Миша Ђурковић: Хришћанске основе Универзалне декларације о људским правима

Ђурковић је упозорио да изгледа како поново ступамо у време када се газе и божански оквир и достојанство човека

Миша Ђурковић (Фото: Танјуг)

У Малој сали Коларчеве народне задужбине у Београду, 12. децембра, Миша Ђурковић, политиколог, филозоф и директор Института за европске студије је одржао предавање „Хришћанске основе Универзалне декларације у људским правима.

У усредсређеном, садржајном tour de force предавању Ђурковић је представио један оглед из интелектуалне историје указујући на генезу идеја, концепата и дискурса и историјске околности који су заједно довели до Универзалне декларације о људским правима која је усвојена пре равно седамдесет година (10. децембра 1948). Ослањајући се на истраживања америчког политиколога Семјуела Мојна (Samuel Moyn) Ђурковић је испитао утицај персоналистичке хришћанске филозофије и хришћанско–демократског наслеђа на формулисање идеја које су своје оваплоћење нашле у Универзaлној декларацији о људским правима.

Садржински ово излагање би се могло разложити у неколико целина: прво, предочен је историјски контекст доношења Декларације и историја њеног доношења; испитане су идеје које су формулисане у првој половини 20. века претежно у француској интелектуалној средини које су, након искуства Другог светског рата, вијугавим путем увршћене у Декларацију и на крају је предочено како су се изворна утемељена Декларације – њени филозофско–теолошки корени – изобличили већ од 60–их година до данас када је тешко уопште назрети првобитна идејна опредељења њених твораца. Реч је о својеврсној интелектуално-друштвеној узурпацији нечега што је имало хришћанско утемељење и превођење у онај облик који данас често има антихришћанско обележје!

По свом садржају ово предавање би се могло сврстати у области историје идеја, посебно историје западнохришћанске мисли у једном историјском раздобљу, и интелектуалне историје у ширем смислу која прати међузависност друштвених чинилаца и идејних кретања. Ђурковић је предавање посветио свом недавном преминулом пријатељу Јовици Ковачевићу.

Ђурковић је указао да се данас „прича о људским правима своди на инструменталан, идеолошки облик“. „Данас су људска права прерасла у неку врсту секуларне религије“, указао је Ђурковић, „па чак има оних који тврде како људска права треба да буду супституција онога што је некада била религија“. Ова права данас се схватају на изразито индивидуалистички начин али ту је посреди суштинско застрањење од њиховог изворног утемељења. Овај правац тумачења људских права који је, према Ђурковићевом објашњењу, на трагу римског права и картезијанског индивидуализма надвладао је од 60–их година.

Ослањајући се на Мојна Ђурковић је указао да у време концептуалног уобличавања људска права нису схватана као део радикалне и револуционарне традиције „већ да су штавише била повезана са озбиљном обновом конзервативизма током 40–их година, те персонализма и хришћанске демократије“. Ђурковић је разјаснио како је идеја о неотуђивим људским правима у оквирима хришћанских деноминација имала дугу и сложену предисторију. На пример, у многим протестантским традицијама је постојао отпор према овом концепту јер је наводно кршио идеју агапеа, односно љубави као основи хришћанског односа између људи.

Ђурковић је подсетио да је идеја природних права била присутна у хришћанској мисли још у средњем веку, међутим, ова традиција је дуго била затамњена и потиснута унутар чак и Римокатоличке цркве у којој је потекла. Просветитељски дискурс индивидуалистичких људских права наишао је на снажну критику после Великог рата и отпочето је, како Ђурковић наводи, у оквирима хришћанских цркава „веома сложено спирално кретање ка обнови традицији природних права које је тек касније довело до пуне афирмације идеје људских права“. Ова традиција је на крају кодификована у неколико важних документа – Универзалној декларацији о људским правима (1948), Основном закону СР Немачке (1949) и Европској конвенцији о људским правима (1950).

Најважнија личност у овом интелектуалном развоју био је француски томистички филозоф Жак Маритен (1882–1973). У скорије време је овај послератни дискурс и његове корене реконструисао Семјуел Мојн. Традиција природних права у оквирима хришћанске филозофске мисли, како је рекао Ђурковић, посебно је артикулисана у раду „персоналистичке школе“ која се везује за француске мислиоце Емануела Мунијеа, Жара Маритена и других. Основна идеја њиховог рада била је критика буржоаског друштва које издваја појединца из свих друштвених односа, „одваја га од Бога, породице и заједнице“, са комунитарних позиција. „Муније је тражио духовну обнову и систем у коме ће појединац као Божија слика бити интегрисан у систем заједница које поштују људско достојанство“, навео је Ђурковић.

Ђурковић је рекао како је персоналистичка филозофија била разграната у разним правцима и да им је заједничко било што су у средиште своје филозофско–антрополошке, друштвене и моралне мисли ставили концепт човека као персоне. Мојне је указао, према Ђурковићевим речима, како све до 1942. ни Муније ни Маритен „не помињу идеју људских права као појединачних права већ искључиво обнављају идеју природног закона и људског достојанства“. Муније је веровао како појединачна људска права представљају остатак буржоаског схватања света.

Као важан корак ка реафирмацији идеје природног права Ђурковић је означио позни понтификат папе Пија XI (1922–1939) који је у двема енцикликама – Mit brennender Sorge (Са горућом забринутошћу) из 1937. и Divini Redemptoris из 1939. – користио вокабулар персоналистичке филозофије и појмовну машинерију томизма. Он је у овим документима осудио тадашње тоталитаристичке идеологије и њихове праксе – еугенику, еутаназију, разврставање људи у разне инфериорне групе а реафирмисао је својину као једно од природних права. „Човек као личност, персона, има права која је добио од Бога и која морају остати у односу на колектив ван домашаја било чега што би настојало да их пориче, укине или занемари“, подсетио је Ђурковић на речи из прве енциклике. Имон де Валера, вођа ирских револуционара уврстио је овај концепт у Устав младе Ирске републике. Пије XII, нови папа, правио је отклон у односу на ове идеје како би проширио маневарски простор цркве у новим условима али је, како је рекао Ђурковић, у Америци персоналистички дискурс наставио да се снажно развија.

Маритен је током свог рада у Америци инсистирао на, поред афирмације људских права, и на афирмацији демократије.Чак је и Муније, навео је Ђурковић, убрзо по окончању Другог светског рата у свој персонализам укључио дискурс људских права али је затим „почео да напада Маритена са позиција крајње левице“. Ђурковић је указао како се овај дискурс ширио па је, на пример, током суђења у Нирнбергу уведен појам „злочина против човечности“ што је потекло од Мунијеовог ученика Франсое Демонтона који је био на челу француског тужилачког тима. Према Ђурковићевим речима осим Маритена велики значај у овој ствари имали су и Шарл (Чарлс) Малик (1906–1987), либански мислилац који је одгајан у православној вери али је временом прихватио доста елемента римокатоличке персоналистичке филозофије и Рене Касан (1887–1976), француски Јеврејин са изразитим симпатијама за хришћанску демократију, јуриста и филозоф. Ђурковић је подсетио да је паралелно са овим процесом текло и стварање Европске заједнице када су претежно хришћанскодемократске владе, водећи обнову својих држава, стварале јединствен европски простор. Њихове идеје укључене су у Европску конвенцију о људским правима која је била изразито антиматеријалистичка (што је Ђурковић подвукао као, из садашње ситуације, својеврсни куриозитет) и Основни закон СР Немачке који је значајан јер је показао да су и протестанти прихватили персоналистички дискурс.

Ови људи „веровали су да стварају једну врсту обновљене хришћанске заједнице“ уз оштру критику „буржоаске индивидуалистичке и материјалистичке цивилизације“, указао је Ђурковић. Он је указао да се по Мојну овде одиграо кључни прелаз од „индивидуе ка личности“. Од шездесетих година почиње радикалан обрт када је, рекао је Ђурковић, овај дискурс занемариван а временом и первертирано изобличен. „Како изгледа развијена, суптилна и готово схоластичка филозофска основа овог дискурса може се видети у четвртом тому Маритенове књиге ‘Човек и држава’ које се бави људским правима“. Ђурковић објашњава да је Маритен бранио прагматичарски приступ приликом доношења Декларације али је најважнији допринос његово инсистирање да се „природни закон из кога права потичу схвати потпуно објективно и реално у најбољој томистичкој традицији“. Ђурковић је образложио да је Маритен инсистирао на „метафизичком утемељењу концепта“ која се налази у идеји природних права. „Оно што је у дискурсу било прагматско врло јасно је тумачено у теолошкој и метафизичкој концепцији томизма“, рекао је Ђурковић. Ђурковић је образложио да Меритеново гледиште подразумева да се природни закон не да открити разумом – разум га само образлаже и разрађује – већ склоношћу (интуицијом). „Сваки позитивни закон свој легитимитет може да добије на основу овог природног закона“, објаснио је Ђурковић Маритеново гледиште. Маритен је био изразити морални реалиста.

Маритену је по Ђурковићевим речима било важно да помири стара и нова права – породична права тако истиче као старија од политичких и позитивних права. Маритен је сматрао да и међународно право црпи снагу из природног права.

Ђурковић је затим прешао на објашњавање пута између ових идеја и њиховог оваплоћења у Универзалној декларацији о људским правима. Према његовим речима ужаси Другог светског рата дали су повод за преиспитивање просветитаљске парадигме по којој ће се после „рашчаравања света“ човек уздићи до врхунца својих могућности, ослобођен метафизичких старудија које су га спутавале. Међутим, како се показало, када је лишен тим натприродних утемељења, кад се остави самом себи показао је „најгоре црте своје природе“. Ужаси Другог светског рата показали су да је „лишавањем божанског утемељења човек себе свео на анималну природу, лишио достојанства и сакрализације те на тај начин омогућио неким људима да друге припаднике исте, своје, врсте сматрају као потрошни материјал“, указао је Ђурковић. По његовом гледишту није било потребно само вратити људско достојанство већ и да се људско битисање утемељи у „табуисаним просторима натприродног, трансцедентног, односно у Божанском природном закону“.

Персоналистичка филозофија била је, како је рекао Ђурковић, најбољи филозофски оквир који је у себи садржао ова стремљења. У оквирима УН формиран је Секретаријат, односно комисија од осамнаест чланова која је требала да попише глобални списак права. На челу комисије је била Елеонора Рузвелт, супруга управо преминулог америчког председника. Комисија је била међунационална и међуконфесионална али је, по каснијим речима Чарлса Малика, персоналистима успело да у завршни документ уврсте своје кључне идеје.

Према Ђурковићевим речима у раду Секретаријата који се први пут састао у јануару 1947. од великог значаја били су Елеонора Рузвелт, француски представник Рене Касан, канадски представник Џон Хамфри и кинески Чун Чанг. Интелектуални правац комисији су одређивали Малик и Чунг који је предлагао да се комисија посвети изучавању и конфучијанског наслеђа.

„Ако не истакнемо праву природу човека, његов ум и дух, заштитимо их и промовишемо борба за људска права биће обична срамота и иронија“, навео је Ђурковић Маликове речи. Први нацрт направио је Џон Хамфри и он је био попис четрдесет осам области права са подробним објашњењима што је заједно било више од четири стотине страна материјала. Хамфри је почео од канонских докумената западне цивилизације којима су утврђивана човекова права – од Магна карте, преко Декларације независности, Бил оф рајтс и других.

Рене Касан, наставио је Ђурковић, је у јуну саставио верзију документа која је имала преамбулу, шест уводних и 36 садржинских чланова. У Женеви у децембру је одржан нови састанак комисије. Комисија од четири члана је почела да уређује коначни нацрт. Дошло је у ово време, подсетио је Ђурковић, до спора између Малика и Касана због Арапско–израелског рата 1948. године. Међутим, они су успели да сарађују око неких кључних тема овог документа. Осим тога, совјетски представници су стално правили проблеме због чега их је Рузвелтова оптуживала да хоће да упропасте целу ствар.

На крају је одлучено, рекао је Ђурковић, да се документ од „међународног“ преименује у „универзалан“ да би имао што шири опсег. У децембру 1948. нацрт је прихваћен а пред Генералном скупштином образлагао га је Чарлс Малик. Осам држава је било уздржано, међу њима и Совјетски Савез и Југославија. Ђурковић је рекао како је једна од уздржаних била и Саудијска Арабија којој је сметало навођење права да се промене убеђења, укључујући религију. У то време то је сметало и Шведској где је било забрањено напуштање лутеранске религије!

Преамбула Декларације, рекао је Ђурковић и њен први члан – „сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правила“ – одлсликавају утицај персоналистичког учења. Ђурковић је навео како су персоналалисти инсистирали на афирмацији достојанства прво а онда на попису појединих права. Данас, како је рекао, када трансхуманистичка учења оспоравају посебно људско достојанство јасно се виде специфичност и значај овог концепта. Друго важно персоналистичко учење које је нашло своје место у Декларације је разумевање човека као „комунитарно дефинисане особе“. Човек је сагледаван као значајан по себи али и у великој мери конституисан преко свог учешћа и битисања у заједницама (у питању су чланови 16 и 18). Против ова два члана биле су неке земље које су оличавале „дух модерности“, међу њима СССР и Велика Британија.

Малик је, како је рекао Ђурковић, посебно жестоку борбу водио за шеснаести члан. У питању је члан који дефинише породична права, против кога се сада воде жестоке борбе (став 1 – брак као однос мушкарца и жене и став 3 где се одређује породица као природна заједница која се штити од друштва и држава). Ђурковић је указао да измене породичног законодавства у Србији јасно иду против овог члана. Из САД и Велике Британије су негирали како породицу треба посебно истицати с обзиром да су та права већ дефинисана у оквирима права на удруживање. Како је Ђурковић нагласио један од најважнијих елемената персоналистичког социјалног (па и Маликовог) учења било је истицање „посредничких институција“, односно оних облика заједница и пракси којима је човек лојалан (од породице, преко верске заједнице до радног места) а које нису држава. „Где и када смо ми заиста слободни и хумани? Зар није тачно да уживамо најдубљу и најистинитију слободу у нашој породици, цркви, у интимном кругу пријатеља, када смо уклопљени у радосне облике живота наших људи“, подсетио је Ђурковић на Маликове речи. „Ове посредничке установе између државе и појединца јесу стварни извор наше слободе и наших права“.

Ђурковић је истакао и важност осамнаестог члана који дефинише и верска права и који је под директним ударом антидефамацијског законодавства. Као једну од изузетно занимљивих особености Декларације, Ђурковић је истакао избегавање било каквог спомена мањинских права. Објаснио је да је разлог изразита злоупотреба мањинског дискурса у случају напада Немачке на Чехословачку. Међутим, последњих деценија се посебно инсистира на мањинским људским правима иако се у декларацији, рекао је Ђурковић, колективна права везују за персоналистички дискурс. СССР и неке западне секуларне земље тражиле су да се не спомињу никаква верска права као и (у случају СССР-а) да се призна „право на атеистичку пропаганду“. На крају је постигнут компромис и заједно са чланом два дефинисана широка верска права.

„Свако има обавезе према заједници у којој је једино могућ слободан и пун развитак“ (члан 4) је крцат, како је указао Ђурковић, комунитарним значењем и потпуно одудара од данашњих друштвених тенденција где се, на пример у васпитању деце, инсистира на њиховим правима али не и на обавезама. Велика битка, како је рекао Ђурковић, водила се и око извора права. „Коначно, постоји њиховог извора, одакле она долазе. Да ли их је доделила нека спољашња, видљива моћ, попут државе или УН, тако да ми оно што је сада додељено некада просто може бити одузето. Или она припадају мојој природи тако да ако су повређена на било који начин ја престајем да уопште будем људско биће. Ако припадају мојој суштини зар онда не би требала да буду утемељена у врховном Бићу које би као господар историје могло да гарантује њихово знање и стабилност“, говорио је Малик 1948. године.

Овај документ, према Ђурковићу, остао је најважнији споменик хришћанско–персоналистичког приступа људским правима. Он је указао на крају да је од шездесетих година идеја људских права доживела темељно филозофско, метафизичко и друштвено преобликовање. Нови дискурс нема никакве везе са изворним значењем људских права и првобитним намерама твораца Декларације и заправо је често њима директно супротстављен. Ђурковић је навео речи Роџера Скрутона, британског конзервативног филозофа, који је указао да је „религија људских права“ сада основ новог тоталитаризма који често има антихришћанске намере. Читав данашњи дискурс људских права „четврте генерације“, према Ђурковићевим речима, иде директно против неких од основних постулата Универзалне декларације о људским правима.

Ђурковић је на крају излагања указао да је важно подсетити се извора Декларације у хришћанској традицији и настојати да се то утемељење реафирмише колико је могуће у садашњим околностима како би људска права добила смисао „и одговорни оквир примене“ уместо да буду инструмент за разарање појединих друштава и читавог међународног поретка.

„Површни људи су исмевали класичне векове вере. Данас они плаћају цену своје безверне површности. Опасно је заборавити ум и дух човека и исмевати се Логосу“, говорио је Малик. Малик је према Ђурковићевим речима ратне патње и страдање видео као последицу овог „исмевања Логоса“ и дао је све од себе да се тај процес заустави и да се поврати оквир који човеку даје светост и достојанство.

Ђурковић је на крају упозорио да изгледа да поново ступамо у време када се газе и божански оквир и достојанство човека поново враћајући паганизам, еугенику и манипулацију људским генетским материјалом.

Милош Милојевић

Прочитајте још



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

4 replies

  1. Моје је природно право, из Творчеве Љубави безмерне проистекло, да се радујем казивању господина Ђурковића, а које је је господин Милојевић ( као
    увек ) ваљано уобличио. То право подразумева и природну обавезу да речем како људска права, а најпрво достојанство људско, благородна и благодатна могу бити, баш како и свете тајне и свете врлине, ако вруте ( врију ) са православног источника, кроз, за и у Богочовеку, а томе јасно и громогласно сведочише и богослужише, сведоче и богослуже једнако и сада Преподобни Јустин Ћелиски, те, рећи ћу као светао пример, Иван Иљин… Демохришћанско извориште неповратно је загађено и разводњено, са њега се човекобог ђавоиманошћу напаја…

    Свиђа ми се

  2. Za komuniste postoji samo jedno ljudsko pravo, pravo na posedovanje sredstava za proizvodnju.Sve ostalo jesu ideoloske opsene, pa pristanak SSSR-a na ovu deklaraciju jasno pokazuje slabljenje ideoloske smotrenosti, sto ce na kraju dovesti do potpune delegitimizacije socijalisticke vlasti u vlastitim ocima (npr. kada se nije intervenisalo u Rumuniji) i samoraspustanja socijalistickog lagera.Sa druge strane, ovakav ideoloski konstrukt koji je ciljao upravo na socijalisticke drzave i odvajanje ljudskih prava od pitanja vlasnistva sredstava za proizvodnju, kada je postigao svoj cilj, doziveo je sudbinu koja mu je od samog pocetka namenjena.Nikakav komunitarizam vise ne moze biti temelj zajednice.Obe poslednje ideologije Zapada, liberalizam i komunizam (SSSR je samo drugost Zapada, zato je njegova najveca zrtva bila Rusija i danas naterana da po obrascu SSSR-a bude globalna sila, sto imperijalna Rusija nikada nije bila), preko cije opozicije se Zapad globalizovao, su ideologije u kojima svaka „univerzalnost“, „univerzalija“, ne moze imati prvenstvo nad individuom i mora biti podredjena njenom slobodnom pristanku.Drzava treba da bude minimalna i eventualno svetska u liberalizmu, a da nestane u komunizmu,Hriscantvo od samog pocetka nije znalo sta da radi sa drzavom, naprotiv, sa njim se i javljaju prve instrumentalisticke teorije drzave iz kojih ce iskociti „zli“ individuum za kojeg je drzava samo sredstvo zadovoljenja njegove individualnosti (u zemaljskom zivotu).Neke drzave, pravne, gradjanske su u tome nasli novu snagu integracije, nepravne, naterane su na proizvodnju „tradicionalnih identiteta“, ili „povratak tradiciji“, poput Srbije.Obnavljanje, sa svojom negativnom svescu da se tu radi o cinu voljnog prihvatanja obnavljanja, uvek zadrzava taj negativitet koji ce spreciti da obnavljanje bude kontinuiranje sa tradicijom, zbog cega je ono samo duzi put ka istom do cega su gradjanske, pravne drzave vec dosle, kao sto je to bio svaki pokusaj obnavljanja u istoriji.Srbija treba da napusti titoisticku svest o nasem posebnomputu u socijalizam koja u sadasnjosti ima oblik nase posebne tradicije i zavestanja u kosovskom mitu,KiM se brani nedjunarodnim pravom i domacim ustavom, tako je bilo i 1981-e i posle 1999-e.Identitet, rudna bogatstva, kulturni spomenici, sa tim nemaju veze.

    Свиђа ми се

  3. На крају чланка дата је Универзална декларација о људским правима (ПДФ) усвојена 1948 год у Паризу. Нису је потписале земље комунистичког блока (СССР, ФНРЈ и др) јер су у њој утврђена ПРАВА СВАКОГ ЧОВЕКА на :

    Слободу мишљења, изражавања, вероисповести
    Праведно суђење
    Невиност док се не докаже супротно
    Приватност стана, преписке, телефона
    Слободу кретања и напуштања земље
    Поседовање приватне имовине
    Слободу окупљања и удруживања

    Сва горе наведена права су била делимично или потпуно укинута, у СССРу током 80 год, у Југославији током 50 година. Борба за поновно освајање тих права је дуга и тешка. Већи део права је освојен али свакодневна примена заостаје.

    Свиђа ми се

  4. Веселе божићне и новогогодишње празнике као и мирну и успешну 2019 годину, желим власницима и посетиоцима нашег сајта
    Деда Ђоле

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s