На Конкурсу за идејно решење Меморијалног комплекса на врху парка природе планине Цер победио је пројекат који по нехуманости и суровости у уништењу природног амбијента нема преседана
Небодери на Церу, првонаграђено решење (Извор: интернет)
Већ дуго траје агонија спречавања градње нелегалног објекта на Панчићевом врху на Копаонику. Иако је донето решење о рушењу овог незаконитог чуда површине чак 1.000 квадратних метара на врху заштићеног националног парка, оно до данас није срушено. И поред упозоравања јавности, градња горогана приводи се крају „употребом фалсификата и антидатираних папира”. У сенци овог скандала, под маском „објекта националног идентитета на који сви можемо бити поносни” најављена је и од малобројних представника архитектонске струке подржана градња много горег, дрског архитектонског монструма на еколошки јединственој локацији.
На Конкурсу за идејно решење Меморијалног комплекса на врху парка природе планине Цер победио је пројекат који по нехуманости и суровости у уништењу природног амбијента нема преседана. Првонаграђено решење архитеката Иље Микитишина, Игора Микитишина, Миљана Салате и Рајка Анђелића чине два брутална небодера начињена у конструкцији металних решетака са уметнутим кубусима, постављена један уз другог – усред јединственог заштићеног парка природе. У покушају да на пројекту пребројим број структурних етажа ових вишеспратница, дошао сам чак до броја 40! Поставивши мегаломанске четрдесетоспратнице на врх питоме планине, пројектанти су креирали гигантски монструм који нема карактеристике споменика, а понајмање приличи природном амбијенту. Наметнули су урбанистичку асоцијацију на њујоршке Куле близнакиње које су, за разлику од пренасељеног забетонираног Менхетна, подигнуте на месту где је императив очување изворног природног окружења. Споменик „употпуњују” недирнутој природи непримерени садржаји Музеја великог рата, Документационог центра, Едукативног центра, чак и објекти пансионског смештаја, површине невероватних 5.000 метара квадратних!
Недопустиву урбанизацију планине могао је да изврши само неко ко или никада није био на њој или мрзи планину и природу, а засигурно је лош архитекта. Буновни жири предвођен академиком Браниславом Митровићем наградио је пројекат недостојан струке, не водећи рачуна о месту ни контексту датог простора. Правити од планине – ретког и ограниченог ресурса недирнуте природе – урбанизовани „градски сити” са небодерима, незамисливо је свуда у свету где је присутна свест о очувању природног наслеђа.
У Србији, појединце не брине нестајање природних богатстава, штавише, награђују се пројекти који их уништавају. Цер свакако није заслужио бруталну урбанизацију. Сурово девалвирана градњом небодера мимикрираних у споменик, ова јединствена планина у којој су своја станишта пронашле чак три заштићене врсте птица, са великим богатством граба, букве и храста, лековитог биља и шумског воћа, не сме да доживи злу судбину Панчићевог врха. Апелујем на Министарство заштите животне средине да спречи ову еколошки катастрофалну градњу.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal Ship, 14. 12. 2018)
Categories: Преносимо
Распишу конкурсе, награде неко накарадно решење наградом од више десетина хиљада евра, а онда од тога не буде ништа (што је, неретко, мање од два зла). Расипништво без преседана.
Србија је под јармом издајника и клептомана.
Тако је, Хаеуле! Циљ свега је да се додели велика награда. Али зашто се поштовани господин Малдини бави само архитектуром и заштитом природе? Па ваљда је основ свега да се изрази поштовање церским јунацима, са чиме овај назови споменик нема благе везе, па је тек онда струка у питању. Проблем је пре свега у томе што се у данашњој Вучићевој Србији просто исмева све национално и обесмишљава свако обележавање било чега у вези са великим људима и догађајима из наше прошлости. У том смислу је и јарбол на Ушћу комплетан идиотизам и лажно величање Србије.
Све је потпуно јасно, осим одговора на питање: шта чекамо?
Слободан Малдини, браво. Одличан чланак !
На Церу у селу Текериш већ постоји спомен костурница, капела и музеј посвећен Церској бици (видети википедију). Пројектовани небодери сасвим личе на њујоршке куле близнакиње. Надам се да неће бити изграђени.
Нешто још страшније гради се у Београду поред Саве : “Кула Београд” коју промотер (1) рекламира као “НОВИ СИМБОЛ ГРАДА”. Висока 168 метара, та кула ће бити највиши објекат у Београду и, из даљине, видљивији од храма Св Саве. Она би вероватно нашла место у Дубају или Хонгконгу, али она нема везе са нашом традицијом и културом. Можда још није касно да се њена висина изједначи са висином четири оближње зграде.
(1) а можда и наш председник
Поштовани господин Малдини се бави оним што му је струка, али свакако стоји да је овај назови-споменик у најави на првом месту шамар у лице церским јунацима, па тек онда архитектонски и еколошки монструм.
Ова велеиздајнички-штеточинска власт стоји на другој страни свега националног, цивилизованог и људског. Зато не треба да нас чуди што сваки њен покушај величања Српства и Србије – био он искрен или не, што углавном није – прераста у светогрђе и показује њено право лице.
Вођен ” духовним надахнућем” и ” доживљајем красоте ” оних што конкурс расписаше, те оних што су победници конкурса, пишем у клизајући екран : ” Као део ратне одштете шиптарима да буде Цер планина са велебним спомен облакодерима, војска ” косова ” да уприличи церски марш заједно са нато савезницима, где ће маршу претходити парада поноса обештећених нациста, усташа и фоксдојчера, ханџар јуришника, мађарских и бугарских окупатора и злочинаца, да хркаловић госпоја, по налогу неше слине, одржава мир и смирује ситуацију на маршу, вучић свим срцем да брани Србију пред ” Саветом Безбедности Међународне Федерације Форсираних Маршева ” ако шиптари и нато присвоје церски марш без дијалога и компромиса, те подигну таксе за воду и енергетска пића, чоколадице и хранљиви желе који учесници марша, марширајући, користе… ” Чини ми се да ” сабрах ” све ” важне ” вести у један коментар… УПС! И да спортско друштво црвена звезда као чувар и баштиник србства, православља, части, образа, јунаштва и достојанства, у предигри марша одигра утакмицу са титоградском будућношћу, а мило и александар, пре свега предложеног, ” оставе срце у малом баскету до једанаест, један на један…