У коју луку вреди укотвити барку сећања која постају темељ идентитета? То је питање над питањима које поставља књига „Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена“

Корице књиге „Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена“ (Фото: sbs.com)

Текст је заснован на излагању са промоције књиге „Лука у манастирима: о заустављеним тренуцима времена“. Текст је проширен према раније припремљеним белешкама и са неколико опаски које су додате из снимљеног излагања за промоцију књиге у Мелбурну.

Промоција је одржана у Манаковој кући у Београду, 3. октобра 2018. године. Говорили су коаутор књиге Јелена Туцаковић, Милош Милојевић, уредник сајта „Детињарије“ Јована Папан, одломке из књиге је прочитао глумац Ђорђе Драгићевић а електронским путем публици се обратио аутор Борис Трбић. Промоција у Мелбурну одржана је у Цркви свете Тројице 27. октобра 2018.

У тексту сам настојао да избегнем оне мањкавости које изговорена реч неизбежно са собом носи – застајкивање, понављање речи и слична – али сам истовремено покушао да текст не буде пречврсто конзистентан и престрого структуриран као унапред припремљени писани текст. Ово је, стога, нешто између писаног текста и изговореног излагања. Да ли ми је пошло за руком да то изведем на прихватљив начин процениће, као и увек, читалац.

М. М. 

***

У оваквим приликама могуће је говорити о две теме – прва је о улози коју сте имали у настанку одређеног дела а друга како сте као читалац, у извесном смислу привилегован, доживели ту књигу. Ја сам имао прилику да о Луци у манастирима говорим о обе ове ствари.

Која је била моја улога у настанку књиге Лука у манастирима?  Она би се могла сажети најбоље у једну реч – педантност. Или можда прецизније речено: ситничавост. Или још мало прецизније: цепидлачење. Наиме, ја сам заједно са пријатељем Александром Живковићем, који је по образовању лекар а по опредељењу посвећеник српске, посебно црквене историје, прегледавао текст који обилује историјским референцама. Наш задатак је био да их прегледамо, упоредимо и уподобимо са оним што је присутно у прихваћено у савременој историјској литератури.

Тај рад ме је подсетио на две књижевне полемике из српске књижевне историје. Прва се одиграла пре неких двеста година. Реч је о чувеној полемици између Милована Видаковића, романописца с почетка 19. века, и Вука Караџића. У тој полемици Вук је, више силином свог темперамента него снагом својих аргумената, изашао на јавну и књижевну сцену. У једном од текстова те полемике у којима напада Видаковића он наводи како „господин Видаковић не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике“ […] „ни ништа“.

Друга полемика у којој су се ломила фактографска копља десила се после више од једног века. Година је 1928. и Српска књижевна задруга, једна и тада и сада међу најугледнијим српским културним установама, одбија да штампа рукопис путописне прозе Љубав у Тоскани Милоша Црњанског. Због овог одбијања развило се оштро сучељавање између Црњанског, који то, као скоро и ништа друго није умео да оћути, и Марка Цара, угледног књижевног критичара и члана уређивачког одбора Српске књижевне задруге. Цар је у једном одговору на Црњанскове полемичке написе указао да у путописној прози Црњанског „има толико много грешака у ерудицијском смислу“, односно да је препуна чињеничких грешака.

Наш задатак је био да „у едудицијском смислу“ грешака буде што мање и да што је могуће више умањимо расположиви маневарски простор за критичаре темперамента сличног Вуку Караџићу и Марку Цару.  Да ли смо и колико у томе успели могу да процене ученији од нас – и надам се да ће у тој процени показати добру вољу.

Друга, много важнија тема о којој је овде реч јесте – зашто је историја уопште важна у једном суштински књижевном делу? Задржимо у уму још мало Црњанског. Ова књига која је пред нама је изразито модерна проза, као што је то и Љубав у Тоскани – не постмодерна с обзиром да нам онда никакве провере не би ни биле потребне. Шта то значи? То значи да се аутор пре свега бави оним што је доживео, оним што је прошло кроз његову свест; односно књижевним преосмишљавањем властитог искуства. Лука у манастирима није приручни бедекер, но топографије свести на пропутовању.

Пошто се књига пре свега бави доживљеним било је потребно пронаћи неке чврсте тачке ослонца, неке конкретне догађаје, наративе, односе и артефакте који представљају објективно постојеће оквире приповести. Ти артефакти – има ли уопште чвршћих? – су знаменити топоси српског средњовековља: Стари Рас, Жича, Студеница, Милешева, Ђурђеви Ступови, Морача и Сопоћани. Уводни одељак књиге односи се на Мелбурн (и реферира на Београд) а речи је било и о нововековном Острогу и грчкој Егини.

Ослонац приповести чини и графички садржај књиге. Он се састоји од фотографија која је аутор снимио током свог пропутовања, архивских фотографија из Музеја фресака и Етнографског музеја и графичких елемената. Овај визуелни садржај је тако испреплетен са текстом да је ова књига оно што се савременим речником означава као „мултимедијални пројекат“. Врло је тешко сагледати прозни део књиге а да се занемари визуелни и обратно. Графички материјал је занимљиво искоришћен с обзиром да су поједини делови текста прекривени фотографијама и да читалац стога може да изабере да ли ће да их прочита или не. Иако је увек најбоље прочитати све.

Пошто је реч пре свега о утиску, искуству и литерарној реконструкцији добро познатих (па онда и подразумеваних) места историјски податак је драгоцен да приповедање укотви. Да ове доживљаје, артикулисане у наше доба, повеже са конкретним приповестима о конкретним местима.

„О Жичи знамо много, али не и довољно“, једна је реченица која стоји у одељку посвећеном овом манастиру а која би се, уз одговарајуће измене, могла односити и на било који други споменик који се у овој књизи спомиње. Она ми је намах привукла пажњу. Пре свега јер је истинита. О Жичи заиста знамо много. Масивне монографије које скупљају пословично прашину написане су готово о сваком од ових споменика. О некима и више њих. Од њих понешто сазнајемо и у сажетијој и доступнијој форми – преко штурих, сажетих и у безброј наврата понављаних података – ко је био ктитор, шта је сачувано од првобитног живописа, када је манастир обнављан – у туристичким водичима, календарима, вињетама у уџбеницима историје, раздељених безброј пута по интернету и на друштвеним мрежама.

Међутим, ниједан од ових путева сазнања не даје одговор на питања о значењу ових остатака древне прошлости. И не само да нам не дају одговор него нас често, превише фамилијарним начином излагања и строгим уклапањем у учењачке каноне, спутавају да таква питања уопште и поставимо. Да се отргнемо од мисаоне инерције и да то учинимо, помаже нам ова књига.

Наиме, историчари често преоптерећени фактографском прецизношћу (и изостанком маште) скептични су према литерарном преобликовању историјске грађе. То је у извесном смислу парадоксално пошто је историчност, како је то запазио и у више наврата потцртао књижевни историчар Јован Деретић, основни поетички принцип српске књижевне историје. Уосталом, зар у основи великог дела класичног српског песника Петра Петровића Његоша Горског вијенца и великих модернистичких романа Иве Андрића и Милоша Црњанског не стоји историјска приповест?

Чини ми се да су аутори успели – да ли путем интуитивног наслућивања или захваљујући промишљању читалачког искуства властитог књижевног наслеђа – да уоче утемељујући значај историјског у српском књижевном искуству.

Када говоримо о односу историјског истраживања и литерарног преобликовања историјске грађе чини нам се да само уз помоћ фикције, погледом на ствари искоса, изван прихваћених наративних форми на које смо научени, можемо да поставимо нека питања и стекнемо увиде које конвенционалан историчарски рад потпуно занемарује.

Овакви увиди су оно због чега је, према мом читалачком искуству, драгоцена ова књига. Послужићу се са неколико примера. У одељку књиге посвећеном Студеници, у пасажу о ономе што је могло бити, аутор приповеда о обнови живописа која је изведена у време обнове Пећке патријаршије. У том одељку аутор врло надахнуто реконструише један могући доживљај тадашњих живописаца и провоцира питање како су ти студенички обновитељи, који су од првобитног живописа били удаљени отприлике колико и ми од њихових стваралачких напора, сагледавали своју улогу. Да ли су имали (само)свест да учествују у једном заједничком подухвату са својим претходницима од пре неколико векова односно да припремају један заједнички подухват са нама, у наше доба.

Сличан доживљај намеће и један фотографски запис. Фотографија је из времена обнове Сопоћана 1926. године. У одељку испод ове слике промишља се о судбинама – књижевно обликованим – људи који су се испред фотографа тада затекли. Какву улогу је тај тренутак, заједничарење у прослављању обнове богомоље, имао у њиховом саморазумевању?

Морам, на крају, да укажем на неке парадоксалне аспекте овог дела. Аутор текста у форми еминентно модерне путописне прозе приповеда о древним, ванвременским стварима – не оптерећује нас топографским карактеристима простора, прекобројним подацима и туристичким забелешкама него казује о утиску, доживљају простора, времена и људи и њиховом преосмишљавању.

Он истовремено пише и о ономе што је најнесталније код човека – о тренутним психолошким стањима, опажајима, наслућивањима, и о ономе што је најтрајнији артефакт људског деловања – древним богомољама намењених за вечност или, ако не за вечност, а оно барем за време до есхатолошког судњег часа.

Међутим, она димензија на коју он најубојитије указује јесте оно што повезује ове две временске релације  – а то је сећање као темељ самоспознаје.  Градећи од историјских артефаката књижевне симболе аутор нам даје прилику да промислимо каква је улога древног камења у нашим приповестима о нама самима. Што се другачије зове идентитетом. И каква би улога тог древног, нашег камења, могла бити.

У коју луку вреди укотвити барку сећања која постају темељ идентитета? То је питање над питањима које поставља ова књига.

Купите књигу

Књигу „Лука у манастирима” можете поручити на телефон 065 504 1771.
Цена са трошковима доставе 1000,00 динара. Плаћа се поузећем.

Погледајте још

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јелена Туцаковић, Борис Трбић, Лука у манастирима, Манакова кућа, Милош Милојевић