Нека 874 дана од референдума о Брегзиту, Тереза Меј је постигла договор са Европском унијом који би спречио тврдо излажење из блока
Тереза Меј (Фото: Jack Taylor/ Getty Images)
Јутро пре него што је Уједињено Краљевство ушло у фазу разрешења своје политичке ситуације, Стив Бејкер (Steve Baker) је наручио „комплетан енглески доручак“. Конзервативни евроскептик био је у уторак, 13. новембра, у фантастичном расположењу када је ушао у један од оних престижних ресторана на корак од парламента где моћници који се налазе у Лондону воле да се сусрећу.
Бејкер још увек није сазнао да ће те вечери, премијерка Тереза Меј објавити завршетак преговора о Брегзиту са Бриселу. Нити је он поближе упознат са детаљима скоро шест стотина страница опширног нацрта уговора. Али он је рекао у уторак ујутро уз осмех да је готово сигуран како ће избити „велика побуна“.
Четрдесетседмогодишњи Бејкер је авиоинжењер, падобранац и посланик у парламенту из Конзервативне странке. Изнад света, међутим, он је средишња личност у великој шаховској партији – Брегзиту. Човек из Корнвола (Cornwall) је водећа личност групе страствених евроскептичних конзервативних парламентараца. Процењује се да се њихов број креће око 50 – више него довољно да блокирају било који договор између Лондона и Брисела. Уверен у победу, Бејкер је рекао: „ Аман, зашто би прихватили да Европска унија неодређено дуго има право да нам говори како треба да управљамо сами собом?“
Бејкер и његови брегзитовци нису једини који брзо размештају своје трупе у Уједињеном Краљевству ових дана. Протести су се дигли са свих страна од када је Тереза Меј коначно, 874 дана после референдума, објавила споразум са Бриселом према коме би повлачење њене земље из Европске уније било готово неосетно.
Они који верују да је споразум отишао предалеко и они који сматрају да није отишао довољно далеко одједном су се нашли уједињени као опозиција премијерки која је све више изолована. У среду, 14. новембра, она је успела да искамчи млаку подршку свог кабинета, али је затим њен министар задужен за Брегзит дао оставку дванаест часова касније[1]. Он неће бити једини.
Крај игре
Није јасно ни да ли план за Брегзит Терезе Меј може да прође код преосталих двадесет седам држава чланица Европске уније. Оне планирају да се окупе да расправљају о детаљима крајем новембра. Постављен је сценарио за завршну партију какву британска политика никада раније није видела. Немогуће је предвидети ко ће остати на ногама када се она заврши. Колико год да су преговори са Бриселом кидали нерве, права драма тек сад почиње.
Више пута прошле недеље, преговарачи су долазили у ситуацију у којој гледају у провалију. Пре четири недеље, они су се састали нешто пре два изјутра, све док нису дошли до зида. Током неколико часова, британски преговарач Оливер Робинс потрошио је више времена у телефонским разговорима са Лондоном него што је разговарао са главним преговарачем Европске уније Мишелом Барнијером (Michel Barnier). На крају, постало је јасно да се Мејова не усуђује да предочи предлог свом кабинету.
Викенд, међутим, није на крају био потпуно проћердан. Током тих разговора почела је да се кристалише идеја да ће Уједињено Краљевство – након двогодишњег транзиционог периода у коме се ништа од статуса кво неће променити – остати за неко време укључено у царинску унију са Европском унијом. То привремено чланство би потрајало све док се не би постигао споразум о слободној трговини између Европске уније и њене некадашње чланице.
План, за који Мејова наставља да води унутрашњу борбу, има одлучујућу предност да спречава, за сада, чврсту границу између Ирске и Северне Ирске и стога потенцијално обнављање насиља у овом нестабилном региону. Али много је знакова који указују да ће Британци морати да толеришу царинску унију са Европском унијом много дуже.
У кључним тачкама које су објављене из политички декларације која иде уз споразум о изласку из Уније, споразум о слободној трговини и царинско партнерство су означени као почетне тачке за разговоре о будућем односу. Лондон не би имао право да се унилатерално повуче.
За тврдолинијашке брегзитовце на острву, ово би представљало ништа друго до „капитулацију“ као што је то назвао тврди брегзитовац Бил Кеш. За разлику од онога што су евроскептици обећали својим бирачима, Уједињено Краљевство не би повратило пуну контролу над својим законима, границом и новцем за неко време. Нити би Британија била власна током низа година да склопи било који договор о слободној трговини са другим државама. У ствари, договор уништава последње остатке илузије да је могућ брз и чист разлаз са Европском унијом.
Брисел је добрано превладао
Упркос томе, никоме у Бриселу није на памети да говори о победницима и губитницима. Превелики је страх да ће се ослабити Мејова у предстојећој борби за опстанак. Али када се дође до садржаја договора, међутим, јасно је да је Брисел добрано превладао.
Исходиште је петсто осамдесет пет страница, укључујући три додатна протокола и низ анекса – довољно опширно да се скрије непријатна стварност. Одредбе о контроверзном посебном третману Северне Ирске у случају одгађања договора о слободној трговини дубоко су закопане у текст споразума, правно су обавезујуће али нису лако видљиве.
Британци плаћају високу цену, и то не само због завршног рачуна од и до 50 милијарди евра. Током процеса, двадесет седам преосталих држава чланица Европске уније нису себи дозволиле да буду подељене и остале су јединствене у вези са многим темама поред „Ирског питања“. Оне су утврдиле да Британија мора да настави да се придржава европских еколошких и социјалних стандарда, као и правила Европске уније о субвенцијама, ако земља жели да остане део царинске уније и да настави да обавља послове на прихватљивој основи са континентом. Уколико Британци планирају да оснивају конкуренте компанијама са континента, то за сада не долази у обзир.
На наизглед мање значајно питање ко може да рибари у којим водама за сада није дат одговарајући одговор. Поготово земље попут Данске, Холандије и Француске инсистирају на већој јасноћи и ова тема такође може да води ка додатној непријатности за Европску унију.
„Тешки дани су пред нама“
Али то је ништа у односу на олују која се спрема на острву – олују која може да одува Мејову. Премијерка је сама предвидела у среду увече, гледајући бледо у камере након петочасовне борбе са сопственим кабинетом, „Знам да су тешки дани пред нама“.
Дуг је пут до специјалног самита Европске уније, који, према председнику Европског савета Доналду Туску, може да се одржи тек 25. новембра „уколико се нешто нередовно не деси“. Нешто као на пример рушења шефа владе.
Чак и да Мејова може да издржи толико дуго, код куће је чека парламент. Доњи дом се изборио за право да гласа о коначном договору са Европском унијом. У неком тренутку у децембру, по свој прилици ће доћи час и за то гласање. Да би прогурала споразум, потребан јој је не само глас свих торијевских посланика, већ такође гласови северноирске Демократске унионистичке стране (Democration Unionist Party, скраћено DUP) са којом је у својеврсној коалицији.
Ултранационалисти, међутим, ни под разно се не би сложили са било каквим решењем које би Северну Ирску јаче везало за Европску унију и тако дало овој области специјални статус у оквиру Уједињеног Краљевства. Они знају да су на њиховој страни конзервативци тврдолинијаши, попут некадашњем министра спољних послова Бориса Џонсона који је – без икаквог знања о нацрту договора – већ рекао да наставак статуса „вазалне државе“ није нешто са чиме би он могао да се сложи.
Шкотски националисти су такође обзнанили своје противљење у парламенту, иако из поприлично другачијих разлога: они желе да њихова држава, у којој је већина гласала да остане у Европској унији, има у будућности неки специјалан статус као Северна Ирска. Међутим, оно што је можда највише забрињавајуће за Мејову јесте чињеница да се чак и они у њеној странци који нису тако жестоко против Европске уније окрећу од ње. Они не разумеју логику договора по коме је Уједињено Краљевство и даље обавезано правилима Европске уније а да притом нема свој глас у Бриселу.
У среду, 14. новембра, Доминик Грив (Dominic Grieve), водећи глас међу торијевцима који су за Европску унију, повукао је своје поверење влади: „Не могу да погледам у очи своје гласаче и да кажем како би ово био бољи договор од оног који смо постигли као чланица Европске уније и зато ћу гласати против“.
Да ли је катастрофални пораз још увек могуће избећи? Мејина најбоља, ако не и једина, шанса је да укаже на алтернативе уколико договор потпуно пропадне. Ако се то деси, земља ће бити одгурнута са палубе Европске уније без појаса за спасавање, уз непредвидиве економске и друштвене последице. Или може да се одржи други референдум, на коме ће Британци, уморни од константног хаоса, једноставно одустати од Брегзита.
Из овог разлога, Мејова ће, уз подршку истакнутих корпоративних лидера, покушати да умири свој народ и његове представнике. Стратези у Даунинг стриту десет већ планирају офанзиву шармом. Вођа владе ће разјаснити, а да то не каже отворено, како је полубрегзит бољи од никаквог [Брегзита].
И тада, недуго пре Божића, доћи ће време за изјашњавање парламента. Оно ће одлучити хоће ли Тереза Меј ући у британску историју као један од најслабијих или као један од најуспешнијих лидера. За сада, барем, она и даље има посао.
Петер Милер и Јерг Шиндлер
Са енглеског посрбио и напомену написао: Милош Милојевић
[1] Убрзо пошто је објављено како је кабинет подржао Терезу Меј оставке су поднели министар за Брегзит (Brexit secretary) Доминик Раб (Dominic Raab) и министар за рад и пензије Естер Маквеј (Esther McVey). (Ројтерс)
Categories: Посрбљено
Оставите коментар