Руковање руског председника са Тачијем српским властима у основи одговара зато да би пред својим русофилним бирачима могли да правдају све своје претходне, као и будуће, разговоре и договоре са лидерима косовских сепаратиста
Владимир Путин и Хашим Тачи (Извор: НСПМ)
Невероватно много догађаја нагурало се од моје последње колумне. И готово сви су лоши, трауматични и забрињавајући. Од вишеструког понижења Србије на прослави стогодишњице окончања Првог светског рата (које се није смело дозволити), па до најновије ескалације стања на КиМ и прошлонедељног бруталног напада на Борка Стефановића.
Кратки париски сусрет и фотографија косовског лидера Хашима Тачија са председником Путином узбуркали су духове на Балкану. Фотографија је изазвала буру одушевљења у антисрпским и антируским круговима у Србији и региону и била пропраћена коментарима типа – „ето, Срби, и Русија вам окреће леђа”.
Овај утисак је, додуше, у међувремену мало ублажен серијом изјава и појашњења из руских политичких и дипломатских кругова (Пушков, Лавров, Косачов…), али су неке недоумице ипак остале.
С једне стране, формално гледано, Русији се ту нема шта замерити. Више пута смо из уста самог Владимира Путина и Сергеја Лаврова чули да они „не могу бити већи Срби од Срба”. А то у основи значи да они подржавају позицију Србије до оне мере у којој је сама Србија спремна да свој став брани. И ако је Србија спремна на договор са косовским Албанцима који подразумева измену резолуције 1244 и мирење са независношћу највећег дела своје јужне покрајине, како Русија може да тај договор не прихвати, или макар не „прими к знању”? И зашто би Путин требало да се скрива и склања од Тачија, ако се већ српски председник са својим косовским „колегом” интензивно виђа и договара по Бриселу, Паризу и Вашингтону?
Шта је, дакле, онда уопште спорно у овом „руско-косовском” париском сусрету?
Изузмемо ли „ситницу” да је Тачи био вођа терористичке ОВК, те да он, слично као и Рамуш Харадинај, има српске крви на рукама, спорно је то што је руковање руског председника са Тачијем дубоко погодило и растужило све Србе.
Чини се да Срби већински ипак очекују да Русија и њен председник буду „већи Срби од Срба”. Отуда и овај помало трагикомичан парадокс (мада би неко то могао назвати и лицемерјем!) да Србе оволико погађа једно узгредно Путиново руковање са Тачијем – у исто време док се њихови (тј. наши) председници и премијери са тим Тачијем и Харадинајем увелико и већ годинама срећу, сарађују и преговарају под туторством Европске уније и САД.
Нема сумње да ће српски режим овај париски сусрет искористити (и већ користи) као доказ како, ето, и Русија „подржава споразум о разграничењу са Косовом”. Другим речима, у српском, доминантно проруски наклоњеном јавном мњењу принципијелан став Русије да се не меша у унутрашње ствари других земаља и увек сарађује са легалном влашћу тенденциозно се представља као безрезервна подршка актуелном руководству (читај, Вучићу) и користи као алиби за вођење, у основи, српским националним интересима, па и интересима Русије, ненаклоњене и капитулантске политике. Јер, нема никакве дилеме да независно Косово данас, значи „Велику Албанију” сутра, као и једну малу, крњу и НАТО-изовану Србију прекосутра.
Другим речима, иако ће званични Београд јавно заузети став дипломатске уздржаности, то руковање руског председника са Тачијем српским властима у основи одговара, пре свега, зато да би пред својим русофилним бирачима могли да правдају све своје претходне, као и будуће разговоре и договоре са лидерима косовских сепаратиста.
Једино ко ту остаје помало збуњен, изневерен и разочаран јесте опозициони и проруски део српске јавности. Из угла те јавности, чини се да Русија, или услед недовољне обавештености, или због неког „вишег” геостратешког интереса, мало и недовољно чини за српску (а онда и руску) ствар у самом Београду. И тој јавности остаје збуњујућа и нејасна подршка коју сусретима и пригодним изјавама руски политички врх перманентно пружа српском режиму, иако он, бар по мишљењу писца ових редова, води према Москви неискрену политику – заправо, сличну оној коју је у Црној Гори, обмањујући Москву, годинама водио Мило Ђукановић.
Наравно, увек је могуће да постоји и неко „дупло дно”. Неки договори и нека обећања који онда бацају сасвим ново и другачије светло на видљиво понашање свих актера ове приче. Тако се, уосталом, у „добро обавештеним круговима” дуго говорило и за Ђукановића. И то је, заправо, порука коју у увијеној форми непрестано емитују режиму блиски медији и, наводно, добри „познаваоци” српско-руских односа. („Ма, без бриге. Све је океј, све је то договорено”.) Мада се са доста поуздања може закључити да од тих спекулација на крају не буде ништа и да су ствари обично, мање-више, управо онакве како изгледају. То јест, да иза – наизглед – конфузних, глупих и погрешних потеза на крају обично и стоје само конфузија, глупости и грешке. А оно што „личи” на кукавичлук и издају, кукавичлук и издаја на крају обично и буде.
Аутор је народни посланик и уредник портала НСПМ
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Вукадиновићев текст није лош у контексту оног (мислим, Пашићевог?): „ Мож` да бидне, ал` не мора да значи“. А његова закључак: “…То јест, да иза – наизглед – конфузних, глупих и погрешних потеза на крају обично и стоје само конфузија, глупости и грешке. А оно што „личи” на кукавичлук и издају, кукавичлук и издаја на крају обично и буде…” није ништа друго до обична парафраза оне познате англосаксонске изреке: “If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a duck.”. Послао сам такав коментар на његов текст и на НСПМ, али – замислите чуда – нису хтели да га објаве… Баш се, нешто, чудим?