Лабуристички лидер Џереми Корбин верује да је политика запоставила младе људе. У интервјуу за Шпигл он говори о Брегзиту, кризи социјалдемократије у Европи и тешким борбама да уједини своју странку
Џереми Корбин (Фото: Jérémie Souteyrat/DER SPIEGEL)
Човек у кога се поуздају млади мушкарци и жене у Британији ужива у фотографисању поклопаца сливника и у кувању џема. Носи комотне сакое и, када је нужно, прошверцује енглески сир у своје мексичко одмаралиште. Другим речима, води просечно ексцентрични живот уобичајеног британског пензионера.
Осим што се шездесетдеветогодишњи Корбин, устремио да постане наредни премијер Уједињеног Краљевства. Још од када је овај Лондонац, из четврти Ислингтон, постао ненадани лабуристички вођа 2015. године, странка бележи раст без преседана. Не без сличности са Бернијем Сандерсом у Сједињеним Државама, Корбинова одлучно социјалистичка и пацифистичка гледишта наишла су на одушевљен пријем превасходно међу младим гласачима. Са 540.000 чланова лабуристи су сада најмногољуднија странка у Европској унији. На изборима 2017. године, добили су 40 посто гласова, упркос приличним нападима на странку у британским медијима и жестокој унутарстраначкој борби. Од тада, левичарске и социјалдемократске странке широм Европе ходочасте у Лондон како би научили тајну Корбиновог неочекиваног успеха.
Шпигл: Господине Корбин, када погледате широм Европе у овом тренутку, да ли страхујете да је социјалдемократија осуђена на пропаст?
Корбин: Ни најмање. Погледајте Португалију где је Социјалистичка партија формирала успешну левичарску владу. Шведска Социјалдемократска партија је, такође, релативно добро прошла на прошлим изборима.
Шпигл: То су последња упоришта. У Немачкој, Француској, Холандији и другде, социјалдемократе су на путу да постану комби–странке. Зашто они пролазе тако слабо?[1]
Корбин: Мислим да је кључно како сте се носили са економском кризом из 2008. године. Да ли сте допустили штедњи да доминира и управља економијом која, у ствари, прерасподељује богатство на погрешан начин или сте понудили алтернативу? Мислим да ће левичарске партије које истакну кохерентну алтернативу против штедње добити огромну подршку.
Шпигл: У овом тренутку, међутим, они који добијају знатну подршку широм Европе су десничарске популистичке странке.
Корбин: Када заједнице изгубе илузије у вези са политичарима и политиком то може да буде веома опасно. И стога, сматрам да је веома забрињавајућ и узнемирујућ пораст екстремне деснице у Аустрији и Немачкој. Барем АзН (немачка десничарска популистичка странка Алтернатива за Немачку) није доживела у скорије време раст подршке на бирачким местима, иако сматрам да је снажење ове странке застрашујуће.
Шпигл: Пад социјалдемократије је почео након што су личности попут Тонија Блера и Герхарда Шредера биле на власти. Да ли је то случајно?
Корбин: Оно што је Тони Блер желео да уради јесте претварање традиционалне социјалдемократије у оно што је он назвао трећим путем[2].
Шпигл: Што га је довело до убедљиве победе 1997. године.
Корбин: Јесте, али он је померио Лабуристичку странку ка десници. Никада нисам био присталица тог пута. Подржавао сам улагање у здравство и образовање, што је веома добро. Нарочито се нисам слагао са Ратом у Ираку, али исто тако ни са идејом да можете да водите јавне службе кроз приватно финансирање.
Шпигл: Ваш одговор је био оштар заокрет улево?
Корбин: Оно што ми нудимо су кохерентне политике. Вредности које стоје иза њих су такође важне. Вредности да радите за цело друштво, и да не кривите мањине, да инвестирате у образовање, али издан свега, да дате људима наду. Заиста верујем да многим људима широм Европе треба перспектива да могу да постигну нешто у својим животима пошто је ниво депресије у постиндустријским подручјима огроман. Ниво незапослености, краткорочне запослености и несигурне запослености је огроман. И мислим да је то веома опасно по друштво. Оно што ми кажемо јесте да треба да постоји прерасподела богатства у оквиру нашег друштва.
Шпигл: Ипак садашњи ниво незапослености у Британији је најнижи од 1975. Упркос Брегзиту, економија расте.
Корбин: То скрива чињеницу да постоји милион људи са уговорима од нула часова (уредничка напомена: уговори који не гарантују минимум рада) и да стварне зараде стагнирају сада већ десет година. Скоро четири милиона људи је користило народне кухиње прошле године у шест најбогатијих држава на свету. Конзервативци су спремни да све премеравају у односу на просперитетне делове Лондона или југоистока. То једноставно не важи за друге делове земље. Имамо најнижи ниво плата које се исплаћују у Источном Мидлендсу, који је удаљен мање од два сата возом од Лондона. Најнижи ниво инвестиција је на североистоку.
Шпигл: Да ли су због тога лабуристи добили 40 процената гласова на прошлогодишњим изборима?
Корбин: Ми смо се у нашем манифесту, свакако, бавили морама већине. И водили смо кампању на другачији начин. Водили смо кампању у заједници, укључили смо у већој мери наше чланове у формулисање политика. Заједно, развили смо идеје као што је свеобухватна национална образовна служба. То је потпуно нова идеја у Британији, где је образовање традиционално расцепкано између школа, локалних власти, квази независних универзитета и тако даље. И, очигледно, смо радили на томе да на сваки начин на који смо могли пронесемо нашу поруку широм зеље.
Шпигл: Премошћавањем мејнстрим медија, како сте их означили.
Корбин: Подручје које је према нама највише непријатељски настројено су мејнстрим штампани медији, који су били невероватно много против нас. Од када сам постао лабуристички лидер пре три године, 86 процената извештавања о мом вођству је било негативно у мејнстрим медијима. Ми смо то покушали да превазиђемо како год смо могли. Пролазимо много боље на друштвеним мрежама и у електронским медијима.
Шпигл: Да будемо поштени према штампаним медијима, не требају вам новинари да вас олајавају. Неки од ваших најжешћих противника могу се пронаћи међу лабуристичким посланицима у Доњем дому британског парламента.
Корбин: Странка је чвршће уједињена него што мислите. Скоро 14.000 људи је дошло на нашу последњу конференцију у Ливерпулу. То је највећа посећеност једне политичке конференције у Британији до сада. У странци је дошло до усаглашених гледишта у вези са већином питања. Нема великог расцепа.
Шпигл: Због тога сам конкретно указао на лабуристичке посланике, групу која је позната под именом Парламентарна лабуристичка странка. Поприличан број њих би волео да вас се отараси раније, пре него касније.
Корбин: Можемо ли рећи и да неки чланови Парламентарне лабуристичке партије спорије хватају прикључак у односу на друге?
Шпигл: Зашто стара гарда толико страствено презире вашу левичарску политику?
Корбин: Заиста верујем да бисте њима морали да поставите то питање. Покушавам да допрем до свих – све време.
Шпигл: Круже гласине да стари блеристи и лабуристички центристи раде на стварању нове странке. Да ли би вам било лакше уколико би ваши страначки противници напустили странку?
Корбин: Не, не желим да се странка подели зато што би било каква подела била опасна за будућност свих нас. Желим да остану заједно са нама и да признају да, све док не понудимо укључујућу радикалну алтернативу ономе што ради торијевска влада, нећемо победити на изборима. Ми нудимо ту радикалну алтернативу.
Шпигл: То је она која укључује национализацију железница и електричне мреже, више радничких права и обухватну редистрибуцију богатства са врха ка дну [друштвене лествице].
Корбин: Наши политички предлози су одмерени, укључујући и заправо су поприлично мејнстрим. Већина Британаца подржава повратак железнице у јавно власништво.
Шпигл: Током своје тридесетпет година дуге посланичке каријере, стекли сте репутацију да сте страначки бунтовник. Гласали сте против сопствене странке више од 400 пута.
Корбин: Ух, мислим да је било пуно више од тога.
Шпигл: А опет под вашим вођством, лабуристички бунтовници су повремено прилично оштро санкционисани. Зар то није парадокс?
Корбин: Нико није био санкционисан због тога како је гласао. Не санкционишемо људе због њихових гледишта. Кажњавамо их због њиховог понашања и лажног оптуживања.
Шпигл: Чланови ваше сопствене странке су вас такође оптужили да толеришете антисемитизам. Да ли то чините?
Корбин: Не, апсолутно не. Антисемитизам је одвратни облик расизма. Ја сам његов неумољиви противник. Нема места за њега у нашој странци и он мора бити искорењен из друштва. Ми ћемо предузете све мере које су неопходне да бисмо се директно позабавили антисемитизмом и да обезбедимо сигурност живљења Јевреја у Уједињеном Краљевству[3].
Шпигл: Нису само лабуристи, већ је и цела земља до крајности подељена у овом тренутку – улога Брегзита у томе није на последњем месту. Ако бисте могли да зауставите Брегзит, да ли бисте то учинили?
Корбин: Не можемо га зауставити. Одржан је референдум. Активиран је Члан педесет[4]. Оно што можемо јесте да разумемо разлоге који су навели људе да гласају за напуштање.
Шпигл: А то су?
Корбин: Мислим да је велики број људи био бесан како су њихове заједнице остављене у запећку. Имали смо високу стопу гласова за излазак у подручјима земље која су највише запостављена. У много оскудних области, радни услови су се погоршали у претходним деценијама, под заштитом европског законодавства. Уистину, ми бисмо оснажили радничка права, док Конзервативна странка жели да иде у супротном смеру ка што више дерегулисаној привреди.
Шпигл: Зар се не бисте суочили са готово истим проблемима као премијерка Тереза Меј уколико бисте били задужени за преговоре о Брегзиту?
Корбин: Не, зато што ми не бисмо покушавали да се окренемо према дерегулисаној економији Сједињених Држава, што једно крило торијеваца покушава да учини све време. Ми бисмо желели да остваримо нову и свеобухватну царинску заједницу са Европском унијом, онакву каква би очито заштитила ирску границу – што је кључно – али би такође осигурала да наш ланац снабдевања функционише добро у оба правца. Људи су гласали за излазак или су гласали за остајање [у Унији] али нико није гласао да изгуби свој посао. Нико није гласао за погоршање свог животног стандарда или услова рада.
Шпигл: Неки су заговарали став да уколико су лабуристи имали про–ЕУ лидера, резултат референдума о Брегзиту би био другачији. Како би Европска унија требала да изгледа да бисте је ви подржали?
Корбин: Био сам критичан према политици конкурентности у Европи и кретању ка слободном тржишту, и очигледно сам критиковао ранији третман Грчке, иако је пре свега еврозона то чинила. Моја идеја је друштвена Европа са укључујућим друштвима која раде за све а не само за неколицину.
Шпигл: Мање неолиберална?
Корбин: Па, као што сте вероватно могли да наслутите пратећи мој рад, ја стварно нисам присталица неолибералне економије.
Шпигл: Гледајући на скоро немогућ задатак са којим је суочена Тереза Меј, да закључи договор не само са Бриселом већ и са својом сопственом странком, да ли је понекад сажаљевате?
Корбин: Ја сам пристојна особа, сажаљевам сваког ко је у невољи. Али најбољи начин за сваког да ублажи невољу јесте да се удаљи од њеног извора.
Шпигл: Без увреде, али и ви и амерички сенатор Берни Сандерс сте старији политичари…
Корбин: Не могу да верујем да сте то изговорили (смех).
Шпигл: Зашто вам је толико много младих људи наклоњено?
Корбин: То није лична ствар. То је у веза са нама као са странком и покретом који нуди неку наду. Млади се никада нису искључили из политике. Политика је искључила њих зато што им ништа не нуди. Одрастао сам 50–их и 60–их година прошлог века и увек сам веровао да ћу вероватно имати бољи живот од својих родитеља. А моји родитељи нису били сиромашни. Тачка преокрета била је политика коју су прихватили Роналд Реган и Маргарет Тачер. Њихова порука је била да млади треба да плате за образовање, плате за здравство, плате за пензије, да се друштво заправо не брине за њих. И да је све трка.
Шпигл: И сада желите да се вратите у будућност?
Корбин: Оно што говоримо са обе стране Атлантика јесте о редистрибуцији богатства и моћи. Берни Сандерс има прилично добар слоган. Он каже: „Америка може да приушти било шта изузев неједнакости коју има“.
Шпигл: Пуните седамдесет година наредне године. Да ли планирате да учествујете на следећим општим изборима?
Корбин: Ја сам веома млад. Веома сам здрав. Трчим. Вегетаријанац сам. Једем кашу сваку јутро. Не пушим. Не пијем. Не радим ништа лоше. Жао ми је ако због тога звучим досадно.
Шпигл: Господине Корбин хвала вам на овом интервјуу.
Интервју дат за немачки недељник Шпигл. Интервју водио: Јерг Шиндлер (Jörg Schindler)
Са енглеског посрбио и напомене написао: Милош Милојевић
Прочитајте још
- Милош Милојевић: Да ли лабуристички антисемитизам стоји на Корбиновом путу до места премијера
- Миша Ђурковић: Леви Антисемитизам
- Бошко Мијатовић: Шта ће бити с Брегзитом?
[1] На француским изборима за законодавно тело 2017. године странке Парламентарне левице доживеле су жесток пад –са 331 на 45 добијених посланичких места. Број гласача у првом изборном кругу пао им је за 30,36% а у другом за 32,37%. На општим изборимa у Немачкој 2017. Социјалдемократска странка Мартина Шулца доживела је пад од 20% гласова у односу на прошле изборе односно пад у броју посланичких места са 193 на 153 (пад д 25,7%). Социјалдемократе су са Хришћанско–демократском унијом Ангеле Меркел формирали немачку владу. Међутим на последњим изборима обе „мејнстрим“ немачке странке у савезним државама доживљавају пад броја гласача и освојених посланичких места.
[2] Реч је о термину којим се означава постидеолошки заокрет који је обележио политичку сцену појединих западноевропских земаља и Сједињених Држава. Он се састојао у удаљавању од традиционалне поделе на „умерену левицу“ и „умерену десницу“, на конзервативне/демохришћанске и социјалдемократске странке које су доминирале у европској послератној политици. Од британског социолога Ентонија Гиденса потекла је најартикулисанија теоријска разрада овог појма (у књизи Beyond Left and Right, 1994) а у практичном смислу се пре свега везује за центристички заокрет британских лабуриста под Тонијем Блером.
[3] Током лета међу лабуристима и у јавности Уједињеног Краљевства развила се оштра полемика у вези са наводним толерисањем антисемитских ставова међу лабуристичким руководством. За различито сагледавање овог питања видети: овде и овде.
[4] Члан педесет Лисабонског споразума даје право свакој држави чланици да унилатерално иступи из Европске уније. Он такође назначава обрисе процедуре како ово треба да се изведе. Према слову овог члана „било која држава чланица може да одлучи да се повуче из Уније у складу са сопственим уставним правилима“ (став један). Држава чланица која одлучи да се повуче мора да обавести Савет Европе о својој намери. У складу са смерницама које одреди Савет Европе, Унија ће преговарати и закључити споразум са то државом. У име Уније договор закључује Савет а он ће се испреговарати у складу са Чланом 218, став 3. Споразума о деловању Европске уније (Treaty on the Functioning of the European Union) (став 2). Уколико држава која је иступила из Уније жели поново да се прикључи њен захтев биле подвргнут процедури у складу са Чланом 49 (став 5).
Categories: Посрбљено
Оставите коментар