Oдлуком о постављању споменика на предложеном месту показаћемо још једном тотално непоштовање сопствене историје, јер је ова локација сигурно набизарнија могућа за подизање споменика краљу Александру I Kарађорђевићу
Фото: Лична архива Слободана Малдинија
На седници Скупштине града Београда донета је одлука о постављању споменика краљу Александру I Kарађорђевићу на платоу између Старог и Новог двора. У образложењу одлуке подсећа се на историјски значај краља Александра, убијеног у атентату у Марсељу 1934. чиме је постао “прва жртва фашизма у Европи”, а будући споменик је један од начина да “покажемо однос према сопственој историји.” Добро је што ће наша престоница напокон одати почаст краљу Ујединитељу, творцу Kраљевине Југославије. Међутим, одлуком о постављању споменика на предложеном месту показаћемо још једном тотално непоштовање сопствене историје, јер је ова локација сигурно набизарнија могућа за подизање споменика краљу Александру I Kарађорђевићу!
На месту будућег споменика одиграо се 1903. срамни догађај, у српској историји познат као Мајски преврат. Био је то војни државни удар у којем су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга, чиме је прекинута лоза династије Обреновић која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије дошла је династија Kарађорђевић. У овом преврату убијена су 123 најближа члана краљевске породице Обреновић, која је практично затрта, и још око 200 најближих сарадника српског краља. У ноћи између 10. и 11. јуна 1903. краљ и краљица су погубљени у Старом двору, а њихова бајонетима унакажена гола тела бачена су кроз прозор у двориште, где су додатно искасапљена секиром, управо на месту на којем је по недавној одлуци предвиђено да буде подигнут споменик краљу Александру I Kарађорђевићу. Одмах по изласку сунца Београд је окићен заставама, а убице српске краљевске породице парадирале су Београдом са интимним деловима искасапљених тела натакнутим на сабље. Ово злодело заувек је променило лице Србије у свету. Тадашњи руски посланик у Србији Чариков посматрао је зверски чин са терасе руског посланства које се налазило преко пута двора, са места где се данас налази споменик последњем императору сверуском Николају II. Британски лист “Гардијан” писао је тада да су оваквим понашањем Срби “показали да су гори од Арнаута” (Албанаца). На престо је доведен кнез Петар Kарађорђевић, отац Александра I, који је дотада живео као обичан грађанин у Женеви.
У ноћи крвавог пира из двора су украдени Немањина оснивачка повеља Хиландара, позната као Хиландарска тапија, и чувено Мирослављево јеванђеље. Тек почетком Првог светског рата, Мирослављево јеванђеље је откривено код новопостављеног краља Петра I Kарађорђевића, док је Хиландарској тапији изгубљен сваки траг.
Уместо утврђивања пуне истине о Мајском преврату и срамног крвавог погубљења краљевског пара, изненађује подизање споменика краљу Александру I Kарађорђевићу на месту злочина над краљем претходником. То је најлошије, најбизарније решење, са несагледивим последицама.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Crystal ship, 7. 12. 2018)
Categories: Преносимо
Ево шта је о том догађају рекао септембра 1903. год. ђенерал Белимарковић: “Мојој старој души остаје у овој несрећи то задовољство (и утеха) да Срби нису убили краља Александра Обреновића. Убили су га Цинцари, Бугари, Власи, Чеси и Чивути, и то Никола Хаџи Тома, Цинцарин; Солар, такође Цинцарин по оцу, а мати му је Швабица; Петар Мишић и Ђ. Генчић су Бугари; Јован Атанацковић је Влах; Машин је Чех а Алекса Новаковић Чивутин по оцу. Говоре и за Авакумовића, али је то ђубре, о њему не треба ни говорити.” (Јован Авакумовић је био сестрић Белимарковићев а по извршеном убиству постао је председник Владе.)
@Разлози за бригу: Ваш коментар је свакако сам по себи – благо речено, разлог за бригу. Дакле, слажете се с тим да је : “ …задовољство (и утеха) да Срби нису убили краља… Убили су га Цинцари, Бугари, Власи, Чеси и Чивути….“. Какво олакшање: Нису Срби!!! Ипак, кад боље размислим, не да имам разлога за бригу, него и за дубоко очајање – јер, кад у нечијој глави влада таква шовинистичка помрчина, као у овом случају – онда не вреди ни губити време за дискусију. Довољно је само констатовати тај мркли мрак.
@ Арсеније Стојковић: Не будите толико љути и забринути. Ђенерал је само записао да су убиство краља Србије организовали наведени људи. Они су били припадници тих набројаних националности. Међу бројним извршиоцима је било и Срба. И краља Александра I Карађорђевића нису убили Срби. И то треба да буде утеха за Србе. Руског цара Николаја II Романова нису убили Руси. И то је утеха за руски народ. То није оптужба за припаднике тих нација. У сваком житу има и кукоља. Овај “кукољ” је нанео велико зло Србији.
Што се тиче идеје о подизању споменика краљу Александру I Карађорђевићу, мислим да без обзира на његове заслуге као регента Краљевине Србије, ипак због тога што је инсистирањем на стварању Краљевине СХС увалио Србију у велике невоље, то није баш најбоља идеја – али, добро – ако баш већина сматра да тако треба, онда му треба негде подићи и споменик. Али – што се тиче места на коме желе да му садашњи (пост)комунистички куловски властодршци споменик подигну, то је апсолутно куловска и дегутантна идеја. Међутим, не треба се избору за то место чудити, јер шта такви (пост)комунистички кулови могу да смисле а да то не буде нека куловска замисао?
Проблеми нашег народа су постали бесповратни од преврата 1903.