, а ово, уско стручно и новије послужило Вам је као увреда! Чему? Пада ли мени на памет да улазим у могућа тумачења Вашег псеудонима? Наравно да не пада! А, шта мислите, каква би се све неповољна тумачења могла наћи! И немојте доприносити томе да овај сајт постане пљуваоница и место за пражњење агресивности, нисте то до сада чинили!
@Лимес
„…питање је било чему је Стању ствари требало да послужи објављивање овог текста, дугог, крупним фонтом, да не би неком промакло нешто!“
Хајде да поновим одговор: због памћења историје и да се дрипци не би продавали као патриоте. А фонт није ништа крупнији него обично, стандардни СтСт фонт.
„Limes има много значења, образовани људи то знају, а ово, уско стручно и новије послужило Вам је као увреда!“
Лимес као математички појам граничне вредности постоји још од 17. века, и то је прво значење лимеса које сам ја научио у математици јер нисмо учили латински у школи па нисам онда знао да је то генерално стаза а специфичније граница римске империје; то сам научио касније. Не користим тај термин као увреду. Сви ми имамо сопствена ограничења, само их показујемо (или не показујемо) на разне начине. А начин је већ ствар личног избора.
Нема потребе да се узбуђујете превише због ситница. Завршавати сваку реченицу знаком узвика !!! доказано подиже притисак.
@ Марк Еугеникос
Хајде још мало, последње, обећавам (себи)! Притисак Вам је осетљив, па причувајте се, а о мом не брините! Ако Ви мислите да се историја учи из оваквих текстова и да је сврха била да се спречи неки Ковачевићев политички ангажман, то је готово детињасто и тешко може послужити као објашњење! Све је то давно било, и нико га иоле озбиљан неће схватити као патриоту, нити рачунати с њим у политици (изузимајући Народну странку). Осим тога, што би рекли наши стари: „Свака будала има своје весеље“, па ако га неко доживљава као патриоту, његово је право! Што се тиче значења речи Limes, и реч и језик су мало дуговечнији од 17. века, па је било отменије уздржати се од вређања, а да се при том још и не зна дотични језик. А какву је сврху иначе имао тај Ваш додатак, ако не увреду? Што се тиче знака узвика, објашњено је већ доста давно једном, по манирима Вама сличном коментатору (може бити да сте то били и Ви?) Одавно је доказано да нема сврхе препирати се с недовољно уљудним светом, они ће увек имати надмоћ- А на крају, једна поука из древне антике – Non sutor supra (ultra) crepidam! Човек треба да се бави оним што је учио, у Вашем случају математиком, а не историјом. У 18. веку један духовити Енглез из те поуке извео појам који означава појаву која у последње време цвета, нарочито на нашим порталима – ultracrepidarianism!
@Лимес
“Човек треба да се бави оним што је учио, у Вашем случају математиком, а не историјом.”
А у Вашем случају, на ком факултету се налази смер за апсолутан недостатак хумора и смисла за иронију? Пошто сам Вам већ рекао све што сам по овом питању имао да Вам кажем, једино могу да Вас упутим да то поново прочитате, али пажљивије и са разумевањем.
Људи који су некултурни, покварени, неодгојени и неверујући не верују да постоје људи који су све то. Постоје и поштени и верујући људи, постоје јунаци, постоје и људи који причају шта мисле и спремни су за своју веру и правду да дају и свој живот. Али људи који то не поседују они мисле да су сви људи мање или више стока.
Нису, тек онако, у Римском царству и Енглеској глумце сахрањивали на засебним гробљима.
pozdrav zatucani ljudi. ovo je predstava. u predstavama bi trebalo da moze i sme sta god hoces. ako ti se ne svidja, ne odes. ako odes i ne svidja ti se, posle napisi komentar na internetu ili kazi drugaru i rodbini da oni ne idu.
Као и већина о представи и везаним догађајима сам читао и слушао из медија. Драго ми је да су спорни одломци из драме објављени. Ипак, потрудићу се да пронађем комплетан текст да бих имао свој коначни суд, али и оволико је довољно да разумем осећања верника. Замисли да је Синиша овако писао о Мухамеду или Мојсију… Са једне стране имамо тзв уметничку слободу која није и не сме да буде не ограничена, а са друге стране имамо историјске чињенице које говоре да су наши поједини владари убијали своју браћу и очеве, одузимали им вид и тсл.
Неки Салман Рушди не може на улицу већ деценијама због Ђавољих Стихова, а наш Синиша седи у парламенту.
У протекле три деценије, многи су говорили о прекинутој представи али нигде још нисам прочитао шта је и дали је аутор драме икада ишта изјавио поводом свог текста. Било би интересантно чути његове разлоге или изворе, да не кажем изговоре, за овакав текст драме.
По мени, овде су три слоја за разматрање. Први је сам текст драме чији наслов се кити нај већим српским светим ликом. Други, како је заправо сама драма постављена са таквим текстом. И трећи, како је насловну улогу, са таквим текстом, изнео главни глумац. На жалост, потоња два слоја никада нећемо моћи да размотримо али је мени јако важно да прочитам читаву драму.
Да подсетим, драма није била постављена у нити једном позоришту из Србије већ у Зеничком позоришту са ансамблом из истог. Насловну улогу тумачио је Жарко, гост глумац. И ова чињеница говори за себе.
Жарко је за улогу добио награду на Данима Југословенске Драме у Суботици 1990 и неко је одлучио да их позове да гостују у ЈДПу. Остало је познато.
A ko ubi Đorđa?
Karđorđa…
Možda je i to trebalo preraditi da ga je ubio neki turčin sa rečima” Dobro veče” dragi Đorđe ja sam došao da te malo ubijem.
Koliko vidim ovde su svi bezgrešni i da bog sačuva da neko psuje.
Ajd sad u neki noćni klub, pa poslušajte rečnik omladine, pa izvolite nas braniti još malo.
Какво извтање руглу не само историјских личности него и светитеља, приписујући им нешто што нигде не пише и учитавају ћи им нешто што је можда ето њима ближе да верују а опет оно што је погодно непријатељу и људског род – сатани и оним међу људима који сатани свесно или несвесно служе даблате највеће да би уништили Србима узор и историјско утемељење њихивог истинског идентитета. Додуше сами често одбацујемо и пљујемо на тај идентитет. Бог да нас уразуми, приведе нас покајању и опрости нам као и сви српски и васељенски Свети.