У заветрини, окружена окомитим брдима, преживела ја велика група католика Јањеваца или Дубровчана, како воле да кажу
Тежак живот католика Јањеваца на Косову и Метохији (Фото: Ж. Ракочевић)
На крају косовске равнице, у једној ували, као у неком давно исушеном фјорду, налази се село Јањево. Славни средњовековни бродови Дубровчана пловили су по целом познатом свету, а каравани трговаца ишли су дубоко у континент, најчешће сигурним путевима, преко Котора, главне луке и културног центра државе Немањића. Држали су тргове у Новом Брду, Приштини, Липљану, а са опадањем рударства и запуштањем среброносних жица у доба Османске империје дубровачке колоније се повлаче или остају као посебне заједнице. У заветрини, окружена окомитим брдима, преживела ја велика група католика Јањеваца или Дубровчана, како воле да кажу. Данас њихово вековима стицано имање личи на место страшног бродолома. Из проваљених кућа испадају ствари које нико није желео да украде, никоме не требају.
Усред ове пометње, потпуно природно, уредан и организован, живи један човек и брине за сваку душу у Јањеву. Јуче, на Бадњи дан, његовој пастви у петнаест до шест искључена је струја. Дошла је тек иза поднева, када су завапили: „Дон Мате, зови некога да нам пусте струју!” И тако, већ две деценије дон Мате зове да му пусте струју која, неким чудом, нестаје управо на велике празнике. Тада он зове све: од локалног електричара до премијера Косова. „Догађа се то редовито уз благдане. Ја нисам живчан због тога, наше је свјетло Исус, он долази да распрши сваку тмину људске душе”, говори мирно и без гнева. Навикао је да нема воде, прича како га родбина у Загребу у чуду гледа када се, тамо код њих, уплаши да ће нестати воде или када опомиње да се затвара чесма. „Колико има гладних, колико без огрева… Људи који немају су наш дар од Бога да се опоменемо какви треба да будемо.” Рекло би се да је већина нормалних и радосних тренутака везана за овог човека, рођеног у деветочланој породици. Зато он савршено разуме малог Кристијана који седи за његовом посном трпезом и примећује негде да се у њему налази будућност Јањева и католика на Косову. Звоник и црква Светог Николе личе на јарбол насуканог брода, а дон Мате пише стихове на јањевачком говору: „Изгљеда је узрело гројзе.” У цркву у димијама долазе старице, говоре призренско-тимочким дијалектом и певају песме о мору – прослава Божића може да почне.
Српски лекар Звонко Сташевић овде је посебан гост: зна сваку кућу, самоћу стараца, заборављене болеснике чији су делови тела отпадали док их је превијао. Памти очај сиротиње којој су покрадени стока и покућство. „Сањала сам те ноћас, докторе, са железом изнад главе”, говорила му је старица Марта Јозић. „Какво сад железо, шта то прича бака?”, чудио се др Сташевић, јер није знао шта је „железо”, па су му објаснили да је то онај круг од гвожђа који се налази изнад кипова у католичкој цркви Светог Николе. Било му је коначно јасно да је сањан са ореолом изнад главе. Остаци великих и радних породица, видели су у овом насмејаном човеку свог расељеног сродника ком се надају, а који никако не долази. На питање која је најтежа болест Јањеваца, он одговара: „Самоћа! На сиротињу су навикли и не стиде се. Где је сиротиње, ту је и поштења.”
Дон Мате испред цркве Свети Никола (Фото: Ж. Ракочевић)
Различити подаци говоре да је у протеклих две и по деценије број Хрвата овде од 6.000 сведен на данашњих две стотине особа.
„Идите у Хрватску, ово није ваша држава”, поручују им Албанци. „Овде сам се, што се викав, родио. Што ћу ја у Хрватску?”, каже Фрањо Караматић. Кад се живот обесмисли онда се понуди пет до шест хиљада евра за кућу и имање. У тај новац укључени су векови живота, посебности и оданости католичкој вери. Тај однос се најпре види у уређености платоа на коме се налази Црква Светог Николе, а према њему су окренути балкони са којих се могла пратити миса. Неки давни оријентални већ су потпуно пропали, а понеки камени, сличан каквом морском балкончићу, још се држи на опљачканој кући, поломљених стакала и проваљених врата.
Испред куће Гласновића има неке живости. Кристина је други разред средње школе, коју похађа у суседном српском селу Доња Гуштерица. Уноси дрва у старинску кућу да вечерас код јаслица које симболизују Божић буде топло. Цима Гласновић некуд одјаха коња. Преко пута њеног рушевног и сиротињског дома Албанац је подигао бизарну вилу на неколико спратова, ради у Немачкој, овде је дошао из суседног села Андровац. Јањевци су, наследивши идеју и традицију рударства, наставили да у својим малим кућним ливницама праве предмете од метала, касније пластике, и да их носе по вашарима, трговима целе бивше Југославије. Одмах иза цркве, одавно стоји ливница у породичној кући Ћибарић, израђивали су лепа кандила за православну цркву Светог Николе у Приштини, сагорела су заједно са храмом у погрому 17. марта 2004. године. Ђулијета Ћибарић је тог дана била у болници у Косову Пољу. Зграду су запалили албански екстремисти и док је горела Ђулијета је, са осталим пацијентима, у пиџами бежала кроз прозор да спаси живу главу. Њени најближи, брат Перо и братанци Кристијан и Јосип, већ одавно нису ту. Стара ливница чека да се врате.
У Летници, другој великој католичкој жупи, једва да је остало 35 Хрвата, углавном стараца. Поштовани и чудотворни кип Госпе Летничке био је до сукоба место окупљања и вере пет хиљада локалних Хрвата. Упорни и храбри Фрока Докић, власник ресторана „Дубровник”, мучио се да опстане, да сачува да му не сруше кафану, јер су албанске општинске власти пронашле да је 18 квадрата изграђено ван плана и дозволе. Било је очигледно да није реч о урбанизму, јер, како неко рече, урбаниста се овде није појавио још од доба Римљана. Аутор овог текста памти како Фрока Докић прескаче разливене барице крви, како пази да не угази у крв свог зета Милорада Шотића, који је тешко рањен у главу и у стомак на вратима „Дубровника”. Обилазио је око крвавих мрља свог зета Србина, а Албанац починилац злочина ослобођен је због недостатка доказа. Има у том обилажењу неке тешке и мучне симболике. За људе ових жупа правде нема, они обилазе око сопствених мука, рана, пљачки и несрећа, они трпе и надају се, јер је вера њихова истинска утеха, слобода и живот. То је ретки свет који на питање од чега живите одговара: „Живимо од Бога!”
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Нема коментара…. па, ево једног: Пре неких 55 година, у оквиру обавезног лекарског стажа, који ни у оном – “сретном” соц.времену није био плаћан, него си морао сам себи да уплаћујеш социјално и здравствено осигурање, а за разлику од осталих дипломираних на другим факутетима ниси имао ни право на помоћ за незапослене, прихватио сам из нужде да (за тада) пристојну плату проведем неких 5 недеља вакцинишући децу на Космету… После тога више нисам имао никакву жељу да посетим Африку… видео сам је, и осетио у Европи. По брдским насељима сам свакодневно вожен неком врстом џипа у пратњи локалног лекарског помоћника и добро наоружаног “народног“ милиционера, понекад и два… Ни са њима није било лако невезано комуницирати… Децу су невољно доводили намргођени, ћутљиви мушкарци (ваљда очеви?) са кечевима на глави, видело се да је све на силу и под морање, углавном мрких погледа и то онако- испод ока… путева вредних помена скоро да није било , а то је било већ после 20 година живота у “социјализму“… Једног дана, прилазећи неком насељу (сазнао сам да се зове Јањево), одједном се видео звоник једне велике беле цркве, куће у насељу су биле без оних типичних високих зидова, децу су углавном доводиле уредно и чисто обучене, нормално разговорне жене љубазних погледа, зграда у којој смо вакцинисали (ваљда школа, не сећам се тачно) била је чиста и уредна, сви људи љубазни и нормално разговорни – све је било не као на неком другом континенту, него као на другој планети! Одвозећи се оданде, одмах си поново утонуо у мрачност Космета одакле сам једва дочекао да одем. Тек касније сам сазнао да су то били потомци Дубровчана који ту вековима живе – а из овог лепо написаног чланка о њиховој тужној садашњости видим сву трагедију тих јадних људи рођених у погрешном времену на погрешном месту. Нека им Је Бог у помоћи!