Не говорите тек тако смо луд народ, да смо најгори народ и да заслужујемо да нестанемо. Нисмо луд и најгори народ и не заслужујемо да нестанемо. Нема потребе да се шири такав дефетизам, песимизам, аутошовинизам…

Извор: beobuild.rs

На једној друштвеној мрежи, видео сам овај коментар (неког) грађанина Србије:

E mi smo lud narod… U soliteru ~105 stanova otprilike, pokrene se projekat za izgradnju rampe na ulazu pored stepenica, za ljude sa posebnim potrebama, invaliditetom, itd.. 104 daju saglasnost, 105-i  kaze: “ja necu!” I kada ga pitali: “pa dobro komsija zasto necete koji je razlog?’, on odgovori: “zato sto ste se svi dogovorili!”

Тако мисли доста грађана Србије, зато није важно ко је то написао, могао је било ко. „E mi smo lud narod“ – често може да се чује у нашем народу. Неко говори да су Срби најгори народ на свету, а некада је тај, који то говори, велики националиста, али иде у екстрем, из велике љубави (етнофилетизма) иде у велику мржњу (аутошовинизам), па се онда враћа у љубав када Србија победи у неком спорту, па када види нешто лоше опет све најгоре, итд.

Стање ствари, ипак, није тако лоше и није све изгубљено, писао сам о томе у текстовима: „Има наде, није све тако црно“, „Банкари и средња класа” и „Радник и предузетник“.

И овај пример то доказује. Хајде да боље погледамо и да пажљиво размотримо шта је овај грађанин тачно написао. Написао је да је у солитеру од 105 станара (нека буде станара да не рачунамо колико људи живи у сваком стану) њих 104 дало сагласност, а само 1 није.

Ако у једном народу (да замислимо да су станари тог солитера један народ), од 105 људи, њих 104 има добре међуљудске односе, и њих 104 да сагласност да се изгради та рампа и помогне људима са посебним потребама, онда је то добар и здрав народ.

Тај један, који је био против 104, никако не може да буде слика народа и не представља већину. Он је луд, а ових 104 нису луди, него нормални људи.

Зашто би, онда, неко рекао да је то „луд народ“? Не постоји разлог да се каже да је то „луд народ“. Нема потреба да они сами себе тако доживљавају и да се тако представљају свету.

Никола Варагић

Они би били луди ако би дозволили да их тај један (лудак) води и да он о свему одлучује у држави, тј. солитеру. У сваком случају, јасно је да су то добре комшије, добри људи, није луд народ из тог солитера, а рампа за коју су дали сагласност, биће изграђена.

Осим ако тај један који је био против, није председник општине или начелник полиције, па одлучи да се, уместо у изградњу рампе, новац грађана општине и станара зграде уложи у украшавање солитера за нову годину и организовање концерта Цеце Р. јер му у стан долази гост из Бугарске. Ако је то у питању, њега није брига за потписе ових 104 и он ће им поручити да могу да се шетају колико хоће, али рампе за инвалиде неће бити.

Е онда би ових 104 из солитера били луди – ако би том једном то дозволили, па још и да неки од њих дођу на концерт и да славе са њим…

Некада се може догодити да тај један дође на власт, чак и ако је ових 104 против њега. На пример, ако солитер у коме живи 104 станара нападну и окупирају људи из солитера у коме живи 1 500 станара – јачи су (и луди чим то раде), па за свог намесника поставе тог једног (лудака) да контролише ових 104 станара из окупираног солитера. Он онда може неке од станара да уцењује или да им прети, неке да купи, неки ће продати стан и отићи у расејање, али, увек ће постојати здраво језгро или покрет отпора, до ослобођења.

Наравно, некада и тај један може да буде у праву, а ових 104 да греше и да су луди. Има и таквих случајева, иако то није наш случај и нема везе са овим примером. На пример, може да се догоди да се ових 104 станара договоре да се не изгради рампа за инвалиде, а да само један буде за изградњу, па још и да тај један буде инвалид. Међутим, мало је примера са таквим заједницама у свету, а наш народ је далеко од тога. Неки други су много гори.

У нашем народу или међу грађанима Србије већину чине нормални људи, попут ових 104 станара поменутог солитера, а мањину чине људи попут тог једног (негде их има више од једног, али су и даље мањина) који није хтео да дâ сагласност. Зато је важно да већина не буде тиха. Наш проблем је што је већина – тиха. Та већина није луда, него је тиха, а то су последице свега што нам се догађало у прошлости. То се може исправити.

Када се већина пробуди и не буде више тиха, може да дође до обнове. То ће се догодити када се унутар већине успостави поверење, а то ће се догодити ако већина верује. „Вера је осећање поверења које може да се јави из храброг понашања. Вера је узајамно поверење људи. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера. Вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења. Како је могуће превладати неповерење? За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере, ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А ‘зихераши’ само рачунају, иду само ‘насигурно’, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. ‘Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.’ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих ‘зихераша’, циника.“ (Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације?, „Стање ствари“ 6.12.2018)

Закључак: Не говорите тек тако смо луд народ, да смо најгори народ и да заслужујемо да нестанемо. Нисмо луд и најгори народ и не заслужујемо да нестанемо. Нема потребе да се шири такав дефетизам, песимизам, аутошовинизам, итд. Постоје проблеми и лоше навике, постоје лоши људи, али су они у мањини. Важно је да се о томе говори, да се на то указује, да постоји свест о тим лошим појавама и воља да се то исправи. Не смемо да дозволимо да постоји „терор мањине“. Вреди ризиковати и учинити подвиг вере. Када постоји поверење – већина није тиха. Ако већину чине добри људи, никада неће постојати ни „терор већине“.

Categories: Да се ја питам

Tags: Жарко Видовић, Никола Варагић, Срби