Укидањем српске и руске аутокефалности био би крајњи неопходан корак и завршни акт ка реконструкцији некадашње пентархије тј. уједињењу „хришћанских“ цркава у једну цркву, што је изразити стратешки план Рима и Фанара

Фото: Pixabay

У областима економије, политике или спорта, фирме, политичке партије или клубови, након одређених негативних резултата или пораза, обично изврше анализу догађаја или процеса, који су довели до тих негативних резултата. Но, да би нека организација или институција могла да изврши анализу својих активности, подразумева се да је иста претходно урадила неку стратегију или план, на основу којих би била могућа валоризација или евалуација постављених циљева тј. оцена промашених пројекција.

Посматрајући и анализирајући активности већине православних помесних Цркава, са једним изузетком, можемо да констатујемо да те православне цркве на овоземаљска дешавања или процесе искључиво не реагују. То значи да црквене структуре не размишљају о будућности, а камоли да праве планове, стратегије или пројекције о томе како и шта би у црквеном домену или оним доменима који цркву дотичу, могло у будућности да се деси.

Да је тако видимо у погледу на дешавања у Украјини, на која првенствено Руска црква нема прави одговор, а остали поглавари помесних Цркава, осим саопштења, немају ни идеја нити храбрости за решење тог проблема.

Но нису сви у Православљу без стратегије и (овоземаљског) циља. Цариградска патријаршија показује већ дуже време да је спремна и одлучна у спровођењу својих планова, који су глобални и који ће досадашње Православље у потпуности променити.

Како би разумели који су то циљеви и која стратегија стоји иза тих планова, морамо да се укратко вратимо у прошлост. Наиме у првом миленијуму после Христа постојала је тзв. пентархија у Хришћанској цркви. Пентархија подразумева да је у тадашњем Хришћанству постојало пет патријаршија, које су имале своје и територијалне јурисдикције. Рим, Цариград, Александрија, Антијохија и Јерусалим су били тада седишта тих пет патријараха. Из данашњег погледа Цариграда то је био савршени поредак и хармонија. Након отпадања Рима од пентархије 1054. и због разних фаза слабости Цариграда, долази до стварања аутокефалних цркава у Православљу. Из данашњег погледа Цариграда, та  дешавања су тада била можда и оправдана, али она данас немају више важности. Значи, да сумирамо, циљ Цариградске патријаршије је да се Православље тј. Хришћанство врати на поредак из првог миленијума. У том контексту се могу сада и боље разумети међуконфесионални дијалози, између риомокатолика и православних, у којима се води још једина спорна дискусија, а то је решење око примата папе и саме синодалности (саборности) цркве. Значи по пројекцијама то су једине две ствари које нас са римокатолицима раздвајају, тј. када се у томе постигне договор, за поновно уједињење нема више препрека. Дакле у тим преговорима остало је још спорно какав ће стварно бити однос између Рима и Цариграда.

Да би се остварио циљ реконструкције пентархије наравно да је неопходно да се историјске „грешке“, које је Цариград морао да изврши због објективних разлога, исправе тј. да се успостави стари поредак. На путу рестаурације старог поретка на глобалном плану стоје, као и увек, Срби и Руси. Ти Срби и Руси су многим империјалним и глобалним моћницима стајали кроз историју на путу ка остваривању њихових циљева. Истинољубиви и слободољубиви Срби и Руси дали су велике жртве, не дозвољавајући да их покоре интернационалисти или глобалисти свих епоха.

Схвативши да Србе и Русе није лако покорити, империјалне силе су, поучене историјом, временом мењале своју тактику. Тако су одлучиле да од Руса и Срба корак по корак отцепе територије, и да на тим територијама створе нове народе, како би српски и руски корпус био све мањи и тиме све слабији. Познати су резултати тог вековног социјалног инжињеринга. Пошто су преостале Србе и Русе поделили на многе новостворене државе, остала је само још једна препрека, а то је Српска и Руска црква. Српска и Руска црква су кроз историју представљале стуб и бедем за очување националног идентитета и биолошког опстанка. Овде свесно напомињемо да је Српска, Светосавска Црква, Србе уназад векова од пропасти спасавала. Иако нам данас многи теолози-интернационалисти говоре како је довољно бити православан, а да нација није битна, подсетићемо овде на период од 200 година владавине грчих владика, тзв. Фанариота, над Српском црквом, који су били такође православни, када имамо највећи број прелазака у ислам. Само захваљујући Св. Сави и његовој мудрости и стратешком размишљању, створена је Српска црква, која је скројена за Србе (Светосавље) и тиме представља за Србе једини спас у овом свету.

Пошто је у политичком смислу српски и руски народ подељен у више држава (иако ће се овај процес по плану глобалиста настављати) сада је на реду парчање Српске и Руске цркве, које представљају једину препреку за постизање већ напоменутих циљева Цариграда.

Да би се постигао тај план морају се делови Српске и Руске Цркве, који се налазе изван граница Србије и Русије, црквено-правно одвојити. И сада долазимо до актуелне ситуације у Украјини, где Цариградска патријаршија планира да отргне део до сада канонске територије Руске цркве и где ће ускоро успоставити своју црквену власт. Јасно је свима да ће преузимање канонских епархија, цркава и манастира, од стране нове цариградско-украјинске црквене структуре, бити подржано од власти у Кијеву, те ће се за те акције користити сав расположиви државно-репресивни апарат. Иако је Цариград свестан могућих сценарија, који подразумевају братоубилачке конфронтације између браниоца канонске Цркве и цариградско-украјинских освајача, овај не-канонски подухват ће бити имплементиран. Пошто су за време бољшевичког режима одређене канонске територије Руске цркве већ одвојене, нпр. Финска, Пољска и Естонија, остаје након Украјине само још Белорусија, у којој тренутно препреку том акту представљају председник Лукашенко и митрополит Павел, но и у Белорусији се већ појављују грко-католички (унијатски) агитатори, који врше притисак унутар Белорусије, како би белоруски народ требало да се „врати“ на „праву (папску)“ веру. Тај сценарио смо имали и у Украјини од почетка 1990-тих година, када су унијати појачали своје агитације, а резултат тог заједничког деловања Рима и Фанара у Украјини је сада очигледан. Крајњи циљ је свођење Руске цркве на територију Русије, после тога укидање аутокефалности, те свођење на ниво митрополије и тиме под власт Фанара.

Мирко Колунџић

Цариградски патријарх Вартоломеј је наводно Српској цркви (за сада) обећао да на њеној канонској територији таквих активности неће бити, но тешко је тим обећањима више веровати, када се сећамо да је Цариград до скора признавао Украјину као руски канонски простор. Да је Фанар сам себе демантовао, говоре чињенице да је у Мађарској основан цариградски егзархат и постављен владика са седиштем у Будимпешти, иако је овај простор већ вековима део српске црквене јурисдикције. Притисци на Српску цркву у погледу на Македонију, али још значајније у односу на Црну Гору, Босну и Херцеговину, те Хрватску, где већ имамо историјска митрополитанска седишта, која би лако могла да се издвоје из уставног поретка Српске цркве и уврсте се под јурисдикцију Цариграда, свакако ће расти, потпомогнути политичким факторима, слично као у Украјини.

Но, за Српску цркву територија Косова и Метохије представља дефинитивно највећи изазов и највећу опасност, јер је у погледу те наше древне црквене и националне територије, припремљен стратешки и далекосежни план, координисан између Рима, Фанара и Вашингтона.

Политичким признавањем наше јужне покрајине као самосталне државе од стране некакве српске владе, на којем се од освајања те територије ради, отворила би се могућност црквеног издвајања Косова и Метохије из јурисдикције Српске цркве и стављање под канонску власт Албанске православне цркве, која је у директној орбити Фанара.

Уколико би дошло до политичког признања Косова и Метохије од стране неке српске владе, Српској цркви би биле везане руке, као што су сада Руској цркви везане руке у Украјини, због погрешне политичке процене Москве за време Кијевског мајдана 2014. године. Последице губитка Косова и Метохије за српски народ и Српску цркву би биле катастрофалне, јер би Срби и Српска црква изгубили своје духовне и националне корене. Одсецање Српске цркве од Пећке патријаршије би довело у питање и статус Српске патријаршије, што би олакшало фанариотски план у вези укидања последње (поред руске) спорне аутокефалности Српске православне цркве.

Укидањем српске и руске аутокефалности или изолацијом Руске цркве или „остатка“ Српске цркве, био би крајњи неопходан корак и завршни акт ка реконструкцији некадашње пентархије тј. уједињењу „хришћанских“ цркава у једну цркву, што је изразити стратешки план Рима и Фанара.

Као и сви планови који су кроз историју ковани и спровођени, ни овај анти-православни план прекрајања историје Православља и урушавања канонског и догматског поретка једне, саборне и апостолске Цркве, није Богом дан, нити се мора остварити како неки прижељкују, ако сви верујући православни хришћани, заједно са својим часним свештеницима и владикама стану, организовано и стратешки припремљени, у одбрану православне вере, православних догмата и канона, али и националних цркава, јер како је Свети владика Николај рекао, не постоји национална вера, него национална црква. А те националне цркве су у историји одиграле кључну улогу у очувању вере и идентитета православних народа, посебно српског и руског.

Аутор је стратешки консултант и православни публициста

Categories: Српско православно стање

Tags: Мирко Колунџић, РПЦ, СПЦ, Цариградска патријаршија, православље