Ничија гора је ослијепила од нове митологије. Они који су јој забранили старе митове којима је ничија гора прогледала, заоглавили су је новим митовима који су јој помрачили и вид и ум
Фото: fenomeni.me
Још увијек си гора и то те једино држи у животу. До када ће то трајати, само твоје ничије горе знају. Хоћеш ли бити што си била или ћеш остати ово што си сада, то само виле знају. Ако будеш ово што јеси, некако је боље да не будеш…
А ако и не будеш, никаква штета. Пропадале су и веће и важније горе, а живот је ишао даље. Својим путевима, својим горама. Сада се и не помињу оне горе и оне државе без којих се, како се чинило, није могао замислити свијет ни људи у њему. Нестало је тих и таквих гора, а настајале су нове и другачије горе. Стога је свако заклињање у вјечитост било које државе празно наклапање. А то што је наклапање и није толико страшно, колико је страшно што је лаж. Гласни патриотизам кривоклетника није ништа друго него прљав посао оних који државу доживљавају као разбојнички плијен. Лопова је много и увијек ће их бити. И то није толико страшно, колико је страшно што је лоповлук постао једина и све мање маскирана идеологија властохлепних на нашим горама, у јадним покраденим и униженим државама нашим…
Како је дотична дична гора постала ничија гора? И када је дотична дична гора била наша гора? Била је наша само онда када и није била наша. Постала је ничија сада када је постала свачија сем оних који су је засновали и на чијим је тврдим костима назидана. То је хисторијски удес и парадокс ничије горе која се као и свака гора сашаптава са небом, а не са земљом и гамижућим љуђима на њој. Парадокс је заправо једини гарант претрајавања ничије горе. Када се буде знало чија је ничија гора, када се буде размрсило то проклето клупко, ничија гора више неће постојати. Гора ће тада сићи на земљу или ће се, као што налажу виши закони, винути на небо…
Ничија гора је далеко од неба које јој је позајмило значај и име. Ничија гора је спала на земљу и поткресана су њена крила, обурдане су њене висине, осрамоћене су њене врлети по којима је и била виша, већа и важнија него што уистину јесте. Ничију гору су свезали за земљу они разбојници који су јој одузели слободу да би јој отели част. Они тамничари који су јој утамничили будућност не би ли јој удавили прошлост, а удавили су јој прошлост да би јој садашњост била оваква каква јесте…
Садашњост ничије горе нема никакве везе са оним што је било и што би требало да буде. Садашњост изникла као коров не може бити замјена за живот ничије горе. Ишчупана из прошлости, ничија гора личи на пијани брод који слави сопствени бродолом као једини пут у оплићалу будућност. Будућност ничије горе одређују они халапљивци који јој се заклињу на вјерност, а њихова вјерност је само вјеровање у невјерство. Вјеруј у невјерство, вјеруј у невјеру и постаћеш вјерник ничије горе…
Ничију гору сви својатају, а нико је не воли. Они који су ничију гору обурдали и оземљавили и који јој се заклињу на љубав вјечну, за ничију гору везује само мржња према оним другим. А други траже ничију гору на небу и не могу да је нађу. Траже на небу нешто чега нема у њима и узалудно траже оно што у себи нијесу пронашли…
И тако двије мржње славе ничију гору. Једна мржња се зове љубав према свачијој гори, а друга мржња се зове љубав према нашој гори. А шта је ту свачије и шта је ту наше осим пропасти и шта ћемо подијелити осим ништавила у којој се излегла та лажна љубав која нас мржњом подјарује…
У тој мржњи која се зове љубав пролазе дани ничије горе. У тој мржњи која се зове љубав ураста ничија гора. И што је љубавна мржња већа, ничија гора је мања. И што је ничија гора мања, већи су они који су је отели и са неба и спустили у блато. Ваљање у блату постала је омиљена национална дисциплина оних који су измислили нову нацију, а потом је гурнули у старо блато…
Ничија гора је ослијепила од нове митологије. Они који су јој забранили старе митове којима је ничија гора прогледала, заоглавили су је новим митовима који су јој помрачили и вид и ум. Када су је одвојили од старих завјета, гурнули су је у нове савезе. Завјетна гора, постала је савезничка ничија гора. Завјет са небом, продали су за савез са подземљем. Због тога ничија гора може бити у савезу са свима осим са собом…
Него, нестале су и важније и веће. Нестаће и ова кад јој истекне рок. И није то толико страшно. Колико је страшно што су властољубне барабе свему одузеле вјечност и умјесто вјечности одредиле рок трајања. Као свакој кварљивој роби…
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар