Све што је било у ћирилици, било је и у латиници, с незнатним изузетком од три слова. Тако је и остало до дана данашњега
Илустрација: Новица Коцић
Језик је од давнина био у чврстој вези са писмом јер се појављивао у говорном и писаном облику. Промена језика у Хрватској средином 19. века имала је велики утицај на промену писма. Хрвати су српски језик усвојили на Бечком језичком договору 1850. године. Одрекли су се свога чакавског и свога кајкавског језика и усвојили, заправо „пригрлили” српски. Остало је још само питање којим ће се писмом тај српски језик писати у Хрватској.
Хрвати тада нису имали своју латиницу ни своју државу. Живећи као поданици под Млетачком Републиком, Аустријом и Мађарском, служили су се мешавином њихове латинице. За српски језик Хрвати су морали имати ново, друго писмо које одговора српским гласовним и говорним особинама. Тадашња латиница те особине није имала. Ћирилица није долазила у обзир. Њихови господари то никада и нипошто не би могли дозволити. Али латиница се морала прилагодити српском језику. Главну улогу у томе послу имали су Хрвати, али се ту није могло без Срба, који су већ направили своје ћирилично писмо, савршено прилагођено гласовним особинама српског језика. Вук Стефановић Караџић створио је до тада и до сада најсавршеније писмо на свету, у којем сваки глас има своје слово. То је највиши могући домет савршенства у стварању писма.
За српски језик морала се створити таква, српска латиница. Тада се та латиница звала гајевица (по Људевиту Гају), а сада хрватска латиница. Међутим, по свему, то је била српска латиница, рађена у свему по узору на српску ћирилицу.
Латиница је српска по томе што је настала по узору на савршену Вукову ћирилицу, по Вуковом начелу један глас – једно слово. Изузетак чине само три слова: Lj, Nj и Dž, за гласове који нису постојали у кајкавском језику, али су се и они управо тако изговарали како су написани. У српском језику су се та три латинична слова природно сливала у Љ, Њ и Џ и нису знатније реметила Вуково правило „Пиши како говориш, читај како је написано”.
Четврти глас који је у хрватском кајкавском језику био написан с два слова, решио је такође Србин Ђуро Даничић, тако што је уместо Gј (Đ) предложио да се на латинично слово D стави цртица (Đ).
Што се тиче осталих слова којих није било у ранијој латиници, Š, Ž, Č, Ć, Људевит Гај предложио је да се на њих ставе валовите шпанске црте зване тилде, а Копитар, Вук и други учесници, па и сам Гај, сложили су се да се на та слова ставе чешке квачице.
Све што је било у ћирилици, било је и у латиници, с незнатним изузетком од три слова. Тако је и остало до дана данашњега. Хрвати су свој нови језик најпре звали илирски језик, онда, преко воље, српско-хрватски, па по својој вољи и самовољи само хрватски.
Такви језици не постоје. Постоји само српски језик у Хрватској (као што постоји само енглески језик у Америци и другим државама). Само тако се зове и само га тако треба звати и писати. Исто тако не постоји ни црногорски језик, него српски језик у Црној Гори. Не постоји ни босански, па ни бошњачки језик. То је српски језик у Босни. Само тако их треба звати и писати и никако друкчије.
Српски језик је у тим државама ухапшен, затворен, стрпан у тамницу и с њиме раде шта хоће. Одузели су му име, мрцваре га и унаказују, као прави џелати, само зато што је српски и што не могу да га учине својим. Нису знали на кога су се намерили.
Ето, док су Хрвати увек склони да све што је српско без размишљања прогласе хрватским, укључујући и сам српски језик, Срби су склони да се олако одрекну српске латинице, писма које су стварали и Срби за српски језик у Хрватској. Зато је латиница наша, као што је и језик којим се пише наш.
Српски језик има своју азбуку и своју абецеду, своју ћирилицу и своју латиницу, што није никакав изузетак код нас и у свету, јер смо од давнина имали два писма – глагољицу и ћирилицу.
Зато је веома важно да непрекидно подстичемо занемарену ћирилицу, али је такође важно да не уништимо и другима препустимо латиницу као друго писмо српског језика. Она је тековина надмоћи и величине српског језика. Нису се Хрвати случајно машили српског језика.
Не сме се заборавити важна чињеница да се српским језиком не говори само у Србији него и у Хрватској, Црној Гори, у Босни и поготово у Херцеговини, родноме месту лепоте српског језика. Данас српским језиком говори и пише преко 20 милиона људи у земљи и у свету. То значи да данас две трећине говорника српског језика пишу латиницом. Пред том чињеницом не треба затварати него широм отворити очи.
Зато се српски језик не сме затворити само у Србију, у ћирилицу и у екавицу, као што је било таквих неодговорних покушаја.
Српски језик је много више од тога. Њега су Срби давно пренели преко српских привремених граница и по далеком свету. Тако је и са енглеским, шпанским, португалским и другим језицима који су прешли границу своје постојбине.
Али српски језик у другим државама остаје један, исти, моћан, јединствен, засебан, целовит и недељив језички систем, без обзира где се говори, како се говори и пише.
Аутор је књижевник и језикословац
Categories: Преносимо
Све то звучи лепо и красно, готово као комунистичка језичка идеологија. Али, како решити проблем истовремене употребе два писма у истом језику? Као под комунистичком окупацијом – перфидно и истискивањем ћирилице? Шта би био стандард српског језика? Не може два писма – стандард је управо само једно. Или, фаренхајти, или целзијуси. Километри и миље истовремено. Нема система у којему су оба равноправна и стандардна. Јер би наступио општи неред у супротном.
Како решити питање права на језик у том случају? Неко хоће овако, неко онако: уџбенике, личне карте, судска решења, пореска решења ….? Које год од два да изаберете, неко ће га доживети као наметање.
Зато и постоје стандарди, и свуда је исти стандард: један језик – једно писмо. С пуном слободом да приватно грађани пишу како хоће. Али, побогу, не могу стандардни језик и држава имати два паралелна решења.
На граници је вероватног да у Србији практично нема језичих стручњака који схватају шта је то стандард, и језички стандард.
ЉВЈ
Последица овакве језичке политике какву предлаже М. Медић био би потпуни нестанак ћирилице а потом и Срба и из Србије. Зар заиста није довољно јасно упозорење на значај ћирилице то што се наши сународници држе за ћирилицу као за сламку свог (духовног) опстанка у државама које настоје да их асимилују? Зар није њима ћирилица она сламка кроз коју дављеник дише? Сада би требало да помогнемо нашим непријатељима у понижавању и асимиловању наших сународника тако што ћемо им (непријатељима) дати шлагворт да им укину и то мало ознака идентитета и поноса тако што ће цинично рећи:: Ево вам “latinica” за „srpski“, па и ваши стручњаци кажу да је “и то” ваше писмо…..Аман заман, Миле! За Србе је писати српски “latinicom” исто што и за Јевреје писати хебрејски готицом! Прст у око! Коме то, после толиких жртава поднетих “и“ због писања ћирилицом, и од оног злокобног “U”, а и од других под “latiničnim” барјацима, није јасно, тај се из Српства исписао и против Српства ради..
Ако је ово и оно што пише госн Бугарски најмоћнији аргументи у прилог двоазбучја закључак је недвосмислен – политичким одлукама треба прописати и увести ћирилично једноазбучје.
@cp6cku @sengepenge @Miloš: Можете вас тројица – а поред вас још и пет милиона осталих (ево вам једног савременог поређења, не сећам се само ко то беше изрекао?) да се сатрете аргументујући у корист српске ћирилице као јединог писма српског језика – али све док један Миле Медић (а тај је “књижевник и језикословац“) изражава “бисерима“ од мисли став властодржаца у еминентном(?) листу “ПолиЦика“, џаба вам сав труд, и ћирилица ће и даље бити гушена, све док је не задавимо! . Ево пар тих “бисера“ : “…Српски језик има своју азбуку и своју абецеду, своју ћирилицу и своју латиницу, што није никакав изузетак код нас и у свету, јер смо од давнина имали два писма – глагољицу и ћирилицу….“. Никакав изузетак код нас? Хајде-де, нека је “код вас“, али где то у свету, побогу? Књижевник и језикословац Миле је у том погледу мутав…
“…Латиница је српска по томе што је настала по узору на савршену Вукову ћирилицу, по Вуковом начелу један глас – једно слово. Изузетак чине само три слова: Lj, Nj и Dž, за гласове који нису постојали у кајкавском језику, али су се и они управо тако изговарали како су написани.“ Е, па – Миле, језикословче вајни, онда је и енглеска абецеда (у суштини: ејбисида) савршена, фонетска, с тим малим изузетком што се ама баш ниједно слово не изговара (спелује) онако као је написано, али – кад ја кажем да је савршена – онда је то тако! Мада – питам се да ли то смем када нисам ни “књижевник“, ни “језикословац“ – па ипак, да употребим плагијат једне генијалне мисли: иако нисам квочка, и не носим јаја – знам шта је мућак! А овај Милетов текст је прави бисер од политичког мућка.; е, алал му и Lj, Nj и Dž,
@Иоанн Дубињин
Слажем се да је текст “мућак”, и то од кукавичјег јаја, рекло би се.
Али, поводом више писама, ваља знати да србски (“обогаћен” латиницом) није никакав јединствени пример језика у коме је у употреби два писама. Напротив, постоји множина језика са вишеструким писмима у живој употреби.
У Јапану, на пример, имају три писма, од којих је једно, фонетско писмо.
У Казахстану су дуго коришћена два писма, арапско и ћирилица, али од скора државним указом се прелази на систематску и званичну употребу латинице уместо ћирилице!
А Индији и југоисточној Азији има десетине језика са вишеструким писмом, кога интересује, нешто од ове егзотике може да види овде
https://www.quora.com/Are-there-any-languages-with-multiple-writing-systems
Латинична транслитерација српског ћириличног писма, склепана за потребе Хрвата, није и не може бити замена за миленијумско традиционално писмо српског народа – ћирилицу.
Срби су, кроз своју дугу историју, користили више писама, укључујући и глагољицу, латиницу и арапско писмо, али од напуштања глагољице у првој половини 12. века, ћирилица је једино писмо целокупног српског народа, и једино писмо православних Срба. Да, римокатолички Срби су користили и латиницу, баш као што су муслимани користили арапско писмо, али оба та писма су била ограничена на те верске заједнице, које су поред ових писама користиле и ћирилице. Први редови дубровачке књижевности исписани су управо на ћирилици, а српским муслиманима је ћирилица, све до пред крај 19. века, била примарно писмо.
Сви данашњи (бар номинални) православци-латиничари, латиничари су практично од јуче. Нико до њих није наследио латиницу од својих предака, већ је свесно или несвесно прешао на њу, исто као што може прећи и на кинеско писмо. То је, на крају крајева, њихово право – бар закоснко, ако не морално – али питање употребе писма на нивоу целокупне заједнице нема никаве с личним избором и (не)културом појединаца.
Дакле, ћирилица је једино традиционално писмо српског народа, апсолутно једино писмо православних Срба, и једино писмо које нам је потребно. Латиница је уљез кога треба протерати из јавне сфере, заједно с разним другим облицима варварства (којекакви Пинкови, Информери итд).
Свако ко заговара двоазбучје, свесно или несвесно заговара затирање ћирилице.
С обзиром да се за Бугарскок и Медића ипак не може рећи да су неупућени, или пак малоумни, јасно је да дотични свесно заговарају статус кво, и да се иза њиховог наводног двоасзбучја крије латиничко једноазбучје.
Ако некима од Срба, чак и поред свега изнад наведеног, још увек није јасно зашто ћирилица, а не (и) латиница, нека размисле зашто су међу најћештћим метама баштинара аутошовинистичких и србомрзачких тековина титоизма – које, опет, свесно или несвесно гаје појединци попут аутора овог текста – управо СПЦ и ћирилица.
хрватска латиница је прављена за хрвате који су у 19. веку прихватили српски језик. чињеница која се “прескаче” и “заобилази” током читавог текста…..
@Мудријаш
Тако је. Вреди напоменути и то да је хрватска латиница буквално транслитерација српске, вуковске ћирилице, склепана од слова чешке латинице, и пар оних које је Ђура Даничић осмислио. Ни то нису били у стању да ураде без Срба.
МИЛЕ МЕДИЋ ЈЕ НА ДЕЛУ (У ОВОМ ТЕКСТУ) ИЗДАЈНИК СВОГА /СРПСКОГ ПИСМА
Упоредите овај текст Милета Медића, пренетог из Политике, и ову његову песму и одмах ћете се уверити да је Миле медић на делу буквално издајник свога и српског писма. Он у овом свом тексту говори о два српска писма, а у својој песми буквално каже “МОЈЕ ПИСМО”, а не моја писма. Прочитајте његов текст и ову његову песму и одмах ћете видети да је он издао ћирилицу. Дакле, он је Вук Бранковић за српску ћирилицу.. Ево када је био родољуб, а не издајник ћирилице како је певао:
МОЈЕ ПИСМО
О мили моји Ћирилови знаци,
Са вама прве познао сам бајке,
С вама је увек к’о сунчеви зраци,
Лик Оца мога и побожне Мајке.
У неком тамном и далеком веку,
У време хајки, сеоба и лова,
Преци су наши прегазили реку,
И твоја златна прихватили слова.
И увек тако до судњега дана,
Ти бићеш наше и остаћеш с нама,
Лепото вечна, издали те нисмо,
О мило, Свето Ћирилово писмо
Миле Медић