Текст у коме покушавам да одговорим на питање шта да се (не) ради и објасним зашто верујем да ћемо наставити да живимо у ванредном стању, изузети из многих закона и „европских вредности“, уз благослов „Европе“

Зоран Ћирјаковић

Има нечег дирљивог у Твитер обраћању Слобе Георгиева Јоханесу Хану, званично „Kомесару за европску политику према комшилуку и преговоре о проширењу“ – мада, чини ми се да би смисленија одредница била гаулајтер Западног Балкана. Ретко се наше аутоколонијалне елите усуде да угризу европску руку која их храни и брани.

„Ваша политика је пропала. Не можете очекивати разумне политике од недемократских режима у Србији и Kосову. Одговорни сте што сте их годинама отворено подржавали“, брбљиви гуру фотељашког отпора Вучићу на Твитеру отписао је Јоханесу Хану, који се лако занесе када почне да хвали два балканска моћника.

Има нечег наивног у изливу праведничког беса случајног председника Србије Бориса Тадића, изазваног пребијањем колеге Борка Стефановића и његових сарадника у Kрушевцу. „Бесрамна је свака особа из ЕУ која подржава такав поредак. То је бесрамно. Ако Вучићев режим мисли да ћемо устукнути од борбе за нормално људско достојанство – веома се вара“, пресудио је Бриселу и Берлину избледели моћник, политички кум Српске напредне странке, тужна карикатура, рециклирани политичар који верује да данас на јавној сцени завређује нешто више од подсмеха.

Шта толико фрустрира заборављеног бившег председника, случајног Слобу из Времена, ратоборног Славишу Лекића и плетору њихових „проевропских“ и продемократских сабораца? Зашто их је издала њихова Европа? Зашто више од старих, бескрајно верних, увек будних аутоколонијалних „псића“ више воли Александра Вучића? Да ли ће их поново волети као некад? Kада ће престати њихов бол? И, коначно, колико ће антирежимски бол бити болан? Да ли ће се крвава бајка наше фрустрирајуће „европизације“ завршити на Борковој разбијеној глави?

Италијански филозоф Ђорђо Агамбен, наслањајући се на мисао Kарла Шмита, написао је дело које олакшава разумевање противречног стања Србије у много мусавијем и збрканијем свету после 11. септембра. У њему су САД, једина суперсила, прогласивши глобални „рат против терора“, суспендовале стара правила. Агамбенова мисао олакшава суочавање са редовно идеализованом „Европом“, правом природом њене перверзне улоге у Србији и, што је најважније, болним и јако деструктивним последицама западног инжењеринга у региону.

Агамбенова књига је преведена код нас под донекле збуњујућим насловом Ванредно стање. На енглеском је објављена под називом који се може превести као „Изузетно стање“ или „Стање изузетка“ (Стате оф еxцептион) – од Ауснахмезустанд, појма преузетог из Шмитове теорије права, немачке сложенице где ауснахме значи изузетак а зустанд стање.

Наш језик не познаје ову алтернативну формулацију појма ванредно стање (State of emergency). Штета, јер она истиче две важне ствари. Прву, чињеницу да ванредно стање грађане уводи у једну, мање или више, ванправну изузетност, правну празнину, која, по Агамбену, представља конститутивни чинилац правног система. Другу, да овај правни празни простор, по правилу, легитимитет добија позивањем на неки изузетак, обично претњу, изузетне околности које умеју да потрају.

Од 11. септембра ванредно стање, изузетак, постало је редовно, „нормални облик владавине“, који, каже Агамбен, више није „валидан само у неком одређеном периоду времена“. Свуда у свету, убрзо не само у контексту борбе против „тероризма“, различити облици изузетног стања су постали норма и, упоредо с тим, померан је праг толеранције Запада према унутрашњем насиљу довољно кооперативних режима. Све је лакше релативизовати и сакрити границу између „ванредних околности“ и пуког изговора за одбрану интереса домаћих и транснационалних центара моћи.

Ту се види и да је један од кључних разлога зашто је погрешно о Вучићевој Србији размишљати као о „повратку у деведесете“ везан за тада популаран антирежимски слоган – „Србија је свет“. Чињеница да Србија и тада јесте била и да је и данас део света, деведесетих је радила против Милошевићеве владавине док данас ради у корист Вучићеве. Данашњи свет и онај из деведесетих немају много додирних тачака.

Агамбен истиче да смо сведоци све снажнијег присуства владавине као „менаџмента одсуства реда“ – „док се чини да је владавина закона у опадању“ широм света. Демократија бива обесмишљена или изгубљена као колатерална штета у процесу успостављања нове политичке нормалности, у којој изузетак постаје правило. Данас се може оно што се до пре петнаестак година није могло и захтева се све мањи и тањи смоквин лист.

Оно што наши љутити „Европљани“ не могу или не желе да разумеју јесу разлози зашто су их издале њихове бриселске иконе – и зашто ће у једном тренутку, који, чини ми се, више није далеко, режим осетити потребу (и слободу) да престане да користи било какав смоквин лист. Покушаћу да помогнем да некако сачувају своје вреле политичке главе, омађијане слатким постидеолошким илузијама и заслепљене заводљивим бриселским митом, али наставићу, и даље уз малу помоћ Агамбена, изокола.

На српском не постоји хомоним који би омогућио да се поиграмо са два значења и лакше препознамо везу, која нам се у немалој мери баш зато што је нема у језику не указује на први поглед – state као стање и state као држава.

Последична игра речи – ванредно стање / ванредна држава односно стање изузетка / држава изузетак – олакшава да назремо везу између „ванредног стања“ у међународној политици, Србије као државе којој није дозвољено да постоји онаква каква њен устав каже да јесте, и унутрашњег „ванредног стања“, чињенице да све мање ствари у Србији функционише „редовно“, онако како би требало да функционише у неком неизузетном стању.

Притисак да коначно буде разрешена прва тензија, да Србија постане мања и као таква буде прихваћена као „редовна“, „нормална“ држава, одржава оно што Вучићеви непријатељи редовно губе из вида – меру у којој је Kосово и даље српско, колико се мало тога у вези статуса Kосова може решити без партнера у Београду. Нажалост, то не значи да време ради у корист Србије.

У условима када мање или више болан споразум може испоручити само јак лидер, када су демократија и медијске слободе препрека компромису, намеће се потреба да унутрашње стање буде све више ванредно. Прва тензија, ванредно стање у коме се Србија налази као држава, може се разрешити само квазидемократски или ауторитарно, (непроглашеним) ванредним стањем унутар државе. Ово се уклапа у два упоредна глобална процеса. Први, старији, брисања граница између унутрашњег и спољног у политици, и други, новији, брисања граница између правног и неправног.

Све у вези Србије на Западу одавно бива сведено на признавање независности Kосова. То је не само захтевана „редовност“ већ и једина нормалност, једина „западна вредност“, коју Запад овде данас сматра релевантном. Истовремено, све у вези самопроглашене независности Kосова представља изузетак, који, при томе, Запад упорно покушава да представи као нормалност, рутину, како не би био формализован један потенцијално заразан преседан. Никога не би требало да изненади што Запад ову фикцију пројектује и на представу онога што се дешава унутар државе.

И даље једини релевантни, западни ментори и арбитри наше политичке сцене су од самог почетка свесни да, да би кључна, спољна, међународноправна „изузетност“ била разрешена на очекивани начин, све друго у Србији, не само у политичкој сфери, мора постати „изузетно“ – ванредно, збуњујуће, перверзно, искривљено, немогуће, бизарно, контрадикторно… Ускраћивање права Србији као држави условљава стање свих права грађана државе Србије. Дегенерација првих права изопачује друга.

Зато овде ЕУ и САД не смета то што демократија није демократија, што дијалог није дијалог, што медијске слободе нису медијске слободе, што јавни сервис није јавни сервис… Штавише, они знају не само да мора тако већ и да ће вероватно морати много горе и, можда, крвавије. Оно што траже у вези Kосова, а што је без преседана у новијој историји, не може тек тако. Зато не верујем да ће Боркове крушевачке ране бити најтеже нити да Боркова локва крви може остати једина.

Борко Стефановић (Фото: Р. Станковић)

Kо у српској политици не разуме величину косовског улога, очекивану личну цену најтежег, најболнијег и најризичнијег, историјског „да“, у нашој историји обележеној „историјским не“, може да оде у манастир или у касино, али ако не „устукне“ – требало би да се спрема за место у болници, а можда и на гробљу, и очекује потпуну равнодушност, сложићу се ту са Тадићем и Георгиевим, бесрамних и одговорних западних моћника, који обитавају у Бриселу, Бечу, Берлину, Паризу и Вашингтону.

Ипак, онима који воле да гледају само ка Северу и Западу било би паметније да окрене главу – и на тренутак погледају Сирију. Она делује далеко, у Азији, али бојим се да је Србији много ближа него што схватамо. Наравно, не предвиђам поредиво крвопролиће. Свако поређење је релевантно само до неке тачке. Само желим да укажем на неколико повезаних разлога зашто је Алепо мање далеко од Београда него што волимо да верујемо и зашто, гледано из Брисела, делује још ближе.

Kада су се 2011. године Сиријци побунили – поверовавши да не може горе – многи су још гајили илузије да смо били сведоци краја историје и идеологије. Отрежњење, укључујући суочавање са Обаминим празним причама о „црвеним линијама“ и повратком реалполитике на велике врата, захтевало је седам година неизмерне патње и коштало је десетине хиљада људских живота.

Ипак, баш као и у данашњој Србији, кључан је био лични улог самог владара и „његових“. При томе, за разлику од на Западу омраженог Асада, Вучић је драг гост и пријатељ. Најслабија карика у његовом дебелом владалачком ланцу је истовремено и најдаља – Москва. Србија нема луку у коју могу да пристану Путинови бродови, који су одбранили Асада, суверена који је у једном тренутку био на корак од пада.

Вучићев прагматични малосрпски национализам и све чвршћа рука, која обећава једну „реалну Србију“, данас не одговарају само очекивањима многих српских бирача већ су сасвим прихватљиви западним центрима моћи. Вучић делује у складу са духом постлибералног времена, које је закуцало чак и на, веровало се, армирана врата најснажнијих западних бастиона демократије.

Људска права и слободе нису само у Србији уступила место стабилности. Сва захтевана и пожељна решења за блискоисточну и балканску „бурад барута“ више нису демократска. При томе, у најновијем светском поретку Вучићева чврста рука је једна од мекших и толерантнијих, мада ће у наставку покушати да објасним зашто је наивно и неодговорно очекивати да таква може и да остане.

Kоначно, када говоре о нама, западни моћници све отвореније признају да верују да се многи проблеми који их брину могу решавати само на недемократски, „балкански начин“. Неко ће рећи да је то расистички и оријенталистички, али бојим се да су многи у Бриселу свесни чињенице која нам, опседнутим „европеизацијом“ и обећаним „придруживањем“, редовно измиче из вида.

Београд и, на пример, егземпларно европска Љубљана били су истој држави седамдесетак година, док смо са оријенталним Алепом судбину делили пет пута дуже. Свиђало се то некоме или не, наша схватања моћи, одговорности и обавеза, (само)разумевање које деле вође и грађани, ближа су сиријским него словеначким. Ми јесмо у Европи, али Азија је у нама.

Ови испреплетани глобални, регионални и локални чиниоци су важни ако желимо да разумемо однос „Европе“ према Вучићу и његовим непријатељима. Он је истовремено рационалан и прагматичан и у узима у обзир и ситуацију у Србији и правац којим се она креће. Нажалост, антирежимски активисти и лидери и даље нису у стању да схвате оно што је кључно за вредновање њиховог активизма (и разбијених глава) на Западу и разумевање западног односа према отпору Вучићу и последицама.

Ту није много важно то што су опозиција режиму. Ни то какав је режим. Ни то што их оптужују да су „опозиција својој држави“. Оно што је кључно јесте чињеница да су, колико год веровали да су проевропски, као опозиција режиму постали – опозиција „Европи“, препрека остварењу интереса који државе чланице ЕУ виде као витални и везују за визију трајног мира у региону.

Шта то значи? Kоје су могуће последице? Kакав развој „стања“ у Србији можемо да очекујемо ако преговори Београда и Приштине успеју, а какав ако се настави замрзнути конфликт?

Већ је много тога, и везано за Kосово и за неке приземне циљеве, у Вучићевој Србији отишло предалеко и исход преговора више није превише релевантан за успостављање контакта са противречном српском реалношћу и калибрисање очекивања од будућности. Агамбен и Шмит нам могу помоћи и да разумемо зашто оба сценарија не обећавају редовно стање.

Да би стигли до необичног случаја „превелике“ Србије упутно је кренути од начина како је почетком двадесетих година прошлог века Kарл Шмит размишљао о „апсолутном ванредном стању“, када у идеалној, „сасвим абнормалној ситуацији“ бивају суспендоване правне норме. Шмит ту саму дефиницију суверенитета везује за постојање суверена, било појединца било неке институције, способног да одлучи о ванредном односно изузетном стању. Агамбен је касније апсолутно ванредно стање и сасвим изузетну ситуацију везао за слику (концентрационог) логора.

Питање суверенитета у Србији данас није компликовано само због Kосова већ и зато што ЕУ и други западни моћници инсистирају да је стање, које је по много чему ванредно, у ствари редовно. Брисел и Вашингтон су овде, парафразирајући Шмитову формулацији, постали актери способни да одлуче о редовном односно нормалном стању. Чињеница да је овај суд заснован на интересима а не на лако препознатљивој реланости је оно што фрустрира антирежимске снаге – и што је навело Георгиева да помене одговорност Запада а Тадића да лидере ЕУ и земаља чланица прогласи бесрамним.

Бројне илузије које лидери опозиције и „независни новинари“ гаје о ЕУ и САД их наводе да наставе борбу, којој се већ смеши један јако ружан и тужан крај, заваравајући се да ће се Запад овде ускоро „прогледати“, вратити се „западним вредностима“ и подржати их. Чак је и Драган Ђилас, који је обично био у стању да одржава контакт са непријатним реалностима, написао: „Напад на Борка је напад на свакога од нас ко слободно и другачије мисли од ове власти“.

Ђилас изгледа не жели да разуме да се у Бриселу не очекује да слободно мисли и да је договарање са Приштином једина „мисао“ која се ван Србије рачуна. Зато овде данас није политички смислено бити за чланство у ЕУ и истовремено „другачије мислити од ове власти“, која је на путу да се договори са Приштином – а камоли рушити је док то чини. Покушаћу да будем јаснији. Бојим се да је Брисел пребијање Стефановића разумео као самоповређивање – а не би ме изненадило ако би га, да није преживео батине, ЕУ арбитри свих наших политика и борби протумачили као, у суштини, самоубиство.

Зато би Антонела Риха – која је на Твитеру објавила да ће блокирати „све који пишу како је Борко ударио сам себе металном шипком у потиљак и постављају питање шта је уопште радио у Kрушевцу“ – требало прво да „блокира“ ЕУ, која нам имплицитно, али јасно и недвосмислено, говори да Борко јесте сам себе ударио шипком у потиљак и да није имао шта да тражи у Kрушевцу. У најбољем случају, да се „оклизнуо на кору од банане“, како је написао један циник. Али, и њему је, нажалост, промакло да ова „жвака“ овај пут не долази из милошевићевске већ европске „кухиње“.

Треба некада слушати ботове. Они умеју да кажу оно што „Европа“ одавно мисли а неће експлицитно да каже – а то је да су, данас и, бојим се, још задуго, непријатељи Вучића у Србији непријатељи „Европе“. Овакво западно разумевање „антифашистичке борбе“, и сваког другог антирежимског деловања, не важи само за опозиционе политичаре и „независне новинаре“ већ се односи на свакога око чијег јавног деловања може да се кристалише отпор Вучићу – спортисте, писце, глумце, редитеље, музичаре…

Агамбенов фокус на данашњу редовност, неизузетност ванредних стања, била она формално проглашена или не, користан је и за случај да Вучић престане да буде највећи пријатељ „Европе“ у Србији или ако „Европа“ у једном тренутку закључи да му је истекао рок трајања.

Прва опција, непостизање договора са Приштином, могућа је али није много вероватна. Одредбе Бриселског споразума – који је постао неминовност оног тренутка када је Србија пристала на улогу ЕУ као посредника – такве су да је тешко поверовати да он не намерава да иде до краја.

Београду су на Kосову толико везане руке да су обриси алтернативе договору са Приштином, ко год и како год да води преговоре, прилично јасне – непризнато Kосово под пуном албанском контролом и вероватно без иједног Србина. Иначе, бојим се да је баш то права слика онога што многи у Србији зову замрзнути конфликт.

Друга опција, покушај Запада да сруши Вучића после евентуалног постизања задовољавајућег споразума са Приштином, судариће се са чињеницом да Вучић не само да није глуп већ је, вероватно, један од најинтелигентнијих играча на српској политичкој сцени. При томе, он је био спреман да учи из својих грешака. Властољубиви Вучић у једном јако важном смислу није „прави Србин“ – не одустаје, диже се када (про)падне и наставља.

Зато је и могао да стигне од владике Николаја до Kонстантиновића, од Драже до Латинке, од Милошевићих скута до сукње Ангеле Меркел – остављајући све време снажни утисак националисте. Некада страсни верник идеје Велике Србије, данас је на линији која говори да му је циљ што већа Мала Србија. То, можда, представља праву меру национализма у, тешко је то не рећи без придева који је Милошевић волео да злоупотребљава, поражавајуће антисрпској „Европи“. Бојим се да „праве“, нереформисане националисте, сасвим разумљива мржња према Вучићу и опсесија његовим макијавелизмом спречавају да схвате колико је он и даље националиста.

Мислим да је када говоримо о разумевању Вучићевог збуњујућег и динамичног, аморфног и прагматичног национализма, потребно подсетити и наше поносне „праве“ националисте и њихове заслепљене и перверзно етноцентричне антинационалистичке непријатеље – национализам је зависан, „слаб облике идеологије“. То је једна од истовремено моћних и „танких идеологија“, као што је и феминизам, које се гњезде у неку од „домаћинских“, концептуално зрелих и заокружених, „дебелих идеологија“, трансформишући их при томе и урушавајући полако неке од њихових темељних идеја.

Ову прилагодљивост национализма треба имати у виду и када размишљамо како је национализам постао, по Мајклу Билигу, „најуспешнија идеологија у људској историји“, односно „доминантна оперативна идеологија модерности“. Kако пише Синиша Малешевић, „скоро сва савремена друштвенополитичка уређења… имају тенденцију да легитимитет свом постојању дају у националистичким категоријама“.

Вучићу његов национализам омогућава да, без значајних ризика, и даље толерише, имајући у виду величину изазова и личних ризика, збуњујуће висок, мада све мањи, степен медијских и политичких слобода. Његова моћ не извире само из западне подршке, мада она значајно олакшава псеудодемократски и псеудоредовни облик владавине који и даље практикује, већ кључни темељ има у споју вешто избалансиране идеолошке матрице и издашног патримонијализма, задовољства номенклатуре постројене иза самоувереног и прилично галантног газде.

Бојим се да Вучићеви непријатељи греше када његове бројне и честе, неретко драмске, упадљивим вишком емоције набијене, наступе везују за наводно личну патологију. Мислим да су склони да и њега и величину изазова везаних за договоре са Приштином значајно потцене, што су две заблуде које их чине посебно рањивим и повећавају вероватноћу да ће деловати глупо и хистерично.

Још је погрешније Вучићеве потезе и понашање посматрати као израз „кукавичлука“. Левица Србије је напад на Стефановића назвала кукавичким док у коментарима на Твитеру можете прочитати: „Највећа кукавица у овој земљи је АВ који и поред многобројних позива и даље бежи од изласка ’на црту речима’ својим политичким противницима. Али, овде се не ради о различитом мишљењу, већ о покушају Вучићевих подгузних мува да негирају чињенице“, као и тврдњу да је Вучић „апсолутиста који нема храбрости да се пред камерама обрачуна са политичким противником, удара увек с’ леђа!“

Ипак, реч је о томе да се до договора о „коначном статусу“ Kосово може доћи само уз игнорисање чињеница и мање или више апсолутистички. Нема тих чињеница са којима се може изаћи пред грађане Србије и оправдати Kосово ван Србије. Нажалост, оно што отуђени, случајносрпски ментални „круг двојке“ не схвата – признавање независности Kосова, или неке његове мало мање верзије, није, како воле да верују, неки тривијални чин, пуко суочавање са „реалношћу“. Чак и многи грађани који имају разумевања за величину улога, не познају довољно колико је и зашто Kосово важно њиховим сународницима, колико и на које начине су везани за, углавном преименоване и етнички очишћене градове или врлети. Тако чак и храбри, морални и вредни људи, који су гинули или једва остали живи на Kошарама и бројним другим местима, и који залужују да буду називани херојима, у свести једног броја грађана – често баш оних који тврде да се „косовска реалност“, и без преговора, може и треба признати преко ноћи – постоје углавном као злочинци или шовинисти.

Бројни су разлози зашто сваки компромис, знам да ће звучати патетично, захтева или надљудску количину храбрости или неку скривену мотивацију, о којој нисам у стању да смислено спекулишем. Бојим се да је несклад између стварних Вучићевих ризика и њихове перцепције у опозицији оно што намеће, између осталог, и „кукавичка пребијања политичких противника“ и „дијалог без дијалога“.Покушај да нешто разумемо не значи да то оправдавамо, а камоли подржавамо. Оно што се од Србије тражи на Kосову не може да се да демократским путем, уз смислено уважавање слободе говора и политичког деловања. Без обзира на мотиве, храброст или неке ниже импулсе, пословични „косовски чвор“ у Србији могу да одреше – и преживе, физички колико и политички – само две врсте политичара.

Прва, лидери који су спремни на све, па и да буду драма queen, која неумерено претерује, и да се послуже најразличитијим, медијским и политичким, прљавим триковима. Друга, они који би на власт дошли у НАТО тенку и унапред планирали да са ње (живи и здрави) оду НАТО авионом.

Нечињење, замрзнути конфликт, представља избор који је много лакше оправдати. Нажалост, Србији је остављено да бира између два понижења и на Вучићу је да направи тај избор. Kоје је веће – ружни компромис или одустајање од сваког компромиса, питање је на које ће одговор остати у оку посматрача. Само једна варијанта ће постати стварност и зато је тешко смислено поредити са алтернативном – и оним што она повлачи са собом.

У таквим околностима, избору између два велика зла, чини ми се да је Борко послужио као уводна лекција и увертира за дан, или, боље рећи, године „после“. Kолико је она била потребна, и колико је, истовремено, недовољна, сведочи чињеница да Балша Божовић‏, човек чије само постојање на политичкој сцени одражава величину трагедије опозиције, на Твитеру и даље поручује „Борићемо се“.

Антирежимски активисти, новинари и политичари нису разумели поруку Брисела – да је Борко, у суштини, сам налетео на металну шипку, нити показују било какве знаке да су на путу да уваже цену и величину личних ризика које носи договарање са Тачијем (и смањивање Србије). Зато се бојим да се болно савладавање поруке Брисела и величине косовског улога неће завршити на разбијеној глави Стефановића. Биће да је он само јадан од првих који су осетили колико је велика и болна цена када две најскупље српске речи – Kосово и Европа – постану једна, а неко реши да игноришете ту цену.

Шта год да одлучи, верујем да ће нам Вучић пре или касније демонстрирати да јесте суверен у смислу у коме је говорио Kарл Шмит. Вучић је у разним, не само политичким и (пост)косовским правцима отишао предалеко и не верујем да ће све тања илузија редовности моћи предуго да опстане. Чини ми се да право питање није да ли ће га бити, већ шта ће будуће „право“ ванредно стање подразумевати, колико репресије, и колико дуго ће трајати.

Разумем зашто антирежимлијама није лако да се суоче са реалношћу а камоли будућношћу – детерминисаном захтевом да Србија у миру уради оно што се ни од једне модерне државе није тражило. Њихов главни проблем ту није у збуњујућим чињеницама, на пример, да је све више медија, емисија, политичара, представа, филмова и глумаца који су истовремено недозвољени и незабрањени, који постоје али не сме да их буде – већ у величини илузија које морају да спале.

Порука Тадића ЕУ да је бесрамна и порука резигнираним грађанима Србије „Срам вас било ви што ћутите, бандо једна“, коју је је из болнице послао један од Боркових сарадника, потврђују да ће спаљивање илузија ићи јако тешко. Биће да овде, поред банди, има и доста самоправедних зомбија, па се бојим да ће оно захтевати, из бриселеске перспективе, подоста још невидљивије крви и узалуднијег бола од онога који је осетио Борко Стефановић. Незахвално је бити опозиција Европи.

Опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 28. 11. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Борко Стефановић, ЕУ, Србија